Милан Ружић: Ћути и склањај се!

Не желим да ћутим и склањам се од осуде онога што мислим, јер као слободан човек имам право на своје мишљење, иако се оно не улива у ове популарне токове.

Колико се само шљама, муља и шута слегло иза чувених изговора: „Народ воли“, „Такво је време“, „Свуда се то ради“, „Сналазе се људи“ или „Ћутиш и склониш се“. У ери слободе говора почели смо слободно да говоримо једино лажи, а свака истина је „позив на мржњу“. Како смо само толико одлутали од оног пута који су за нас пропутили и пропртили наши претходници које данас многи називају „тупавим сељачинама које су се ложиле на Библију“. Те „тупаве сељачине“ су нас одржале и тешко нама, јер је дошло наше време.

„Народ воли“ – кованица нашег полома. Она је дозволила да се они за које су нам родитељи говорили „Немој се дружити с њим“ или „Он је најгори у школи“, постану узори оној деци чији родитељи због ноћних излазака и узалудног призивања младости нису имали времена за њих. Најгори ђаци постали су изложени као нешто најбоље што ово друштво има. Полуписмени идиоти са неколико разреда основне школе, филовани силиконом, напуњених носева и вена, обучени у најскупља одела у земљи у којој на десетине хиљада деце гладује или је у болници, урличу на телевизијама, показују задњице и средњи прст, оргијају, слинаве, повраћају, туку се, а све иза провидног паравана на коме пише: „Народ воли.“

„Такво је време“ – кажу за ово где се живи онако како су некада људи умирали. Ово није време него невреме. Ово је недоба у ком свака залудна глава има право да каже нешто о теми о којој ништа не зна или да нападне некога ко иза себе има дело. Невреме у ком главну реч не води логика или опште добро, већ политика која је упрегла кочије историјске ревизије и новцем запушила рупе кроз које цури људскост. Није такво време, него такви људи – занесени славом коју никада неће стићи, опијени новцем који никада неће зарадити, задојени политиком која их одваја од деце, уједињени у поделама.

„Свуда се то ради“ – рекли су. Неће бити баш да су свуда глупи узели да паметују, аморални да моралишу, затвореници да затварају, безвредни да вреднују, злонамерни да саветују, луди да опамећују, немушти да говоре, неспособни да оспособљавају.

„Сналазе се људи“, често чујемо за оне чије се „сналажење“ некада називало злочином и за које се лежало у затвору 20 година. Сналажење на штету других није сналажење, него отимање, криминал. Како другачије објаснити да се „сналазе“ само они који се нису сналазили са словима и бројевима у школи, док се толики паметни људи који живе на рубу егзистенције нису снашли?

„Ћутиш и склониш се“, уче децу данас. Кажу и да је у ћутању сигурност, или да је ћутање благо. Ово може бити тачно само за оне који немају шта да кажу. Нема ћутања и склањања од некултуре, бахатости и понижења. Ако те неко туче по глави, не можеш ћутати. Мораш бар вриснути да неко зна да те боли и да си човек. Склањање? Ћутање можда некад може да прође, али склањање не сме. Ево решења – ћути и не склањај се. Коме више да се склањамо? Склањали смо се лошијима, луђима, бескрупулознијима. Склањали смо се онима којима се нико није склањао са пута. Склањамо се оним који не умеју честито ни да ходају, јер не знају да вежу пертле. Склањали смо се са пута онима који су нас водили у кланице, појили крвљу својих рођака, онима који су одувек хтели да нас униште. Сад се склањамо свима, јер смо навикли, а када, у времену где се сви позивају на право, неко устане за своја права, ми га проглашавамо будалом.

Не, ја нећу да било чија деца трпе најлошије ђаке чији се безобразлук третира као храброст или оригиналност, нећу да ми у кућу кроз телевизор улазе проститутке, криминалци и разни егзибиционисти, свакојаки талог мрачних времена који данас називају „јавним личностима“, а место им је у јавној кући. Нећу, јер ја не волим оно што „народ воли“. Никоме кога познајем нећу прећутати ако видим да себе уништава, јер га мрзи да истрпи два-три искушења или ударца како би био слободан или срећан. Немојте простаклуком одговарати на простаклук, јер то није одлика ни овог, ни било ког времена, већ жеља за спуштањем на ниво оних који су у муљу, а који једва чекају преко ваших речи или дела да се попну више на лествици која није њихова.

Не желим да се у мојој земљи ради оно што се ради свуда и нећу да сваки безобразлук или превару називам сналажењем. И не желим да ћутим и склањам се од осуде онога што мислим, јер као слободан човек, и ја ваљда имам право на своје мишљење, иако се оно не улива у ове популарне токове.

Не желим да ћутим пред ријалити програмима, пред порнографијом на националној фреквенцији, пред прогањањем Српске православне цркве, пред нестручним људима на позицијама које захтевају стручност, пред признавањем Косова, пред оспоравањем историјских чињеница, пред етикетирањем мог народа као геноцидног, пред геј парадом, пред уништавањем светиња и културне баштине, пред небригом за људе којима треба помоћ, пред бахаћењем испред гладних људи, пред популаризованим кретенима, пред чатмарама и уџерицама у којима овај народ живи док се граде раскошни хотели, пред колапсом школства, пред изједначавањем патриота са нацистима, пред наметањем девијација као вредности, пред посустанком људскости зарад квази демократије, пред политизацијом постојања.

А кад стасају генерације којима се правдате горе наведеним изразима, пожелећете карантин, али се од све те трулежи и муља кад изађе на површину, нико неће моћи сакрити.

Па ви размислите да ли то волите, да ли је такво време, где се то ради, како ћете се тада сналазити и хоћете ли бити у позицији да ишта кажете, или ће вас у вашој мишјој рупи стићи оно ћутање, вас тада заувек склоњене с пута којим сада марширају хорде девијантних технолошких зомбија са улогом глобализацијских просветитеља.

Будућност би била много другачија ако сада чврсто станете на пут и проговорите против свега што није нормално. Барем сутра нећете виђати своју децу у „Задрузи“ како се „сналазе“ и плакати због тога што раде оно што „народ воли“.

(Искра, 20. 4. 2020) ; Стање ствари