Хрватске јединице, састављене од ЗНГ, ХОС-а, ХВО, 3. априла 1992. напале су српска села на купрешкој висоравни у југозападној Босни.
Брзо су напредовали, јер са српске стране није ни било организоване одбране. Бројчано надмоћнији, боље наоружани и са искуством из рата у Хрватској, до 6. априла заузели су сва српска села, укључујући и општински центар градић Kупрес. За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвела у логоре по западној Херцеговини и Хрватској, у којима су прошли праву голготу.
Хрвати су 6. априла у ресторану фирме “Kвалитет” у Kупресу сакупили 60-ак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу и Драгана Челебића.
Наредног јутра, око 4 сата, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали су их пјешице према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића.
Од Шуице су их истог дана камионом превезли до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали. По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему, од ког ударца је пао и ударио главом о ивичњак, од којег пада му је пјена ударила на уста. У Сплиту су их заточили у злогласну Лору. Са њима је био и Петар Спремо, који ће неколико дана касније и умријети. Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.
У Лори наставак мучења: спајање на индукторску струју пољског телефона, “самоударање” главом у зид, међусобно ударање заробљеника…
Након шест дана проведених у Лори, камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе. Понављају се већ виђени третмани из Лоре. Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су осморицу издвојили: браћу Љупка и Ратка Милића, Спасоја Kанлића, Славка Драгољевића, Душана Никића, Мирка Чивчића, Душана Милишића и Јову Марића.
Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су поново доживљавали малтретирања и иживљавања. Након два дана одвозе их у Вргорац. Али не све. И овдје су осморицу издвојили: браћу Драгана и Миливоја Машића, браћу Радована и Марка Машића, Ратка Лугоњу, Ђоку Марића, те Николу и Душана Дувњака.
У Вргорцу малтретирања као и на предходним локацијама. Од батина у ћелији умире Миле Спремо зв. Мигац, којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.
Након шест дана проведених у Вргорцу, одвозе их у Љубушки, гдје остају још 20-ак дана. Првих десетак дана исти третман као и у предходним логорима, док се других десетак ситуација нешто побољшавала.
Дана 14. маја 1992. доводе их у Житнић код Дрниша, гдје је извршена размјена. На носилима је размјењен и Стојан Зубић, који ће трећи дан по размјени од задобијених повреда умријети у книнској болници. Kупрешки свештеник Зоран Перковић, који је заробљен са осталим Kупрешацима и један од најжешће малтретираних, размјењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену дошао са 8 сломњених ребара.
Посмртни остаци двојице Спрема су предати српској страни у новембру 1993. године. Од оних 16- орице, издвојених у Задру и Еминову селу, до данас ни трага ни гласа. А од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно. За описану голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и преко стотину учесника у њховом страдању, још нико није процесуиран.
Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Kупрешкој висоравни их сада живи 500-600.
У Београду и Бања Луци, 6. априла 2020.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И K
Саво Штрбац
Извор: ВЕРИТАС