Радивоје Керовић: Самобитност и достојанство

Појмови самобитности и достојанства треба да нас подсјете на основну природну устројеност људског бића као личности.

Др Радивоје Керовић је професор историје филозофије и филозофске антропологије Филозофског факултета у Бањалуци.

Поред многобројних књига написали сте и књигу Самобитност и достојанство (Бернар, 2015). Шта подразумевате под тим појмовима?

Није лако на крајње сажет начин објаснити значење носећих философских појмова. Појмови самобитности и достојанства овдје заиста јесу носећи појмови и њима је посвећена цијела књига. Зашто? Баш зато што ми је изгледало да њихова значењска поља могу да обујме и изразе моје схватање људске природе, начина нашег пребивања у свијету, смисла и сврхâ људског живота, до којег сам дошао сопственим мисаоним зрењем и дугогодишњим бављењем философијом човјека.

Тим прије што савремени свијет и технолошка цивилизација својим планетарним и свепрожимајућим медијским утицајем растварају природне потенцијале, самосвјесни понос и човјеково достојанство. Стога смо данас тако стијешњени и угрожени као умна и слободна бића, као људи и личности, да губимо самопоштовање и постајемо обесхрабрени обавезом да правилно одгајамо и васпитавамо своју дјецу. Ометани и збуњивани подмуклим и разорним механизмима глобалне цивилизације, изгубили смо и основне појмове о себи као умним и слободним бићима, а тиме и позитивну и усавршитељну животну оријентацију. Појмови самобитности и достојанства треба да нас подсјете на основну природну устројеност људског бића као личности, као јединственог осјећајног, мисаоног и духовног чиниоца, самосвјесног и слободног субјекта који стоји у дослуху са Богом, па је зато и призван на усавршавање и бесмртност. Захваљујући непроцјењивој вриједности човјека, појам достојанства нас подсјећа на унутрашњу мјеру, норму и усавршени образац људскости који он има да озбиљи као самобитно биће у своме животу и њиме.

Како разликовати самодопадање и гордост од самобитности и достојанства?

Самобитност означава битијне квалитете, чиниоце и способности човјека као интегралног људског бића захваљујући којима он живи у свијету активно, самосвјесно и стваралачки, свјестан своје улоге и живе везе са Богом. Достојанство опет именује узвишени призив и усврховљеност једног таквог особеног бића које заслужује неподијељено признање и поштовање. Као умно и самосвјесно биће бесмртне душе, као слободна личност са неотуђивим интегритетом, човјек је достојан највишег уважења од стране других људи. Самодопадање и гордост су личне особине и карактерне црте појединих људи оптерећених собом и нереалним осјећањем сопствене вриједности. Блиско сродне са нарцисоидношћу, егоизмом и саможивошћу, љубомором и завишћу, нетрпељивошћу и омаловажавањем других, ове особине не граде и не саздају, већ онемогућују и разарају људску заједницу. Самобитност и достојанство, међутим, изискују од човјека позитивну и конструктивну личну настројеност, усавршени и очовјечени начин живота и односа према другим људима подстицан племенитошћу и љубављу. Нема сумње да многи људи тек треба да прођу кроз тегобни и изазовни процес хоминизације и ољуђења о којем је тако зналачки писао професор Бојанин у својим књигама. То је заправо суштински процес васпитања и образовања обавезан за све људе свих народа, вјера и раса. Научимо ли се да мислимо и живимо достојно човјека, наћи ћемо задовољење и у добру и здравом самосвјесном поносу због свога људства.

Фото: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске

Колико смо данас једни другима заиста битни, као битијâ, и зашто смо дошли до тога да се чини да свачије достојанство има цену која се може изразити новчано?

Видите, ми православни хришћани, вјерујемо да Бог воли своја створења и да је из љубави према човјеку покренуо процес његовог спасења кроз личност Богочовјека Господа Исуса Христа и Цркву. Да човјека као боголико биће обнови, усаврши, обесмрти и приведе у духовну заједницу светих са собом. Зашто? Из чисте љубави Савршеног према своме несавршеном створењу, али позваном и способном за усавршавање, за светост и бесмртност. Такође и због човјекове непропадљиве душе и јединствене вриједности сваког људског бића. У нашем људском искуству и реду ствари, сви ћемо се сложити, наши ближњи, отац и мајка, брат и сестра, дједа и баба, наша дјеца, тетке, ујаци, сродници уопште, па онда мислено и цио наш народ имају за нас и наше живљење непролазни значај. Сваки јединствен, незамјењив и непоновљив пред лицем Божјим и за нас је незамјењив, непроцјењив и драгоцјен као органски члан наше људске заједнице као најближи сродник, драги пријатељ, блиски сарадник и сабрат. Рекао бих да смо толико везани једни за друге и субјективно испуњени једни другима да смрћу и одласком драгог бића из окружења и личне животне заједнице старимо и умиремо корак по корак и ми сами. Стога смо као људска бића и данас једни за друге од суштинске важности. Нажалост, тегобну одлику нашег доба и индустријско-технолошког свијета представља то што човјек не човјекује на човјечан начин, него као злотвор и бјесомучник, духовно пропао бијесни планетом, смишља замке и обмане, искориштава и злоупотребљава човјека и народе, води рат против памети и људске части, вођен слијепим поривом за моћи и похлепом за богатством. Због тога изгледа да „свачије достојанство има цијену која се може изразити новчано“. И Ви и ја знамо да то није тако и да наш свијет треба да изгледа боље и људскије. А ако би такво нешто у будућности било могуће, онда би било неосновано говорити о неком посебном људском достојанству и узвишеном позвању.

На почетку поглавља „Слобода као безусловни постулат човјечности“ кажете: „Без слободе заиста нема истинског човјека. Тамо гдје је она ометана, оспоравана или сасвим онемогућена, нема ни човјечног човјека“. Приликом пандемије вируса видели смо да се човекова „физичка“ слобода лако може срушити, било страхом од болести или мерама државе да заштити грађане. Може ли човек бити слободан кад му је „физички“ слобода ускраћена?

Питање је да ли је заштита грађана првенствени интерес влада. Ванредне ситуације пружају им изговор и прилику да крше устав, контролишу људе и угрожавају основна људска права и слободе, постижући ванредним мјерама и неке своје и туђе штетне и нечасне циљеве. Прије ће бити да владе дјелују по политичком упутству и диригованом медијском притиску глобалистичких организација попут СЗО, ММФ, СБ, УН и сличних, које нису ту, како наивни вјерују, да донесу мир, добробит и благостање човјеку, већ служе остварењу профитних и владавинских интереса бездушних и озлобљених елита моћи. Крајње је забрињавајуће што те налоге безрезервно, беспоговорно и поданички извршавају чак и владе моћних држава, па и наше, упркос томе што се ради о добро замишљеном мрачном сценаријуму овладавања свијетом и човјеком, упропаштавања привреде и затирања људске слободе и здравоумља. Тим прије што се, сведочи нам то и глас разумних зналаца, у цијелој паници око тзв. пандемије корона вируса, једног вируса међу бројним другим, заправо ради о скоро провидној обмани и манипулацији на штету човјека, његовог материјалног благостања, слободе и достојанства. Подједнако опортуно и покорно као владе, лишавају се слободе и грађани. Без отпора, бунта, сумње и критичких примисли, послушно пристају на терор неумјесних владиних мјера и организовано омаловажавање човјека ограничавањем слободе кретања, размишљања и самосталног доношења одлука. Посебно снажено медијски индукованим страхом од болести, страхом масовним и заразним, иако објективно неоснованим и безразложним, наше мирење са неслободом знамен је наше свијести о слободи и значењу слободе. Савремени поредак живота, свједоци смо тога у садашњој невољној ситуацији, не руши само физичку слободу човјека. Такав какав јесте он представља свеобухватни удар на људску памет и људски мозак, част и поштење, осјећај поноса и самовриједности, који води гашењу свијести о слободи и субјективне потребе за слободом. Слобода иначе изискује од човјека одважност, спремност на жртву и одрицање, ставља га пред тегобне изазове одговорног личног живљења. Озбиљивање слободе и истинско самопотврђивање човјека могуће је само у друштвеном амбијенту који штити слободу и у којем је она потребна.

На једном месту у књизи истичете колико је охрабрујуће када се међу људима који нису философи препознају мислећи људи. Може ли философија да нам помогне у „смислености“ или нас својим дугим развојем, теоријама и разноразним мишљењима омета да јасно промишљамо свет и себе у свету?

Да, тачно је да је философија својим бројним теоријама и „разноразним мишљењима“ знала, између осталог, да нас омете и скрене са пута јасног разумијевања свијета, себе у свијету и битних питања живота. Посебно у нашем добу, као ни у једном ранијем, изгледа ми да се и она тек налази пред изазовом да проникне у владајуће силе људске природе и позадинску природу глобалног и контролисаног свијета какав се систематски и организовано уобличује и на наше очи најмање посљедњих стотињак година. Мислећи људи и истраживачи изван философске бранше драгоцјени су такође и због тога што нам свима скрећу пажњу на особене појаве савременог свијета, дубоко их сагледавају и указују куда тај свијет срља. Не треба сметнути с ума да постоје различите философије, да је огромно мисаоно насљеђе и искуство плодоносних философија неопходно и данашњем човјеку, да га оно оплемењује својом позитивном супстанцом и сазнањима, а теоријским заносом, истрајношћу и дисциплином мишљења развија умјешност здравог и јасног расуђивања и промишљања ствари до којих нам је стало. Сједињавање мисаоне енергије и људског потенцијала мислећих људи изван философске професије са достигнутим степеном и квалитетом философског искуства и знања снажило би позитивне чиниоце нашег свијета у мучној борби за свјетлост и човјечно постојање. Рекао бих да не морамо бити философи по образовању и позиву да бисмо били паметни, добри и честити људи, самосвјесна и боголика бића различитих улога у нашим животима, само да ипак из природне људске мисаоности израстају и философија и мисленост изван философије у битијној потрази за пуним и осмишљеним животом.

Разговор водио: Ивица Кузмановић

Опрема: Стање ствари

(Благодарје бр. 11, мај/јун 2020)

Везане вијести:

КЊИГА: “Преумљење и српско становиште” Радивоја Керовића …