Зорка Попов: Пркос на Кордуну

Наше душе, ма где били, тог дана освануће тужне, сузне и затворене, баш као што је осванула и недеља 21. децембра 1941. године у нашем Пркосу.

Село Пркос, северни део Кордуна, десна обала реке Купе – недеља, 21. децембар 1941. Мало село, „непознато” на географској карти, али је стварно, и стално, неизбрисиво из историјских карата и карата наших душа већ 80 година.

Обгрљено маглом, снегом и затвореним небом, као да је и природа слутила погром и умирање, тужна што не може да учини чудо, село Пркос је опкољено. Похапшено је 478 недужних становника, 477 Срба и једна Хрватица – јер је била удата за Србина. Више од половине, 244, била су деца: од недељу дана, нека још без имена, до годину дана – 22, од једне до седам година – 74, од седам до 14 – 96 и од 14 до 18 година – 52.

У шуми Брезије, недалеко од Пркоса, озлоглашене усташе Макса Лубурића, али и комшије Пркошћана, Хрвати, маљевима, ножевима, набијањем на колац и у живом кречу, усмртили су и угушили све ухапшене Пркошћане.

На питање „Зашто децу?” Лубурић је одговорио: „Јер она би, кад порасту, била наши непријатељи и сва каснија поколења упознала шта смо ми овде радили – зато морамо да уништимо све српско становништво, па и децу.”

Извор: p-portal.net

Пркос се поново родио 1945. године – живео, пркосио, окупљао нас, рађала су се деца… Подарио нам је најлепше тренутке детињства и младости. Богатио нас радошћу, племенитошћу, добротом, поштовањем, поштењем, љубављу… Никад завишћу, осветољубивошћу, мржњом… А имали смо разлога да се светимо и да мрзимо. Мржња је осећање које се учи. Нећу да верујем да се човек с тим осећањем рађа. Нас нису учили да мрзимо. А волели јесмо и волимо увек. Да ли смо опростили? Нисмо! Јер опростити значи и заборавити. А може ли се овај злочин заборавити?

Како смо одрастали и стасавали, Пркосу смо се враћали и радовали му се, јер Пркос је све – и прва љубав, и завичај, и друг, и део породице, и топло уточиште, и најлепша песма, и најчвршћи загрљај, и највољеније биће… А онда су нам га опет „одузели” 5. августа 1995. године. Сви путеви који су нас водили у наш Пркос су порушени. Пркос је остао у нашим срцима и картама наших душа. За нас, потомке, прапотомке, и преостале становнике Пркоса, остало је да чувамо сећање на време проведено заједно и да га преносимо својим потомцима.

И ове године, 80. пут, на споменик у Пркосу положиће цвеће малобројни становници Пркоса који су и после 5. августа 1995. године храбро остали да живе у њему.

Споменик у Пркосу (Фото: Ј. Дробњак/Злочини над Србима)

Наше душе, ма где били, тог дана освануће тужне, сузне и затворене, баш као што је осванула и недеља 21. децембра 1941. године у нашем Пркосу.

Док нам је Пркос у срцу и понос у души – ми ћемо увек бити у Пркосу. И ми, и наши потомци, и овај дан ће бити мање тужан, јер Пркос је тамо где смо ми. И увек ће бити тако док је Пркошћана и потомака.

Зорка Попов,
Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 12. 2021)