Хрватска није посебно прослављала ни 8. ни 9. мај, датуме на које је ослобођен Загреб, односно када је капитулирала нацистичка Њемачка, а разлог је изостанак јасног одговора на питање ко је током Другог свјетског рата био на побједничкој, а ко на губитничкој страни, сматра историчар Хрвоје Класић.
Ти датуми прошли су превише мирно и недостојанствено, наводи Класић, напомињући да пораз нацизма, фашизма и њихових „локалних изведеница“ представља догађај од универзалног значаја.
С обзиром на организованост, масовност, војни значај и поднесене жртве, припадници народа који су учествовали у југословенском антифашистичком покрету требали би бити посебно поносни.
Хрватима би 8. мај 1945. године требао бити важан као дан ослобођења главног града Хрватске. Тог дана, први антифашистички борци ушли су у град, који су напустиле усташе, припадници Хрватских оружаних снага и велике групе цивила.
С њима из Загреба бјеже и њемачке јединице, те припадници осталих колаборационистичких формација…
Иако је ријеч о око 400.000 војника, никоме од њих није више било до отворене борбе. Умјесто посљедње велике битке, која је према очекивањима требала бити уједно и најкрвавија, догодило се управо супротно.
Усташе су Загреб 1945. године напустиле онако како су у њега четири године раније и ушле. Скривено и без борбе, наводи Класић у тексту за „Нет.портал“.
Пар дана раније Анте Павелић, поглавник државе која је 1941. године објавила рат западним савезницима, понудио је истима војну сарадњу и наставак борбе против комуниста.
Британски маршал Харолд Александер, врховни командант за Средоземље, с тим је одмах упознао свог савезника маршала Tита, давши му недвосмислено до знања да преговори с Павелићем не долазе у обзир.
Седамдесет пета година од ослобођења Загреба и побједе над фашизмом државним протоколом ни на који начин није обиљежена, констатује Класић.
Извор: СРНА