Усташке жртве су плутале Савом

Београђанка која је 1943. као петнаестогодишњакиња присуствовала вађењу тела српских страдалника из НДХ из престоничких река, сведочи за наш лист о овим потресним догађајима.

Тог лета 1943. године, у јеку окупације Београда, Душанка Поповић је имала петнаест година. Због полицијског часа који је ноћу био на снази, она и њени вршњаци су дневне сате користили да се друже напољу. Душанка, која је тада живела у Улици Страхињића бана на Дорћолу, спустила се до Куле Небојша на доњем граду Београдске тврђаве. Тамо, код бедема, окупљала су се деца свих узраста. Свима њима, пажњу је тог дана привукао језив призор стотинак метара даље, код ушћа Саве у Дунав. На том месту, аласи су чакљама вадили тела из реке, која су људи у чудним униформама на обали поливали кречом.

„Био је то ужасан призор. Нас неколико деце смо се одмах сакрили иза бедема, како нас нико не би приметио. Тако скривени, могли смо да видимо како људи у униформама преносе на носилима лешеве који су до Београда плутали Савом”, каже Душанка.

Ова Београђанка, која данас има 92 године, и даље памти тај језиви догађај који је описала репортерима „Политике”. Подстакнута недавном полемиком у нашем листу, одлучила је да с нашим читаоцима подели своје сећање. Она је посведочила да су из реке извађена тела Срба усмрћених у НДХ, које су усташе бацале у Саву.

„То су потврдили и рибари који су их извлачили. Данима потом, Дорћол и цео Београд су говорили о томе”, каже наша саговорница.

Испоставило се, такође, да су „људи у чудним униформама” заправо били ражаловани италијански војници, који нису носили опасаче нити оружје. Будући да је септембра 1943. године фашистичка Италија капитулирала и сврстала се на страну Савезника, то су по свој прилици били ратни заробљеници који су се у тренутку капитулације затекли на територији окупиране Југославије. Неке од њих, Немци су заточили у логору на Сајмишту, користећи их потом за овакве „послове”. Према речима наше саговорнице, италијански заробљеници су тог дана били ангажовани да лешеве пренесу до Капије Карла Шестог, неколико стотина метара даље од обале, и тамо их покопају. Управо ка тој капији, подигнутој у 18. веку, упутили су се и репортери „Политике” да би сликали локацију на којој су, према Душанкином сведочењу, страдалници сахрањени.

„Било је то веома потресно. Само дођу до рупе, искрену она носила и тела падају у раку, једно на друго. Тада смо се ми деца уплашили и побегли”, каже наша саговорница, док прилазимо Капији Карла Шестог. Тамо затичемо омању травнату површину, опасану са два онижа бедема, без икаквог обележја. Ту је само туристички знак који обавештава посетиоце да се налазе на Доњем граду Београдске тврђаве. Док фотографишемо, Душанка закључује: „Ако ништа друго, нека неко од надлежних испита и потврди да ли су ту посмртни остаци, па нека се бар постави спомен-плоча. Жртве су макар то заслужиле.”

Извор: ПОЛИТИКА