Ова држава се ни у будуће у својим најтежим историским часовима неће моћи ослонити ни на једну цркву или верску заједницу него само и искључиво на СПЦ, стоји у Меморандуму.
У Брoзовој Југославији, после 1945, објављено је много историјских књига и чланака у којима се спомињао тобожњи „привилеговани положај“ Српске православне цркве (СПЦ) у југословенској краљевини 1918–1941. године. А какав је био стварни положај СПЦ у Југославији уочи Другог светског рата, можемо јако добро да видимо из једног документа, Меморандума СПЦ у Словенији, упућеног патријарху Гаврилу Дожићу 10. априла 1940.
Меморандум је објављен пре једне деценије, заслугом г. Бојана Цвелфара, тадашњег директора историјског архива у Цељу (Zgоdоvinski arhiv Celje) a садашњег директора Архива Словеније, у књизи „Летопис Српске православне парохије у Цељу“ (2009/2010. г.). После тога је г. Цвелфар и докторирао на тему положаја СПЦ у Словенији 1918–1941; нажалост, у оквиру СПЦ се још нису нашла средства за превод на српски језик и објављивање читавог дела др Бојана Цвелфара, па је досад, на словеначком језику, штампан само један део те докторске дисертације (на 550 страна, Institut za novejšo zgodovino, Љубљана, 2017).
Меморандум патријарху од 10. априла 1940. потписала су у Београду тројица умних и Цркви истински оданих изасланика СПЦ из Словеније: словеначки политичар, адвокат и тадашњи председник Црквене општине Љубљана, др Милан Корун (1886-1962), и двојица свештеника – љубљански парох Богдан Матковић и цељски свештеник Илија Булован. Слика о положају СПЦ у Краљевини Југославији коју добијамо читањем овог текста је толико суморна да ће изненадити чак и добре познаваоце тематике, а слика недораслости и ништавности београдске политичке „елите“ уочи Другог светског рата је поражавајућа.
У једном пасусу аутори Меморандума чак врло луцидно предвиђају шта ће уследити следеће, 1941. године, у време напада, комадања и окупације Југославије: „…да се ова држава ни у будуће у својим најтежим историским часовима неће моћи ослонити ни на једну цркву или верску заједницу него само и искључиво на Српску православну цркву…“.
У архиву цељске црквене општине није сачуван никакав одговор на уручени Меморандум или податак да су са њим у вези биле предузете било какве мере од стране патријарха, Св. арх. Синода или Св. арх. Сабора СПЦ.
Овде доносимо други део Меморандума, девет тачака закључних разматрања.
÷
…
ВАША СВЕТОСТИ!
Налазимо:
1) да су за решавање брачних спорова за чланове Православне цркве у Краљевини Југославији надлежни само црквени судови Срп[ске] Православне цркве, и то на основу Закона о Српској православној цркви, који у свом првом члану каже да она самостално управља и уређује црквеноверске послове, на основу Устава српске православне цркве, који у члану 129 каже да црквени суд суди спорове о ваљаности, поништењу и разводу брака, а по Поступку за црквене судове прописаном од Српске православне цркве;
2) да чланови Православне цркве због своје верске оријентације не могу бити потчињени одредбама канона Римокатоличке цркве;
3) да се потчињавање православних грађана у Краљевини Југославији у канонској одредби Римокатоличке цркве противи основном државном закону – државном уставу – као извору и подлози целокупног државног законодавства, а који гарантује равноправност свима законом признатим вероисповестима. А о равноправности се не може говорити ако се грађани једне вере приморавају на покорност прописима друге вере;
4) да поступак државних судова у Словенији значи омаловажавање државног устава и повремено наглашавање супериорности Римокатоличке цркве и њезиних канонских прописа над осталим црквама и верским заједницама у Краљевини Југославији;
5) да су према оваквом држању државних судова све црквене автономије безвредна ствар, стављена на папир ради неког реда;
6) да овакав поступак државних судова и систем који је у Словенији заведен у односу према православним грађанима, значе не само гажење државнога устава, Закона о српској православној цркви и њезина Устава, него и потпуно ниподаштавање значаја Срп[ске] православне цркве у овој држави и гажење по угледу, части и достојанству њезину;
Црква Св. Саве у Цељу, срушена од нациста 1941. (пројектовао архитекта Момир Коруновић)
7) да је ова држава не само створена искључиво заслугама и жртвама синова Српске православне цркве, у поређењу с другим црквама и верским заједницама које су државним уставом стављене с њом на исту законску разину, него да се ова држава ни у будуће у својим најтежим историским часовима неће моћи ослонити ни на једну цркву или верску заједницу него само и искључиво на Српску православну цркву, па да већ и због тога не може да трпи увреде;
8) да је Српска православна црква, која је била у две српске краљевине државна црква, не само изгубила тај положај у Краљевини Југославији, него је потпуно изгубила и равноправност с осталим верским заједницама која јој је равноправност тобоже државним уставом загарантована: а) јер је њезина имовина, која је била у највише случајева завештање њезиних побожних синова и кћери, од државе оцењивана једнако као и имовина аустријских и мађарских грофова и турских бегова, који су је добивали за услуге, чињене аустроугарској државној идеји, римском католицизму и турском полумесецу, а против крста, православља и Словенства; б) јер јој је држава одузела онај инструменат, који је и сачувао српство, православље и словенски осећај у крајевима изван граница у којима је она била државна црква: вероисповедне школе, а оставила га Римокатоличкој цркви да помоћу њега ствара и одгаја најборбенији и најфанатичнији кадар и против Српства и против Православља и проти Словенства; в) јер ни једној цркви ни верској заједници у Краљевини Југославији није било забрањено јавно богослужење и јавна молитва него једино Српској православној цркви; г) јер ни једна црква у Краљевини Југославији није била јавно бијена као што је то била Српска православна црква, и д) јер се ни у једном делу државе не сматра злочином бити припадником једне цркве или верске заједнице која је у том делу државе у мањини, као што се у Словенији сматра злочином бити припадником ма које друге цркве или верске заједнице сем и изван Римокатоличке цркве; и
9) да одлука Св. Архијерејског Синода Бр. 10.572/зап.13 – I – 1940 значи препуњену чашу стрпљивости и добачену рукавицу оваквој државној управи, да је, дакле, овакво стање даље неподношљиво.
Стављајући се на расположење молимо стога вашу Светост, да Српска православна црква преко својих надлежних тела одлуци Св. Архијерејског Синода одмах и најкраћим путем код одлучујућих државних фактора прибави уважење и признање њезине оправданости, и уз настоји да краљевска влада на најкраћи начин дефинитивно прогласи да § 111 о.г.з. бивше Аустрије није важио, не важи и не може важити за чланове Српске православне цркве, која има своје автономно законодавство, и то без обзира да ли су ти њезини чланови рођени од православних родитеља или су прелазом на основу постојећих закона постали члановима Српске православне цркве.
Па ако данашња државна влада не би хтела да ово немогуће и болесно стање оздрави и то у најкраћем року, да тада српска православна црква позове свој народ у борбу за спасавање части, угледа, достојанства и значаја своје цркве. Ово зато јер налазимо да српска православна црква не може и не сме дозволити, да њена част, углед и достојанство буде монета за поткусуривање погодаба међу политичарима, којима не лежи на срцу ни част, ни углед, ни мир ни благостање ни народа ни државе, него само и једино њихови и њихових партија и мандатора посебни и нарочити рачуни.
Налазимо да је жалосно и стид нас је што се је уопште, ма у ком то делу државе било могло да стекне такво једно убеђење да се у овој држави може некажњено Српска православна црква ниподаштавати, вређати, прогонити и шамарати. И ако понеки политички људи могу себи да дозволе тако неукусну разоноду и забаву на рачун Српске православне цркве, налазимо да то не могу и неће више трпети и дозвољавати представници и управљачи њезини. А ако ли им је пак потребна народна подршка, налазимо и верујемо, да ће је народ свесрдно дати. Ако је потребна борба, слична конкордатској, нека се без болећивости поведе, јер част и углед Српске православне цркве не дозвољавају даљу шегу са собом од стране политичких људи.
Мислимо да је било доста стрпљивости а превише увреда и ниподаштавања, па, износећи ову – рекли би срамну – слику положаја Православне цркве у Словенији пред лице Ваше Светости као поглавара Српске православне цркве и председника њезиних врховних тела, молимо се Богу да управљачи Његове свете цркве схвате сву тежину увреда, које јој се наносе, па да јој најенергичнијим начином прибаве потребно и заслужено респектовање. Шаљући Богу такву молитву целивају Вашој Светости св. десницу:
У БЕОГРАДУ, дне 10. априла 1940. године.
за Претседника црквене општине љубљанске: Dr Корун[1] с.р.
Парох љубљански: прота Богдан Mатковић[2] с.р.
Претседник ц[рквене] о[пштине] мариборске[3]
за Парох[а] мариборског: (по овлашћ[ењу]) прота Богдан Матковић
за Претседника ц[рквене] о[пштине] цељске: парох цељски: Прота Ил[ија] Ђ. Булован с.р. [4]
Извор: „Летопис Српске православне парохије у Цељу“, Бeoгрaд, Цeљe, 2009/2010, стр. 158-160.
÷
На примерку Меморандума, сачуваног у цељском историјском архиву, црвеном оловком дописано је: „Било код Њ. С. 12/4/40“. Међутим, огорчење према положају Српске православне цркве у Краљевини Југославији, које су изразили њени челни људи са подручја Словеније, очигледно није много узбудило врх СПЦ у Београду. Истим путем (односно истом странпутицом) Краљевина Југославија срљала је још годину дана, до априла 1941. Ситуација у држави се очито боље видела са удаљености од 500 километара него из Београда. Вапај да ако „државна влада не би хтела да ово немогуће и болесно стање оздрави и то у најкраћем року, да тада српска православна црква позове свој народ у борбу за спасавање части, угледа, достојанства и значаја своје цркве“ отишао је у празно.
Врх СПЦ није позвао народ у борбу и догађаји који су уследили 1941. затекли су њене вернике потпуно неспремне.
[1] Др Милан Корун (Брасловче, 1886 – Љубљана, 1962), адвокат, политичар. (Slovenski biografski leksikon, књига 1, Љубљaнa 1925-1932, стр. 52; Osebnosti, Veliki slovenski biografski leksikon, књигa 1, Љубљaнa 2008, стр. 517; Enciklopedija Slovenije, књига 5, Љубљана 1991, стр. 306).
[2] Прота Богдан Матковић рођен је у Травнику 9. јануара 1884. Гимназију је похађао у Госпићу и Загребу, где је затим годину дана радио у адвокатској канцеларији и студирао право. Богословију у Сремским Карловцима је уписао 1903. и завршио ју 1907. за ђакона и презвитера је рукоположен 1908. у Плашком (Лика). Био је свештеник у Горњо-карловачкој епархији до 1919. а затим две године у Баноштору у Срему. Од 1921. до доласка у Љубљану 1938. био је на парохији у Сиску, где је стекао велику наклоност верног народа (детаљнији подаци у: Bojan Cvelfar, Srbska pravoslavna cerkev na Slovenskem med obema vojnama, Љубљана 2017, стр. 204-206). 1941. је организовао у Љубљани помоћ за бројне избеглице које су се склањале пред геноцидом, бежећи из усташке Независне државе Хрватске. О. Богдан Матковић је после Другог светског рата био подвргнут прогону и уценама, а тајна комунистичка полиција УДБ је марта 1948. предлагала његово хапшење. Ипак, изабрано је суптилније решење, па је прота Матковић присиљен да нaпусти Словенију и он је преузео парохију у Грубишном Пољу у Хрватској (такође у Митрополији Загребачко-љубљанској). Међутим, већ у првој половини 1949. је Богдан Матковић (уз свештеника Васа Вујовића из Копривнице), протеран и из Хрватске због „…непријатељске дјелатности, ширења шовинистичког утјецаја, и ради њиховог настојања да онемогуће сарадњу осталих свештеника на том подручју са Народним властима“ (писмо Министарства унутрашњих послова Народне Републике Хрватске земаљској Комисији за верске послове, од 14. јуна 1950. – цит. по: Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве, 1, Книн-Београд 2000, стр. 444). После тога је прота Богдан Матковић постављен за пароха I парохије земунске. Преминуо је у Земуну, 1970. године.
[3] Потпис недостаје.
[4] Прота Илија Булован служио је својој Цркви и народу 65 година. „Рођен је 26. септембра 1891. године у Радучићу код Книна, Далмација. Основну школу, класичну гимназију и задарску богословију завршио је у Задру. Рукоположен је у чин ђакона 14. фебруара, а у чин презвитера 16. фебруара 1914. године. Као парохијски свештеник служио је у Броћанцу код Сплита, у Пађанима и у Сплиту. Затим је, у јулу 1922. године, постављен за војног свештеника. Служећи у разним гарнизонима, опслуживао је и више парохија: у Крагујевцу, Вараждину, Чаковцу, Мурској Соботи и Цељу, све до немачког напада 6. априла 1941. године. Ратне године је провео као дивизијски свештеник при Динарској четничкој дивизији… У Аустралију је стигао са породицом 30. јула 1949. године. Настанио се у Сиднеју, где је преко шест година радио у Repartriation Hospital Concord. Поред тога, прота Булован је радио на организовању црквеног живота, не само у Сиднеју већ и у целој Аустралији. Као надлежни Архијереј за целу дијаспору, Епископ Дионисије, у свом акту о постављењу проте Булована за Архијерејског намесника, 8. децембра 1949. године, затражио је од српског православног народа у Аустралији да поштују проту Булована као најстаријег свештеника, који на себе преузима тешко бреме организације живота Српске цркве на овом континенту… За време док је обављао дужност Архијерејског намесника на територији Аустралије основано је 16 парохија и црквено-школских општина, саграђено или купљено девет цркава и подигнута три црквена дома. Све ове парохије и црквене општине прота Булован је обилазио и бринуо се о њиховом напретку… Преселио се у Царство небеско 22. октобра 1980. године и сахрањен је у Сиднеју“ (Станимир Спасовић, Србољуб Милетић: „Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци“).
Извор: Стање ствари