Ове године сам на поклоњење светим мученицима у Јадовну повео и свога седмогодишњег сина. За пут се искупило једва нас петнаестак с разних крајева Словеније – жива слика ухваћености наших људи у колотечине свакодневнице и поклоњење иконама у облику различитих екрана.
Без новчане подршке нашег љубљанског свештенства тешко да би нас било и оволико, пошто трошкови превоза вртоглаво расту.
Већ сам прије неколико година био на оваквом путовању. И тада је било упечатљиво и потресно, али овај пут ми је све у души одјекивало троструком снагом. Можда и због присуства мог дјечачића због којег су ми далеко доживљенија била подсјећања на хиљаде такве без милости усмрћене дјеце чија тјелашца још увијек леже у јамама (барем она које власти Р. Хрватске још нису стигле у посљедње двије године да избаце из јама и спале, проглашавајући их за „стрвине“).
А свакако и због дубоких, претешких и величанствених стихова прогнане Личанке Ђурђице Драгаш, које је пјесникиња сама читала уз мрачна окна светости и звјерства.
Као и ради прочитаних свједочанстава оних пар преживјелих страдалника, које је Господ лишио вијенаца мучеништва у овој јами, али им је дао да их носе кроз читав свој живот као споља и изнутра исписани споменици и ходајуће пресуде крволока.
Запањујуће су биле предсмртне ријечи брата једног од преживјелих – глас истовјетан исповјеђивању вјере древних мученика:
Нисам ја ни Хрват ни католик, нити сам кукавица, крвници и изроди људски!
Србин сам и православац, и такав ћу умријети кад се мријети мора. Србин је Христов човјек и његово је Царство небеско!
A ви, звјерови у људској кожи, бићете кажњени од Бога и на оном свијету и на овом, јер ће вас прогонити гробови Срба које убијате. За вас ће пакао почети на земљи…
Браћо, ми смо жртве вјере у братство са овим звјеровима!
Поболи смо крст код Тучић јаме и сви га учврстили доношењем по једног-два камена, уграђујући и себе у тај спомен и обећање васкрсења. И ту као и на оних неколико мјеста које се црвена обмана удостојила да обиљежи – споменици разрушени од стране потомака кољача, од којих су се неки сакривали одређено вријеме испод црвене звијезде.
У Штикади разрушен велелепни храм који држава-насљедница обнавља просто као достигнуће познатог њемачког архитекте, као што је у Смиљану васпостављена црква и Теслина родна кућа без икаквог помена да двадесетак метара од њих стоји гробница са дјелићем остатака 590 Теслиних сродника и сусељана.
У таквом расположењу неправославнима недокучиве љепоте није ми било тешко да синчићу по ко зна који пут објасним како се свијетом шири незајажљива рак-рана човјечанства, прикладно названа Западом – смркнућем и безданом, како она стреми да обузме све народе свијета бесмислено им исисавајући крв и увлачећи их у своје црнило лишено и Христа и најосновније човјечности, те како нас је као најближе себи безброј пута уједала и одгризала, принуђена сваки пут да нас испљуне и заобиђе.
Схвата он све ово својом дјечијом душом, у што сам се увјерио лани пуштајући му пјесму „Над Краљевом жива ватра сева“. Упозорио сам га да је пјесма тужна пошто су једног нашег борца убили Нијемци а другог комунисти, а он ми одговори: „Није тужна“.
Мислио сам да ме није схватио и понових му причу о двострукој погибији, а он ми на то одговори: „Ма није тужна, зато што су њих двојица сада код Христа“.
Током читавог поклоништва пратиле су нас молитве и тамјан храбрих мјесних свештеника, који у својим црним одорама бљеште и брину да благодат не буде само на моштима испод земље него да свијетли „свима који су у Кући“, који могу да је виде.
На крају путовања у Грачацу црква гдје нас нахранише, жагор и дјечија игра.
Још нас има.
Аутор: Ален Новалија, Љубљана