Подсјећање: Потресна свједочења избјеглица из западне Славоније о стравичном терору усташа

НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.: У колони дугачкоj петнаестак километара, у Бањалуку jе jуче и прекjуче приспело више од 5.000 Срба са подручjа Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице а очекуjе се долазак jош десет до 15 хиљада људи, жена и деце. Избеглице коjе су jош у шоку, сведоче да jе усташка солдатеска разарала и палила све пред собом а ко се ниjе извукао, убиjен jе или заклан на наjбестиjалниjи начин

Извор: НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.

ОСТАЛА ПУСТОШ

Хрватска усташоидна солдатеска опустошила jе Велику и Малу Ператовицу, Велику и Малу Барну, Лончарицу, Зринску, Велику и Малу Дапчевицу, Брђане, Горњу Рашевницу, Доњу Ковачницу, Мали Грђевац, Црепушину, Сибеник, Топчаловицу, Малу Јаснивачу…

Наjгоре су прошле Велика Ператовица, у коjоj jе био смештен билогорски Штаб ТО и Горња Рашеница у коjоj су хрватски боjовници претрпели велике губитке.

– Падом Билогоре отворена jе комуникациjа од Вировитице до Грубишног Поља. Остане ли тако, онда ће хрватске снаге имати нормално снабдевање, а то ће им омогућити окруживање даруварског подручjа и, евентуално, напредовање према Пакрацу и Липику. Ако то остваре, мале су шансе да се одржи и окучански краj, односно слободна териториjа на подручjу западне Славониjе – каже Ненад Бруjић, териториjалац из Горње Рашенице.

СПАС У ЗАДЊИ ЧАС

– Из шуме смо, са положаjа, гледали како кољу старце коjи нису успели побећи, коjе нисмо могли спасити. Друг до мене jе гледао како му кољу оца, а ниjе му могао помоћи. У задњем часу смо се извукли. Нас 700 jе било опкољено са њих 5-6 хиљада. Курди, Румуни, Аустриjанци, сви се боре са усташама, а кад се истрезне, плачу као деца, прича борац са Билогоре, по имену Тркало.

ЛЕКОВИ ХИТНО

ПОСРЕДСТВОМ регионалног Штаба за избеглице, из Прихватилишта у спортскоj дворани „Борик“ у Бањалуци, Танjуг jе замољен да проследи хитан апел за упућивање помоћи у лековима.

На списку дефицитарних лекова и материjала налазе се: завоjни материjал, антибиотске масти и спреjеви, кардио-тоници, антибиотик-капсуле, средства за смирење и болове, диуретици, антихипертензиви, инсулин и инзулин-траке и друга средства.

Телефон у „Борику“ jе 38-855, а у Штабу за избеглице 48-423.

ОГЊИШТА У ЗГАРИШТУ: Срби су морали да оставе своjа огњишта и спашаваjу голи живот

Нови талас српских избеглица из Хрватске запљуснуо jе Босанску краjину. У недељу и понедељак, у Бањалуку jе приспело више од пет хиљада Срба са подручjа западне Славониjе, коjи су успели да извуку живе главе из наjновиjе, жестоке и крваве офанзиве хрватских оружника. Неђо Вуjовић, члан Регионалног штаба за прихват избеглица, каже да се очекуjе долазак jош десет до петнаест хиљада људи…

Река избеглица, у колони дугоj петнаестак километара, тече са подручjа општина Вировитица, Грубишно Поље, Подравска Слатина, Дарувар, Славонска Граховица… Страшна jе то река – понорница што у себи носи и ваља хиљаде људских трагедиjа, ужас, jад и  беду српског народа изложеног стравичном терору боjовника „нове хрватске демокрациjе“. У њоj су вртлози смрти и туге, готово без капље наде…

КОНВОЈ КА СРБИЈИ

Из Бањалуке, у коjоj су за кратко предахнуле, српске избеглице из западне Славониjе, углавном су се запутиле према Србиjи. У Спортскоj дворани „Борик“, у коjоj су смештени, остало jе синоћ нешто више од 350 Срба нагнаних да напусте своjе куће и имања махом на Билогори.

Синоћ jе оповргнута веста да jе конвоj аутобуса и београдских таксиста, коjим су се избеглице упутиле према Србиjи, враћен из Прњавора из безбедносних разлога. Од дежуног у Станици jавне безбедности Прњавор, Боре Ђураша, сазнали смо да jе конвоj имао jедночасовни застоj због техничких проблема. Чим су они отклоњени, избеглице су, преко Драгаловаца, наставиле пут према Добоjу.

– Ухапсили су мог брата Илиjу, узели му 50 хиљада марака, пребили му прсну кост, поломили сва ребра на лиjевоj страни. Игром случаjа, заробили смо неке важне муповце, па смо направили замjену. Са Илиjом су били Спасоjа Милашевић, Драган Мачак и Митар Станић, коjе су након звjерског мучења убили. Њихови лешеви нађени су на сметлишту. То хрватска власт ради Србима, док Европа о томе ћути, прича са горчином,Миленко Стоjић, из Грубишног Поља.

ДОЊА РАШЕНИЦА – СПАЉЕНА ЦРКВА ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ

ПРАВОСЛАВНА црква Велике Госпоjине у Доњоj Рашеници у грубишнопољскоj општини споменик велике вредности спаљена jе на католички празник свих светих 1. новембра, рекао jе jуче новинарима у Бањалуци Бранко Поповић, члан владе САО Западне Славониjе.

Пре само годину дана 28. августа завршено jе реновирање овог културног споменика од непроцењивог значаjа. У реновирању jе материjалну и стручну помоћ, како истиче Поповић допринос дала хрватска влада пре доласка ХДЗ-а на власт.

Млађен Кекеровић, из Грубишног Поља, преживео jе, такође хапшење. Пребиjен jе, са делом одсеченог уха, дао jе све што jе имао, аутомобил, два камиона, 180 хиљада динара. Након опоравка, отићи ће каже, на положаj.

Међу избеглицама jе и Спасоjа Лукић из Тополовице, коjи jе допратио оца Љубомира и маjку Видосаву, коjи ће продужити за Србиjу, а он се враћа у завичаj, да брани оно што jе остало. Спасоjе каже:

– Два моjа друга, у наjбољим годинама, су погинули. Отац jе, као дете, преживео Јасеновац, а сада ово. Обећана нам jе подршка, а сада на положаjу имамо сиротињско наоружање, наспрам наjсавремениjим тенковима. Ово оружjе што имамо, отели смо, иначе…

УДАР СА СВИХ СТРАНА

У СПОРТСКОЈ дворани „Борик“, за време доручка, након пробдевене ноћи, разговарали смо са Мартом и Раjком Шуљ из Горње Ковачице.

– Пошла сам у папучама. Пуцало се са свих страна, ништа нисмо стигли понети. Два месеца смо живели без ичега. Само су Хрвати пуштали у трговине. Срећа jе, па су деца раниjе отишла рођацима у Црну Гору. Са страхом чекам сваки нови дан, jер очекуjем бебу – прича Марта.

ВЕЉКО ЏАКУЛА, ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ САО КРАЈИНА – ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА

ОДЛАЗАК САМО – ПРИВРЕМЕНО

Од председништва СФРЈ захтевамо да скрене пажњу међународноj jавности на прогон српског становништва из Хрватске. Свету се мора обjаснити да Срби не воде осваjачки рат. Да ниjе тако, онда, рецимо, Сирач и Бадљевина, хрватска села између Дарувара и Пакраца – мада у окружењу српских места – не би остала цела и недирнута. С друге стране, само на подручjу пакрачке општине, спаљено jе и разорено осам српских села. Тежњу садашње хрватске власти за етнички чистим простором наjречитиjе потврђуjу избеглице са Билогоре, коjе су остале без кућа и имовине. Светска jавност мора бити обавештена о томе и свет мора да схвати шта се Србима дешава у Хрватскоj – каже Вељко Џакула, председник Владе САО Краjина – Западна Славониjа. И наставља:

– Ми се супротстављамо тези о исељавању и пресељавању становништва. Стога ћемо захтевати да се српском народу, избеглом из западне Славониjе, омогући повратак на простор са коjег jе истеран. Немам ништа против да се то одвиjа уз мирно покровитељство земаља Европске заjеднице.

Ко год мисли да ће моћи да истера Србе из Хрватске, односно са њихових огњишта и имања, таj jе у – заблуди. Српски народ jе већ jедном изгоњен из Хрватске, али се после победе, опет вратио у њу.

Ако се у року од два-три дана не реши питање српског народа у западноj Славониjи, онда jе извесно да ће, за одређено време, бити сасвим доведен у питање будући живот Срба у западноj Славониjи. Али, одлазак српског народа из своjих кућа, и са своjих имања, може да буде само привремен. Истина, животи многих људи биће угрожени и доведени у питање – закључуjе Џакула.

Двадесетогодишња Дуња  и петнаестогодишња Тања Иванчевић из Грубишног Поља заjедно су на ратишту са своjим друговима са коjима су излазиле у кафиће, пре овог рата. Са њима су Драгослав и Димитриjе Мачак, те Миленко Стоjић, припадници ТО. До Бањалуке су дошли несвакидашњим превозом – оклопним транспортером. Кажу, боље БОВ, него пешачење.

А МОРА се људима веровати и када причаjу.

– Напали су нас 31. октобра, у девет часова. Ударили су са свих страна, од Бjеловара, Вировитице, Грубишна Поља, Великог Грђевца и Левиновца. Тукли су наjпре вишецевним бацачима ракета, хаубицама, минобацачима калибра 120 милиметара, тенковима. Тек онда су покренули пешадиjу. На Билогору jе кренуло више од пет хиљада хрватских боjовника. Дочекало их jе 400 наших бораца. Држали смо своjе положаjе до два часа после поноћи, док и последњи цивил, коjи jе хтео у збег ниjе извучен каже Ненад Бруjић, териториjалац из Горње Рашенице код Грубишног Поља.

БОРБА БЕЗ ПОДРШКЕ

На Горњу Рашеницу пало jе према процени Миливоjа Бороте, припадника ТО, близу три хиљаде артиљериjских проjектила. После топовске канонаде, напала jе хрватска пешадиjа, подржавана са два тенка и jедним транспортером. Битку jе прихватило 36 бранилаца овог српског села. Своjе положаjе, каже Борота, одржавали су све до 18 часова. Пре тога, лево крило се, пред тенковима, морало повући – на десном jе остало само осам бораца. Одступили су тек пошто су село напустили сви цивили.

Борота тврди да Билогора никад не би пала, само да су имали артиљериjу или подршку авиjациjе.

– Да смо топовима могли да тучемо њихове артиљериjске положаjе, или да су деjствовали авиони – у Бањалуку не би стизале избеглице са Билогоре. Овако нисмо имали избора. Неко се, то jе мишљење већине бораца, поиграо судбином српског народа из Билогоре.

Солдатеска др Фрање Туђмана, сведоче избеглице, разарала jе све пред собом. Паљене су и миниране куће; горела су цела села. Масакрирани су цивили; усташоидни хрватски оружници иживљавали су се на телима мртвих бранилаца српских села на Билогори.

Заклали су старог Милоша Јузбашу и његовог сина Милорада. Њега су везали за стожину и запалили. Убили су Зорку Вуковић, Зору и Ранка Чакмака, Јову Илића. Мртвом борцу, Душку Грежнићу, одсеклу су уши, извадили jедно око, а онда му гулили кожу са руку, груди и леђа – казуjе Слободан Влаисављевић, додаjући да jе гледао како горе билогорска села Велика Барна, Зринска, Цремушина и Горња Ковачица.

Бранећи српска села на Билогори погинули су Миленко Шукић, Душко Баjић, Миливоjе Берак… Тачан броj мртвих каже Његован Поповић, териториjалац из Лончарице, можда се никад неће ни сазнати:

– Нисмо могли извући све наше погинуле саборце. Знам да jе, борећи се против усташоидне хрватске воjске, погинуо Роберт Паjур, Хрват по националности, сахранили смо и Ненада Пендеља.

– Сместићемо породице на сигурно и сви ћемо се, опет, вратити на положаjе да до краjа ратуjемо против фашизма у Хрватскоj, али смо под условом да нам Армиjа да своjу технику. Овако, како jе до сада било, више не иде – изричит jе Бранко Бозета, териториjалац из Лончарица.

Како ће даље „ићи“ – мало ко сада може рећи. Али, да ће се и места за борце-териториjалце и места и наде за избеглице наћи – мора се веровати…

Извор: НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.

Везане виjести:

Бесjеда проф. Станише Лалића на парастосу Србима, побиjеним у хрватскоj акциjи „Откос“

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У ХРВАТСКОЈ АКЦИЈИ „ОТКОС“

Ранко Раделић: Хрватска акциjа Откос – триjумф усташтва и фашизма!