Bokan: MOЖDA I NAJSTRAŠNIJA SLIKA SRPSKOG STRADANJA U DRUGOM SVETSKOM RATU

Ubijali su nas, spaljivali žive, podsticali brata na brata i sinove na oca, sekli su nam uši i noseve i kopali oči, nabijali su nas na kočeve i bajonete, oštrim kamama puštali reke srpske krvi, silovali malu dečicu pred majkama, razbijali čekićima lobanjice, gazili Srpčad teškim cokulama, bacali nas u jame-bezdanke, pravili specijalni “srbosjek” da bi mogli da organizuju takmičenja u klanju (za ozvaničenog “kralja koljača”), skidali su do gola srpske episkope i čupali brade našim sveštenicima, iživljavali se i pravili oživljeni pakao na realnoj sceni džinovskog jasenovačkog gubilišta (od preko 200 kvadratnih kilometara površine!!!)…

Ali sve to nije tako strašno – kao ova jedna slika.

Jeziva crno-bela fotografija sa Hrvaticom (s motkom u ruci) u pozadini i našom ustrašenom i izluđenom, izmučenom dečicom u crnim ustaškim uniformama.

Maleni srpski janjičari, predviđeni da porastu u buduće koljače svog roda i svojih vršnjaka, kao pakleni (delom i uspeli) plan hrvatskih monstruma u najodvratnijoj i najkrvolžednijoj državi svih vremena.

“Endehazija” je bila specijalizovana za sve vrste gadosti, sadizma i perverzija, pa su, eto, tako osmislili i ovaj svoj “plan”.
Neljudi i zlotvori kakve nije video svet uspeli su u tome da ih se zgadi čak i njihov obožavani rimokatolički papa, a ubeđen sam da ih se gade i povraćaju na njihova (zlo)dela – i demoni, pa i sam đavo u paklu.

Njihov poglavnik Ante Pavelić i dalje ima svoj grob (u granitu i mermeru) u Španiji, za razliku od naših bezgrobnih i do skoro neopojanih mučenika, njegovih bezbrojnih žrtava.
To je još jedan rečiti dokaz kakva neproporcionalnost i ravnodušnost vlada u našem odnosu prema svojim najkrvoločnijim neprijateljima, pa i prema glavnom arhitekti čitavog ovog nepojamnog bestijarijuma.

Ali, umesto daljeg nabrajanja naših grehova (a, pre svih – sramnog zaborava svojih stradalnih predaka), zamoliću vas da uveličate na tren ovu fotografiju i pažljivo pogledate lica i stanje duše ovih mališana u međuprostoru između izvesnog stradanja (pretećeg klanja), na jednoj, i gubitka imena i identiteta, na drugoj strani.
Neki od njih će ubrzo potom postati bezimeni leševi, a neki, vremenom, postati Srbomrsci i ustaše (odrasli u izmenjenom, hrvatskom identitetu).

Razgledajte u njihovim očima prazninu, bol i očaj zbog svega što su do tada pretrpeli, i zbog onog što ih je tek čekalo.

Poneki među njima su, oprane svesti o svom poreklu, nakon toga postali Hrvati i onda učestvovali u poslednjem ratu (tokom “devedesetih”) pucajući na mrske Srbe, ubeđeni da rade pravu stvar.
Postoje čak i primeri tada razdvojenih blizanaca, koji se danas ne viđaju i nemaju nijednu lepu reč jedan o drugome (jedan je u Zagrebu, gde je odrastao, nesvestan svog pravog porekla; dok drugi živi u Srbiji i uzalud pokušava da probudi brata iz zabluda i laži kojima je naučen u domu onih Hrvata što su ga usvojili u vreme NDH, naučivši ga da bezuslovno voli “Lijepu našu” kao svoju jedinu, istinsku domovinu.

Strašne su to priče i prete da nam se uskoro ponove, jer veliki deo naših sunarodnika (i ogroman deo onih na nekoj vlasti i položaju) ne želi da se na bilo koji način upliće u ono što nam se dogodilo, da ih neko ne bi slučajno nazvao “nacionalistima” i “primitivcima”. I da ne bi doveli u pitanje svoj položaj i svoje privilegije…

Ostaju da gledaju u nas ove prazne oči na uplašenim licima Srpčića iz logora u Jastrebarskom. Na fotografiji koja nas suočava sa svom strahotom pretrpljenih stradanja i kolektivnog mučeništva srpskih civila (na čelu sa ovakvim dečacima i devojčicama).

A kada je hrvatskim ustašama i ustaškim Hrvatima dodijalo da se bave prevaspitavanjem “vlaške pasmine grkokatoličkih šizmatika”, oni su ih jednostavno ostavili same sebi – da umru u od zapuštenosti, bolesti i gladi. Da uginu kao napuštena štenad.

To njihovo dugo i užasno umiranje je nova i posebna tema za našu meditaciju o srpskoj sudbini, razlog za naše iskrene molitve svetiteljima, Bogorodici i Hristu, ali i za zaista ozbiljno, stvarno odgovorno razmišljanje i promišljanje o ovakvim, trajno i bahato nepokajanim monstrumima u redovima naših krvnih neprijatelja.
I o nama, posle svega (i pre ko zna čega još).

Kakav je to bio pakao, kakva klanica i kuća strave i užasa, mi to ne možemo ni da zamislimo! A kamoli da jedan drugom nešto slovesno kažemo o svemu tome…

Ostaju nam samo još ćutanje i suze.

P. S.
Ovaj dečačić u prvom redu (četvrti s leva) spustio je glavu – I PLAČE.
Drugi mališani ga gledaju, znajući šta mu (uskoro zatim) sledi.

Pokoj mu duši anđeoskoj! I njegovim roditeljima, braći i sestrama!

Autor: Dragoslav Bokan (Fejsbuk profil)