Спомен плоча Милану Гачићу

Као да је јуче било, а давно је, средина прошлога века. Отварам ову масивну, лепу, капију, па из ходника улазим у претсобље куће пред којом данас стојимо.

Висок, стасит, усправан, са одлучним, а топлим погледом, у дотрајалом сивом, дугом капуту, стоји пред кухињским вратима Милан Гачић, отац мог друга Саше. Човек који је у Првом великом рату све изгубио, дочекује дечака који је у Другом великом рату све изгубио. Ја у његовом оку видим и оца и мајку, а он у мом, можда, налази прерано угасли сјај његова три брата који су своје младе животе узидали у штит за Србију.

                    И тако из генерације у генерацију. Готово да нема куће у овој напаћеној земљи у којој деца не стигну да упознају и запамте ни своје родитеље, а о прародитељима да и не говоримо.

                     Нисам тада довољно знао о човеку пред којим стојим. Било је то време у коме су хероји Другог светског  рата, које и данас, наравно, поштујем и ценим, били некако херојскији од њихових претходника у Првом светском рату које је тадашња званична политика покривала мраком неистина и заборава. Ни Милан Гачић никада није причао о себи. А онда,случајно, недалеко одавде, у кући Миодрага Видића, још једног великог друга из детињства, наилазим на књигу ВИТЕЗИ СЛОБОДЕ и гутам хиљаде њених страница о људима којима ништа није било немогуће. На једној од њих је и Похвалница команданта Треће армије уручена Милан Гачићу у рову на Кајмакчалану. Ево неколико редова из ње:

                         „Част, понос и поштење, потпуна преданост раду, ретко поимање дужности, храброст која иде до неустрашивости, самопрегоревање, самопожртвовање – то су особине овог узорног подофицира, овог челик – карактера, који је љубио слободу своје домовине и који је за њу исувише дао: оца, мајку, два стрица, три рођена брата, колико их је имао у рату. За њега нису постојале препреке, он за њих није знао.Тешко је наћи место где се нарочито одликовао. Свугде је био први међу првима, најхрабрији међу храбрима, са највећим поносом међу онима који имају поноса.“

                            У истој причи, неколико редова даље Милан Гачић каже:

                           „Кући у Љубовију дошао сам тек пред крај 1924. године. Нашао сам пустош, згариште, зидине. Нисам познавао никога. Остао сам сам на свету. Сам без игде икога. Једно време клонио сам се људи и никог нисам могао да гледам. Од тада нисам више свраћао у свој крај, јер све ме то подсећа на младост, родитеље и браћу, на све што сам изгубио.

                             После сам се оженио. Нисам могао сам да живим. Имам осморо деце, за њих живим, за њих радим…“

                              Тако је Милан Гачић од ратника – хероја постао српски домаћин. Под тим именом често замишљамо велико, богато, сеоско домаћинство. Његово је само у једном, оном најдрагоценијем, било богато и велико. Његове четири ћерке и четири сина постали су прави, честити људи, а свима је, са својом скромном, чиновничком платом, омогућио да заврше факултете или средње школе. Од ове, за српског домаћина, боље препоруке нема.

                               Ево, ми данас покушавамо да из мрака, из гроба, из заборава васкрснемо Милан Гачић и одужимо се бар мало дугу који се никада не може вратити, знајући да сећањем и успоменама просветљавамо таму, надјачавамо смрт, оплемењујемо себе, нашу децу и наше унуке.

                                 И она и ова Србија, и све бивше Југославије пред овим човеком увек би требало да стоје у ставу мирно. Зато што он није стајао. Ишао је напред кроз метке, шрапнеле, бајонете и бомбе да заустави оне који су отимали његову земљу.

                                  Када се ускоро на зиду куће у којој је живео, пред вама појави Милан Гачић, носилац две Карађорђеве звезде с мачевима, два Милоша Обилића за храброст, Албанске споменице, француског Ратног крста и Ратне медаље, Споменице Првог и Другог балканског рата и Ордена за ревносну службу, будите у ставу мирно. Ви сте данас она Србија која му то одавно дугује.

                                   Тамо далеко, у Канади, у Торонту живи  Александар Саша Гачић, мој друг, најмлађи Миланов син и његових троје деце. У Србији су четири Миланова унука, синови Зорана и Драгутина. Незнам има ли од четири ћерке још потомака Зоре и Милан Гачића? Али ако само један од њих, само неко од нас у овом граду, у овој земљи, има делић онога што је Милан Гачић имао, за Србију има наде, Србија пропасти неће.

                                     На крају, дозволите да се захвалим свим надлежнима у овом граду, Заводу за заштиту споменика културе и његовом директору господину Љубиши Шулаји, господину Николи Богдановићу, СРЕМСКИМ НОВИНАМА и господину Стеви Лапчевићу, свима онима који су омогућили да ова спомен плоча данас осване пред вама.

Сремска Митровица                                                                                 

Прим. Др. Димитрије Стојшић

5. новембра 2014. године

 (Ову беседу сам први пут говорио 6. новембра 2014. године, приликом откривања спомен плоче Милану Гачићу, пред кућом у којој је живео . Други пут, као уводну беседу, са позорнице нашег позоришта, 29. новембра 2О14. године, на XXXIII фестивалу беседништва. Председница фестивалског одбора Зорица Мишчевић је била присутна на откривању спомен плоче, беседа јој се свидела, па је на њен предлог фестивалски одбор одлучио да као уводна беседа отвори фестивал.

(Текст је штампан као уводна беседа у Билтену  XXXIII фестивала беседништва и у часопису СУНЧАНИ САТ, бро22, на страни 27, година 2014.) .       

Везане вести:

SREMSKA MITROVICA: POSTAVLJANJE SPOMEN PLOČE MILANU GAČIĆU