Филм о Јасеновцу у контексту мржње из увоза

У студији је са културноисторијског и семиотичког становишта интерпретиран истоимени интервју са Славком Голдштајном, историчаром из Хрватске, дат 1999. године књижевнику Миљенку Јерговићу поводом изрицања пресуде усташком злочинцу, команданту концлогора Јасеновац, Динку Шакићу.

О, Свеопјевана Мати!

Интерпретација самог наслова, а потом и текста интервјуа показала је да је Голдштајнова кованица „мржња из увоза”, стављена у наслов у виду плаката, спинована, тј. намерно семантички обрађена да одврати читалачку пажњу са неоусташке мржње код Хрвата према Србима, на мржњу која је стигла из увоза, од усташке емиграције.

У исти мах показало се да је кованица „мржња из увоза” специјално направљена да буде пандан „говору мржње”, како Хашки трибунал именује вербални деликт који значи средство недопустиве политичке пропаганде. Иако је више него приметно да када исти говор мржње испољавају западњаци, не скривајући властити етноцентризам – он остаје некажњен, говор мржње, као деликт којим се такође може починити злочин, у Трибуналу је засад ексклузивно намењен Србима и др Војиславу Шешељу, да би се он, у недостатку кривичних дела, због тога теретио. Страхујући да би се овај вербални деликт могао применити и у случају Хрвата, Голдштајн је, експлоатишући пропагандну лаж о мржњи из увоза, попут правог спин-доктора „говор мржње” преусмерио на терен емиграције, изван Хрватске тврдећи да је мржња, а не„говор мржње” стигла из увоза, чиме је избегнута свака асоцијативно-мотивациона веза са овом инкримисаном хашком кованицом. Таква Голдштајнова цинична језичка преметаљка – мржња из увоза – врхунац је злонамерне хрватске пропагандистичке манипулације иза које стоје политичке побуде.

Јасеновац, место јеврејског страдања

1. Холивудска филмска индустрија најавила је снимање високобуџетног играног филма о Јасеновцу, најстрашнијем концентрационом логору Другог светског рата! Ово је медијима објавио чувени холивудски продуцент, Бранко Лустиг, за свог боравка у Загребу на Фестивалу жидовског филма, чији је он идејни творац и главни спонзор. Вест је потпуно збунила хрватску јавност, иако је дошла од човека који је почев од филма „Девети круг” из 1960. читав живот посветио борби да се широм планете сазна за страдање Јевреја у Другом светском рату. Да ли је посреди Лустигово разочарење што нико од представника хрватске власти није дошао на отварање фестивала нити је учествовао у „Маршу живих” на Дан сећања на холокауст[1]?

Мало је вероватно, јер је ова идеја, по свему судећи, много старија. Једно је сигурно: двоструки оскаровац и најутицајнији филмски продуцент Холивуда, пореклом осјечки Јеврејин, који се најавио као главни спонзор филма о Јасеновцу, подвукао је да од владе Јадранке Косор неће тражи новац: „Не, тај новац ћу донијети из Америке.”

По свему судећи, оно што у Титовој Југославији никоме није падало ни на памет, могло би да пође за руком овом некад заточенику логора Аушвиц, захваљујући коме је Стивен Спилберг снимио знамениту „Шиндлерову листу”, филм о страдању Јевреја у Хитлеровим концлогорима. Запамћен је и по томе што је средином деведесетих наговорио Спилберга да напише писмо Туђману, и то писмо у којем му даје пуну подршку за достигнути степен демократије тадашње Хрватске!

Док се Срби не усуђују снимити филм ни о рату у Босни, а камоли Јасеновцу, као синониму српског страдања, печату на колективној свести хрватског народа, Лустиг је објавио да сценарио пишу Славко Голдштајн, стари његов пријатељ и сународник, те књижевник Миљенко Јерговић.

„Због чега би један Јеврејин, у овом случају Лустиг, један од најутицајнијих продуцената у Холивуду, правио филм о концентрационом логору основаном с циљем убијања Срба и то у време када Срби, оклеветани у деведесетим годинама, у време грађанског рата у Југославији, још увек носе колективну оптужбу да су нови нацисти Европе? Значи ли то да ће Лустигов филм о Јасеновцу бити један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату?” – пита се новинар „Печата” Ратко Дмитровић[2].

У давању потврдног одговора на ово питање – да Срби имају разлога да страхују од оваквог филма о Јасеновцу – послужиће ми један давни интервју који је управо са Славком Голдштајном направио књижевник и новинар Миљенко Јерговић. Наиме, још од давне 1999. године чувам дволисницу „Ферал Трибјуна”[3] са овим интервјуом, а разлог било то што ни у једним новинама дотад, а ни после, нисам угледала крупнији новински наслов, који је подсећао на плакат, а гласио је – МРЖЊА ИЗ УВОЗА! Неочекивано, за ову прилику, а да бих распршила сваку наду у погледу природе сценарија који ће написати овај давно увежбани двојац, управо тај интервју доживео је своје „ново читање”, а тиме се показало како није случајно сачуван само због спектакуларног наслова, који je својом нападношћу вређаo визуелну писменост, јер са толико црнила није био исписан ни онај из 1992. – Рат је почео!

Испоставило се, међутим, следеће: колико год да је као прави медијски мамац био наметљиво истакнут и поруком дизао глас, тим више је засењивао своје право значење, ометајући и преусмеравајући читалачку пажњу од суштинског проблема мржње у Хрвата на сасвим споредни колосек.

Наиме, поводом суђења заповеднику усташког логора смрти у Јасеновцу, Динку Шакићу, историчар, публициста, издавач и политичар Славко Голдштајн, манипулишући симболима, изнео је тврдњу како је мржња у Хрвата стигла из увоза, од усташке емиграције, што представља врхунац субверзивног оглашавања.

2. Непосредни повод за интервју са Славком Голдштајном било је изрицање пресуде[4] стравичном по злочинима усташком логорнику концентрационог логора Јасеновац, Динку Шакићу, којем је он лично присуствовао. Одговарајући на питање да ли се тада осећао као било који грађанин Хрватске или као Жидов, овај прави комуникацијски герилац уносећи буку у сигнал који одашиље према читаоцима субверзивно одговара да „као Жидов није осјећао никакво осветничко задовољство или можда муку оживјелих сјећања или неку другу узнемиреност”, додајући: „али то не би био специфично жидовски осјећај, јер би то исто могао осјетити и многи Хрват, Србин или Ром јер и њихови су сународници и рођаци убијени у Јасеновцу, као и моји”[5].

Читаоцу интервјуа у најмању је руку тешко да се снађе у разуђеном царству знакова овог ангажованог јеврејског интелектуалца, који је уобичајио да за себе тврди како „најбоље познаје зло и његове коријене”. Међутим, пре би се рекло да је Голдштајн, више него вичан „семиотичком герилском ратовању” (Умберто Еко), мајстор у стварању „кривих предоџби”[6] или, њим самим казано, „разних облика дволичности”[7], премда о себи воли да мисли како „не жели да рађа и изазива недоумице”.

Па тако, упитамо ли се, након прочитаног интервјуа у којем тврди да је мржња у Хрвата стигла из увоза, ко је то у годинама уочи разбијања Југославије са хрватске стране био међу онима коју су успостављали пацовске канале са усташком емиграцијом и тиме директно доприносио да мржња из увоза стигне у Хрватску, на наше изненађење на списку поверљивих иза-браника налазимо никог другог до лично Славка Голдштајна, данас председника Вијећа жидовске заједнице „Бет Израел”.

Он који спремно криви „Туђманов режим и Туђмана особно што се изравно повезао са настављачима усташтва”, у самом интервјуу „изравно” говори и о томе да се уочи рата сусретао са усташком емиграцијом и то у Торонту, још давне 1987. и почетком 1990. године, а она га је „оба пута углавном јако добро примила”[8].

Мнијући шта би требало да значи та афирмативна квалификација једног Јеврејина према „добром пријему” од стране усташке емиграције, у контексту чињенице да му је ужа породица чудом преживела погром, погађамо да би добар пријем могао да буде и због тога што је управо Голдштајн био оснивач једне изворне хрватске странке – Хрватске социјално-либералне странке (ХСЛС)[9], коју је утемељио 1989. године. То му, међутим, није сметало да без труна солидарности са Ненадом Поргесом, бившим председником Жидовске општине, што је и сам био, „без дволичности” овоме спочитне 1999. године да „његови жидовски осјећаји свакако нису његова јача страна” јер је, као члан НДЗ-а, „јако жељан каријере”, своју приврженост хрватској власти претпоставио жидовској општини, што је за једног Јевреја, по Голдштајновом схватању, недопустиво.

Остаје нам да доиста двојимо на којој су страни били Голдштајнови „осјећаји” када је оснивао ХСЛС; да ли ју је оснивао „из солидарности са Хрватском” и тако занемарио „осјећаје солидарности према својој ужој заједници, која је дио те државе”[10] – жидовској заједници, или је пре, из солидарности према својој ужој заједници, показујући „на којој су страни били његови осјећаји”, основао жидовску странку, што опет, рекао би доследно дволични Голдштајн – „не значи да није солидаран са Хрватском”.

„Дапаче”, рекли би Хрвати, можда и он сам, изричит у изјави: „Ја сам солидаран са Хрватском и та солидарност се подразумијева.”[11]

Иако криви Туђмана за данашње неоусташтво, које није кадро да осуди Јасеновац,[12] не налази да би и сам требало да дели кривњу што се као хрватски лобиста за специјалне послове сусретао са настављачима усташтва, који су сејали мржњу из увоза. Очигледно не мислећи да у томе што је као Јеврејин разговарао (а понешто ваљда и договорао?) са усташким емигрантима има ичега необичног, без призвука моралне дилеме он потенцира како га је усташка емиграција и њена „врло активна мањина”, „која је у већини била националистички опредијељена”, под чиме можемо да претпоставимо само штадлеровску националистичку опредељеност[13],„јако добро примила”.

„Из солидарности са хрватском државом”, у којој, према Јерговићевој констатацији датој у форми питања, „постоји антисемитизам људи који су интегрирани у власти, а с друге стране нападни филеосемитизам самога режима”[14], а која је директно увозила неоусташтво, Голдштајн према њој наступа скоро одбранашки, у маниру унајмљеног, добро плаћеног адвоката, потурајући квазиаргумент како је, наводно, мржња у Хрватску, земљу „извргнуту политичкој и војној агресији”, стигла од усташтва извана, из увоза, што је, ваљда, требало да докаже и онолико црнило у наслову, али не и од неоусташтва изнутра, чији је Голдштајн непосредни бранилац, као да се није радило о једнородној браћи по крви, али и по мржњи, чији је заштитни знак усташки закривљени нож познат као „србосјек”.

У маниру правог маркетиншког лобисте, изражавајући овом врстом очигледне подвале (преваре) солидарност своје врсте са новим хрватским неоусташтвом, он ипак признаје да не гледа на „хрватску државу као фетиш”[15] попут неких својих пријатеља „који су још увијек опсједнути државом”[16]. Уместо тога, оставља нам да домислимо и искажемо оно што му мало-мало па застане у грлу, Голдштајн као прави Јеврејин, „премда није Израелац”(!), једино на државу Израел може да гледа као фетиш. Уз то, као зоровесник (макар у и позним годинама) нове либералне идеологије у Хрвата, која тежи једној светској влади и у којој би границе међу државама биле прозирне, Голдштајн, тај „скоро вражји одвјетник” неофашиста, заиста не гледа на државу као фетиш! Оваквом врстом вербалне „испричнице” зване „мржња из увоза” он је настојао да спере одговорност са Туђманове власти за распиривање „осветништва и национа-листичке мржње”, а посредно и за злочине почињене у тзв. домовинском рату, који су у завршници досегли размер геноцида, тачније етноцида, и то према народу који је од некад конститутивног, након свеобухватно спроведеног етничког очишћења био сведен на маргиналну националну мањину од 3 посто.

Пре и изнад свега, међутим, „смишљајући шта ће смислити” (Б. Ћопић), као прави маркетиншки спин-доктор, Голдштајн је кованицом „мржња из увоза” покушао да од хрватске „младе демокрације” одагна хашку авет звану „говор мржње”, уведену у законодавство 1997. године, и покретање евентуалних фантомских оптужби од стране Хашког трибунала за почињење кривичног дела ширења, распиривања, подстицања или правдања расне мржње.

3.Ометајући једнодимензионално читање интервјуа због непрестаног мењања тачке гледишта са које говори, Голдштајн га заиста на својеврстан начин саботира, чему је несумњив „обол” дао и његов саговорник, као „врли питац неки” (Мак Диздар) – у лику хрватизованог Босанца и Херцеговца, Миљенка Јерговића, зналца тајних кратица како би се евентуално могло ући у нову еуропску књижевност; између осталог, и помоћу Голдштајна, као значајног јеврејског лобисте и утицајног издавача, који би му прискрбио ширу књижевну афирмацију од које, по свему судећи, неће бити ништа, јер и кад пише о јеврејским темама, Јерговић то чини са неуједначеним квалитетом и препознатљивим утицајем књижевне лектире да се поуздано може надати једино месту на зачељу књижевне едиције тзв. босанскохерцеговачких писаца.

Јерговићева саботажа[17], опет, усмерена према читаоцу, огледа се у томе што пажљиво пратећи Голдштајнове минуциозне промене тачке гледишта, у којима је он час солидаран са хрватском државом, а час је Јевреј који је солидаран само са својом јеврејском општином, мада није Израелац (!?) , у вези с тим преноси и промену „осјећања” са суђења.

Па тако, у часу изрицања пресуде Шакићу, Голд-штајн[18] каже како није имао „специфично жидовски осјећај” (?), мада посредно признаје како се ипак осећао као Јевреј за кога је „жидовски осјећај његова јача страна”. Утолико (реконструишемо из разасутих тврдњи, посебно оне о Ненада Поргесу), за разлику од Поргеса, бившег председника Жидовске општине и члана ХДЗ-а, који је то учинио, Голдштајн никада не би хрватство претпоставио жидовству, што неминовно повлачи питање: када је оснивао ХСЛС, да ли ју је оснивао као Јевреј или Хрват, или је пак под титлом „изворне” хрватске странке, како јој и само име каже, као Јевреј чији је жидовски осећај његова „јача страна”, оснивао ипак једну јеврејску странку? На крају, је ли ХСЛС и данас хрватска или је остала јеврејска странка под хрватским именом?

Ово се питамо стога што Голдштајн као утемељивач либералне идеологије у Хрвата, који (поносно) истиче да је већи Јеврејин од Поргеса (да ли и од Огњена Крауса?), замера овоме бившем председнику Жидовске општине (што је и сам) чланство у једној хрватској странци каква је ХДЗ. Да ли због Туђманове примитивно-фашистичке, антисрпско-антисемитске изјаве како је поносан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка, коју је овај зоровијесник хрватске „демокрације” рекао па порекао, а не због његове фасцинације НДХ, том квислиншком, сателитском и фашистичком државом од које сеже хрватски државотворни континуитет. Осећајући се у часу изрицања пресуде Шакићу[19] (ипак) као Жидов, амбигвитетни Голдштајн не престаје да заводи читаоца експлицитним одбијањем да своје осећаје одреди према колективитету коме припада. Описујући атмосферу са суђења признаје да је без „специфично жидовског осјећаја” (шта је то?) као мучан призор са суђења запамтио онај када је Шакићу на његов поздрав „неколико старкеља” из клупа суднице, супротно својим старијим годинама, скочивши на ноге одвраћало с уздигнутом десницом и поздравом „За дом”, при чему су изгледали „као да су се у трену помладили за пола стољећа”[20].

Поводом изрицања саме пресуде, којој је поред „педесетак, претежно старијих, борбено натмурених израза лица” присуствовало и неколико млађих људи, предвођених Антом Ђапићем, саборским заступником, Голдштајн ће казати како га је „ужасно запањила њихова неосјетљивост на злочин јер те људе као да ништа није дојмило образложење пресуде” због непосредних убистава које је Шакић лично починио, иако се „радило о голим, свирепим и недвојбено утврђеним убојствима пред којима нормална људска савјест просто занијеми”[21].

Упркос свему, наглашава, Ђапић[22] се „није стидио да заступа страну ноторног убојице”[23], чији га злочини уопште нису дирнули, већ је „протестирао што се Шакићу уопште суди” тврдећи да је то „масло Жидова и Београда, тко се онда још пита за некакве давне Јасеновце и јасеновачке костуре кад су они тамо истовремено убијали своје Индијанце у Америци, Арапе у Палестини, муслиманске Хрвате у Херцеговини.”[24]

4. Ако је антисрпска мржња у Хрвата делом и стигла из емиграције, као дозивање крволочних курјака који су се навадили на људско месо[25], али никако у апсолутном обиму, како говорећи на линији неоусташког адвоката и злоупотребљавајући снажни знаковни језик у наслову интервјуа понцијевски тврди овај професионални спин-доктор док злочесто своди неоусташку оргијастичку помаму „у домовини” на појединачне увезене емигрантске гласове мржње, она изречена пуне четири године после рата свакако захтева накнадно тумачење и дешифровање, повлачећи за собом велико политичко питање хрватске блиске прошлости и садашњости:

Ко је то из иностранства, попут неке врсте фитиља који ће запалити експлозив уистину одашиљао мржњу за потребе Хрвата (и Бошњака) и извозио је у Хрватску (и Босну)? Није ваљда само онај мањински, економски слабији део националистички опредељене усташке емиграције? На крају, ко је тај „Непознат Нетко” према коме је сејана мржња, будући да то питање, у маниру нескривеног кривотворства, потврђујући како је прећутано каткад доиста важније од реченог, Голдштајн дрско оставља неизговореним, избегавајући да га именује?

Стога нам, као семиотичарима културе, пада у удео да, деконструишући субверзивни наслов овог интервјуа, разголитимо очигледну двосмисленост која је у њега укодирана и разобличимо ову контроверзну медијску саботажу упућену читаоцима као примаоцима поруке. Она се у првом реду односи на Голдштајнову увредљиву неспремност да осим расне мржње према Јеврејима, интернационално познате као „антисемитизам”, прихвати да постоји расна мржња према неком другом народу.

Стога он објекат мржње неоусташке власти просто прећуткује, као да се ради о непознатом, безименом народу. При томе он ту неоусташку мржњу клеветно етикетира националистичком, премда се ради о расистичкој мржњи каква је према Србима испољена и у прошломе рату, за Павелићевог диктаторског режима,[26] као и у задњем, прљавом грађанском рату вођеном деведесетих година.

Разлог из којег је не назива расистичком проналазимо у блиској прошлости. Наиме, за време злочиначког разбијања Југославије као суверене, међународно признате државе као отаџбине свих Срба и успостављања на њеној територији новог поретка, не само да је хрватско неоусташтво у свôј опачини испољавало расистичку мржњу према једном не много великом народу, а који није био један од дванаест изабраних племена Израилових, већ је у светској медијској сатанизацији Срба оркестрирано учествовала већина западних земаља, чију горду културу уобичавају звати и „цивилизацијом”.

Том племену,како су Србе тада називали јеврејско-француски дневнополитички надничари[27] бошњачке провенијенције, Бернард Анри-Леви и Алан Финклкрот, србофобично подвикујући „Европа или племена!”,према којем је била усмерена свеколика западна, а не само усташка „мржња из увоза”, Голдштајн ће порекнути и право на име. С индигнацијом избегавајући да у поредбену раван жртава расне мржње стави икоји други народ осим јеврејског, јер би то значило угрожавање јеврејског монопола над мучеништвом, што се истог часа кажњава етикетом „антисемитизма”, оставио нам је у удео да, уздајући се у то да смо дорасли задатку који нам је задао овај семиотички герилац, учинимо то уместо њега.

Утолико, да кованица „мржња из увоза” у својој нападној и накарадној означитељској објективизацији не би изазивала „криве предоџбе” и остала недоречено, двосмислено име из наслова, и то баш од стране публицисте који „не жели да рађа и изазива недоумице”, а које на овакав начин подстиче, препуштајући своје читаоце размишљању – не ради ли се о некаквој Голдштајновој новој осећајности и новом мистицизму.

Да попут овог мајстора стварања кривих представа не бисмо оклевали у њеном отеловљењу, ствар је људског поштења да, крочивши у тамни предео означеног ове речи-скривалице, именујемо то о којој се то мржњи у Хрвата ради, а за коју је и сам Голдштајн на свој(еврстан) начин лобирао „промичући” њен export–import. Наша нас истинољубивост зато тера да хитно именујемо ту подло прећутану реч која се тиче Хрвата и њихове „осјећајности”[28], а која је Голдштајну просто запала у грлу – реч србо-мржња[29].

Изостанак десигнације овакве врсте у доста опширном интервјуу несумњиво је политичко-пропагандистички мотивисан, те као такав тражи тумачење. Бартовски (Р. Барт) казано, без намере да „противника тучемо његовим оружјем” (Крлежа), голдштајновском двосмисленошћу (или је просто реч само о дволичности?), ту инкримисану „србомржњу” он је посредно изговорио, а Јерговић и написао – додуше, белим мастилом, тако да је она у интервјуу све време „присутна”, али у одсуству, као вид Јерговићевог „белог писања” или Голдштајнове „беле митологије”, како би је назвао јеврејско-француски филозоф, деконструктивиста Жак Дерида, уз србомрзачки настројеног Бернара Анри-Левија, Гликсмана и Финкелкраута. Он је, наиме, још један од бројних заговорника урбаноцида или, простонародски казано, бомбардовања Београда од стране милосрдно-анђеоских снага НАТО-а[30], као, биће, најпоузданијег начина брзе деконструкције Срба!

Дакле, према двосмислено-дволичном суду овог комуникацијског герилца, који спремно навија воду на хрватски млин, мржња данашњих неоусташа није проистекла из српске државотворности као узрочника хрватског комплекса, већ је стигла у Хрватску из емиграције, при чему мучки избегава да именује према коме је та мржња усмерена, али како није усмерена према Јеврејима, то она, канда, и не заслужује да се посебно назначи, иако се ради о сировом и суровом „специфично хрватском осјећају”,који тешко да ће ишчезнути.Оно што нас је у свему „ужасно запањило” била је Голдштајнова потпуна неспремност (неосетљивост), која је израз моралне лењости, да именује мржњу у Хрвата, чији је резултат стравични и поновљени ратни злочин, те да призна нешто што је опште место: како је несмирена мржња у Хрвата усмерена према Србима!

Због тога сумњамо не ради ли се о некаквом Голдштајновом „специфично жидовском осјећају” неосећајности и несамилости?

Уистину, и сада остајемо згранути безочношћу његове фишкалске аргументације, у којој се није стидео да заступа страну ноторних србомрзаца, којима се и сам на тај начин прикључује, потурајући у одбрану неоусташтва лажну тврдњу да је србомржња у Хрватску дошла, ето, од хрватске емиграције коју жртвује зарад просперитета, демократизације и „еуропизације” на мржњи према Србима створене младе хрватске државе, заташкавајући како су последице те неугасиве мржње биле погубне, јер је у тзв. домовинском рату Хрватска потпуно етнички очишћена на начин блицкрига, а Срби протерани. Све Голдштајново смишљено доказивање непостојећег, а тиче се пропагандне лажи о мржњи из увоза, стало је – спало, на следеће: „И овдје у земљи већина народа је била национално, да не кажем националистички опредијељена, али било је јако мало таквих, једва да их је и било који су се надовезивали на усташтво и били спремни заговарати или чак проводити усташки геноцид.”[31] С друге стране, у емиграцији их је било – ј а а а а а к о много таквих!?

Следи ли се Голдштајнова запањујућа индиферентност, тј. одсуство сапатње за неофашистички, а не само, „неоусташки” геноцид, који је, признао то Голдштајн или не, био не само заговаран од стране оних који су се „надовезали на усташтво” већ и спроведен, онда и данас, кроз етноцид за време „Бљеска” и „Олује” – још једном откривамо да је име „Срби” за народ над којим је етноцид почињен, за њега, чини се, табуизирано име, које нипошто не сме ставити у уста. Ово Голдштајново нападно изостављање, тачније брисање имена жртве хрватске „мржње из увоза” више је него отворено „ублажавање и заташкавање злочина”[32], учињено у име народа који се у одређеном историјском моменту приклонио немачком нацизму, а данас се, упркос томе што се у последњем антисрпском рату као народ „надовезао на усташтво и спремно заговарао и чак проводио усташки геноцид” кроз учињено стравично етничко чишћење, упиње и настоји да се сврста у европске антифашисте.

Брисање и перфидно потискивање помена имена Срби, као жртава хрватске расне мржње, може се тумачити и тиме што су, према спинованој (псеудо)историографији, која кроји и прекраја историју XX века, а за потребе „новог хуманизма” и новог доба, као једине дозвољене жртве расне мржње у Другом светском рату, па и у Јасеновцу, биле и остале искључиво јеврејске жртве.

Да би то место и даље било ексклузивно резервисано само за њих, то се расна мржња ни данас не сме третирати у контексту расне мржње према неком другом народу – осим јеврејском. Може, евентуално, само као националистичка мржња. То се посебно односи на од западњака делегитимизовани српски народ, којем је у новој расподели улога на раздробљеном јужнословенском простору крајем другог миленијума мондијалистички Кнез таме, који би да влада глобалним селом, доделио крајње негативну улогу агресора и још притом проносиоца говора мржње, чак и пре но што је почела националистичка рапсодија у којој је разбијена Југославија.

Штавише, већ 1992. године Срби су јавно, већ унапред били осуђени за злочин геноцида, те били они који ће платити кривицу за распад Југославије (државе коју су управо Срби створили!) и за скоро све ратне злочине почињене на њеном простору. Као такви, они се према Голдштајновој пропагандистичкој рецептури добијеној од светских лобиста, чак и као жртве усташке мржње (па и оне из увоза) нису смеле ни поменути јер би свако промовисање Срба као жртава мржње, макар и у Другом светском рату, умањивало ексклузивитет јеврејских жртава, као што би умањивало и ексклузивитет хрватских и, нарочито, бошњачких жртава, које су у последњем рату од стране креатора новог међународног права биле обележене као једине жртве грађанског рата, па чак и као жртве геноцида – српског, дакако.

Заиста, истину говорећи, ако је Хрватска ишта требало да увози, у прошлости, данас и сутра, то свакако није неофашистичка и расистичка србомржња. Бар је ње, као свехрватског националног обележја, увек било у изобиљу, тако да је комотно могла да се извози, а не увози, и то у оним истим композицијама у којима су кроз најстрашније пуне четири године увожени Срби из свих крајева Југославије, а за потребе, кажу и лажу, радног логора Јасеновац, онога којег би данас, на наговор времена (?) чак и неки назовисрпски историчари, а заправо најгнуснији накупци и прекупци српских светлих гробова да претворе у место „јеврејско-српског холокауста”[33], те тако бројци од 700.000 мученички пострадалих Срба (што је остварено као дио плана Павелићевог уништења Срба на основу проучавања покоља Јермена), претпоставе 23.000 убијених Јевреја. То да је држава Хрватска на све начине извозила, а не „увозила” србомржњу, чији се корени налазе у Ватикану, продукујући антисрпску мржњу, најпре према Бошњацима, опште је познато, док и међу њима није лизнуо отровни пламен међусобне мржње, која је у једном времену по интензитету надјачала мржњу према Србима, а коју су дежурни светски ватрогасци и сваковрсни „дипломатски” олош, задужен да потпирује искључиво србомржњу, у хитрој интервенцији угушио. Показало се, наиме, да у рату покренутом зарад разбијања Југославије и успостављања новог поретка (светског?), а против оних који су је и створили, није била делатна само бескрајна антисрпска мржња наше домаће разбраће као најјачи кохезиони фактор већ на велика врата доиста ступа права-правцата мржња из увоза, потекла од бело-светског шљама, разорна и наказна у својој гнусоби као и хрватска.

А каква је била хрватска србомржња, показаћемо тек у једном фрагменту „њом самом” – кроз речи Босиљка Мишетића, бившег хрватског министра, који 1992. без зазора изјављује: „Духовна обнова значи да дјечак од самог рођења прије него што научи да чита и пише треба да зна ко је његов непријатељ, а непријатељ на овој нашој земљи је Србин.”[34]

5. У делу интервјуа који се надовезује на „Павелићев програм” и комунистичко дистанцирање од злочина из властитих редова[35], ужасно нас је запањило Голдштајново одсуство спремности да погледа истини у очи и осуди злочин геноцида према Србима, геноцида који је починио Туђманов режим, утемељен управо на рехабилитацији неонацизма и неоусташтва, а који се с почетка рата директно повезао са усташком емиграцијом, индоктриниран уверењем да злочин почињен у одбрани или за наводну добробит хрватске државе није злочин.

Његова „темељна инспирација” вуче корен од архитекте усташког злочина, Анте Павелића, и главног извођача усташког геноцида, „пра-усташе” Еугена Кватерника. Њихове су идеје, иако неостварене у Другом светском рату, у којем су учињени тешки изгреди, „који са моралног становишта сачињавају гријех, с правног злочин, а с политичког глупост”[36], у историјском смислу реализоване са пола века закашњења. За разлику од усташких идеолога, који су после рата указивали на потребу дистанцирања од злочина из властитих редова, данашња хрватска власт, настала на антисрпској геноцидној политици, очигледно, за то још није спремна. Иако је покајање за учињене грехове (лустрација) један од првих услова за успостављање толико самохваљене „хрватске демокрације”, то очигледно није спреман да учини ни њен поданик, историографски памфлетист Славко Голдштајн, „солидаран са хрватском државом”, па тиме и са злочинима који су почињени да би се, како је назва, неоусташка власт успоставила.

Наиме, уместо да четири године после рата Хрватска осуди усташку политику систематског уништавања Срба и прихвати да је „злочин увек злочин”, Туђманов је режим плански увезао Шакића да би поново распиривао расну мржњу. Судећи му, послератна Хрватска намеравала је да према споља, кроз наводно „демократско” суђење овом нацистичком злочинцу, пошаље поруку како је спремна да се разрачуна са усташтвом у својој даљој прошлости – али очигледно не и са његовим још перфиднијим појавним облицима у ближој, у којој је дошло до директног „обновљања чак и неких усташких злочиначких метода” и до рехабилитације идеологије усташтва према којој је исказивана „и екстремна афирмација и опортунистичко ублажавање или заташкавање злочина”, а чији је угаони камен била и остала – србомржња. Став следбеника усташтва у садашњости, чији је резонер Анте Ђапић, више је него јасан: „прво, није се судило Шакићу[37], него се судило једном времену и, друго, да се судац Трипало при читању пресуде погледом и држањем тела обраћао Жидовима у судници, а не оптуженику…”[38]

Одговарајући на питање откуда у садашњој политичкој стварности „хрватска (ХДЗ-ова) фасцинација Израелом”[39], Голдштајн[40] лицемерно истиче да је то „због неке далеке сличности с Хрватском”, још једном перфидно избегавајући да отворено (и поштено, ако ова реч, попут речи „Срби”, није потпуно прогнана из вокабулара оних који су солидарни са хрватском државом) одговори одакле долази та „нека далека сличност”, која је заједнички именитељ Хрватске и Израела, па призна да су Хрвати протерали Србе[41] као што је Израел протерао Палестинце! Међутим, за Голдштајна би ово једноставно признање о етничком чишћењу као званичној политици и Хрватске и Израела било прекомерно, не због Хрвата, већ у првом реду због његових „јеврејских осјећаја”, које је својевремено најбоље испољио/исказао Моша Дајан[42] поручивши „заосталим”[43] Палестинцима: „Ми немамо избора – ви ћете и даље живети као псета, а ко год жели може слободно отићи, па ћемо видети где ће нас то довести.”[44] Није ли слично поручено и Србима за егзодуса из Хрватске – „да из ње могу да понесу само оно прашине на опанцима”.

У истрајној тежњи да се додвори свом првом заштитнику, клероглобалистичком Ватикану, млада хрватска „демокрација” „жељковала” је да од своје напокон стечене државе створи Civitas Dei, чисту католичку државу тиме што су протерали православне Србе као конститутивни народ, а од преверених Срба католика начинили, због њихове конвертитске усрдности у „сведочењу” католичанства, језгро хрватске нације.

Остало им је још било да млада хрватска „демокрација” прожета духом жидократије[45] поправи односе са Израелом[46], првим штићеником Америке, којем личи бар у једном: као једна од етнички најчистијих земаља света, Хрватска скоро да је (ч)иста као држава Израел[47], која је на сличан начин побила и протерала Палестинце отевши им земљу, а којом Хрватска није случајно фасцинирана – „сањајући о ефикасној и јакој војсци и о моћном господарству” попут израелског. Одатле, дакле, вуку корени ХДЗ-овог и хрватског филеосемитизма[48]; недостаје им још само јака војска и моћно господарство – па да створе Хрватску до Дрине ![49]

Након што се проанализира политички контекст у коме је суђење организовано, као семиотичари културе који морају умети да читају не само непосредне већ да из знаковља извлаче и посредне поруке, долази се до још једног значењског слоја који се тиче суђења усташком крволоку Шакићу: оно је организовано не би ли се усташе и данашњи њихови непосредни настављачи измирили са Јеврејима, тим искључивим жртвама геноцида у Другом светском рату309, а због злочина почињених према њима. Међутим, цинизам је своје врсте да Шакић, логорник најкрволочнијег концлогора у Другом светском рату, заклети србомрзац и гнусни хрватски антисемита, из своје залуђености фетишем званим НДХ буде принесен од стране те исте обновљене државе као крунски доказ новог хрватског филеосемитизма!

Да ли је за опрост Јевреја то са хрватске стране био довољан доказ?

По свему судећи није, иако је то, како дипломатски тврди високопозиционирани Голдштајн (не знамо само у чијој државној администрацији) – био „врло важан корак, али само један”, за којим би требало да уследи, нада се, „барем педесет великих корака”,што би требало да значида су Јевреји прихватили (прву) симболичну жртву коју је Хрватска принела не би ли јој се опростили злочини почињени према Јеврејима у Другом светском рату, посебно они у Јасеновцу. Остаје, међутим, да се питамо који ће то бити „педесети велики корак” који ће Хрватска морати да учини, мада га наслућујемо, док у исти мах гонетамо могући одговор на најболније српско питање: Зашто је и како је то Шакић, јасеновачки крвожедник, поред двадесет затворских година казне, ипак избегао оптужбу и осуду за злочин геноцида? – Зато што је Хрватска 1999. године логорнику најкрволочнијег концлогора, Динку Шакићу, судила због јеврејских жртава у Јасеновцу, али не и српских и ромских. Како је прихваћено да их је пострадало 25.000, то се оне ипак нису оквалификовале као злочин геноцида наспрам небројено пута већег броја српских жртава. Да је Шакићу суђено за злочине почињене према Србима, којих је у Јасеновцу убијено преко 700.000, а није, Шакић би сигурно морао да буде осуђен за злочин геноцида, чиме би и сама НДХ била осуђена због антисрпске геноцидне политике! Међутим, како до таквог суђења у Хрватској никад неће доћи, то ће злочин геноцида извршен према Србима у Другом светском рату, а најцрњи је онај у Јасеновцу, остати трајно некажњен.[50] Још једном Србима преостаје уздање једино у Божију правду јер је Господ велик и свемогућ!

6. Када не би упадао у замке разних облика Голдштајнових двоструких аршина, истинољубац би могао да изведе закључак како је мржњу из увоза за своје потребе године 1999. увезла лично хрватска држава под плаштом наводног суђења престарелом Шакићу за почињене ратне злочине који, зна се, не застаревају. Допремивши га након педесет четири године од прошлог рата, како би своје последње године провео у домовини, а не у емиграцији, Шакић се на симболичкој равни жртвовао зарад идеала своје младости, „Неовисне Државе Хрватске”, за коју је био спреман да положи и властити живот и умре у затворској казнионици! Међутим, више је него очито да Шакић није доживео екстрадицију само зато да би као окорели злочинац над злочинцима и крвави усташа, попут правог медијског терористе, по последњи пут сејао мржњу према Србима, износећи своје реакционарно „домољубно” дивљење Павелићу, Лубурићу и Степинцу, истичући више него добре односе ове последње двојице, а у својим исказима лукаво и „врло прецизно мислећи на исте замисли актуелног хрватског председника”.

Чак и летимична квалитативна анализа садржаја интервјуа показује да је хрватска држава, исказујући политичку коректност према историји, упростила нацистички злочин на расистички холокауст и трагично и систематско истребљење Јевреја, и у том смислу организовала суђење ратном злочинцу за злодела која је он починио управо према Јеврејима. У том циљу допељала је овог окорелог усташког крвника и „шогора Макса Лубурића”, тог „домаћег егземплера зла”, да буде промотор нове помирбе не само Срба и Јевреја већ и свих Хрвата, оних из доба Павелића и оних у „најблажим формама” блиским Павелићу, како „свијајући куке на седмеро” (Б. Ћопић) малициозно напола изрече овај Јерговићев непринципијелни саговорник, мислећи на данашње неоусташтво.

Наиме, кроз судско-медијски спектакл у којем су, кажу и лажу, „правнички компетентни суци сачували професионалну независност и особни интегритет”[51], на сваки начин је избегнуто да Шакић буде оптужен за геноцид. Напротив; уместо да одговара за злодело геноцида, њему је у скарадној великохрватској домољубној режији намењено да у ореолу својевољног жртвовања, мада лично није показивао никакво саосећање, срам или хришћанско кајање за сва мучења и убијања у Јасеновцу, симболично помири усташе и антифашисте, хрватске, дакако, а не да му се „у свој његовој парадној залуђеношћу јавношћу” суди за тричавих пет непосредних убистава које је лично починио. У коначници, показало се да је Шакић, тај психопата и неприкосновени господар живота и смрти, који је без икаквог осећања кривице тврдио да се само борио за биолошки опстанак хрватског народа, био увезен да би под покровитељством самог председника промовисао идеју међунационалног помирења Хрвата и Јевреја – без Срба и Рома – као жртава јасеновачког концлогора уз, јасно, (пра)стару идеју хомогенизације свих Хрвата, за коју се после Другог светског рата у емиграцији здушно залагао најокорјелији зликовачки вођа усташтва, крвожедни сатрап Вјекослав Лубурић.

У том погледу данашње неоусташе, тј. неофашисти на власти, ти Шакићеви својеврсни „компањони” „опсједнути државом”, како им спочитава Голдштајн[52], премда је и сам „солидаран са хрватском државом” (!), организујући суђење јасеновачком логорнику 1999. године, а не 1991, када је „неоусташтво у свом екстремном облику увезено у Хрватску с оним мањим, али ригидним делом емиграције који се вратио у земљу”[53], уистину су направиле праву судску фарсу, не судећи му по командној, већ по, наводно, личној одговорности, за стравична злодела почињена у најсвирепијем по начинима убијања концлогору Другог светског рата. Суђење је потврдило да је злочин геноцида учињен у првом реду и понајвише према Србима за време док је био командант концлогора, „злочин без кајања”, који тешко да ће икада са хрватске стране бити процесуиран, а камоли окајан, упркос недавном полуцеремонијалном доласку бискупа Бозанића на јасеновачко стратиште.

„Говор мржње” као вербални деликт

1. Када смо опредметили Голдштајнов подло прећутани објекат мржње и семантички га контекстуализовали као србо-мржњу, то ћемо флоскулу о мржњи из увоза ставити у раван са нејасном и непрецизном синтагмом коју није лако дефинисати – „говор мржње”. Као појам широког обима, али уског садржаја, који је у „праксу” увело Тужилаштво Хашког трибунала, он се тумачи као „вербално оптуживање неког човека за разне изме”.

Под овом се етикетом, која нема правну дефиницију и чије је поље примене прешироко, сходно препоруци Комитета министара Савета Европе из 1997. године, а коју Трибунал погрешно и потпуно неправилно примењује, рђаво тумачећи кованицу „говор мржње”, подразумевају „сви облици изражавања који шире, распирују, подстичу или правдају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам или друге облике мржње, засноване на нетолеранцији, укључујући ту и нетолеранцију изражену у форми агресивног национализма и етноцентризма, дискриминације и непријатељства према мањинама, имигрантима и људима имигрантског порекла”. Међународни пакт о политичким правима у Члану 20 такође „забрањује свако заговарање националне, расне и верске мржње којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство и насиље”.

„Говор мржње” као вербални деликт значи ограничење слободе испољавања убеђења и мишљења, што је цивилизацијска тековина која, када се ограничи, значи да се ограничава слободан ум. Међутим, више је него приметно да када исти говор мржње као средство недопустиве политичке пропаганде испољавају западњаци, не скривајући властити етноцентризам, он остаје некажњен, чак и онда када испољавају „слабо прикривено расистичко уверење о урођеној ‘биолошкој надмоћи’ над остатком света, које се не крије ни у савременом свету”. С друге стране, познато је да је Тужилаштво Хашког трибунала потпуно неадекватно и супротно правним начелима прибегло „говору мржње”, као непрецизном појму везаном за злоупотребу слободе изражавања, по којем је једини оптужени др Војислав Шешељ, односно он је једини коме се ставља на терет да је коришћењем говора мржње, наводно, починио кривично дело прогона.

Манипулишући говором мржње свесно и злонамерно из политичких побуда, Тужилаштво је потпуно неадекватно и супротно правним начелима увело „говор мржње” у оптужницу иако је овај, некад у југословенском законодавству укинути „вербални деликт”, који ни европско ни наше законодавство више од деценију и по не познаје, супротан Члану 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних сло-бода по којој „свако има право на слободно изражавање”.

„Говор мржње” као деликт којим се према тумачењу Међународног кривичног суда за бившу Југославију такође може починити злочин, у Трибуналу је за сада ексклузивно намењен за Србе да би се, у недостатку кривичних дела, њиме теретили. Страхујући да би се овај вербални деликт могао да примени и у случају Хрвата и овим „обликом почињења” терети и само хрватско руководство, Голдштајн (Јерговић?), експлоатишући пропагандну лаж о мржњи из увоза попут правог спин-доктора, „говор мржње” преусмерио је на терен емиграције, изван Хрватске, тврдећи да је мржња,а не„говор мржње” стигла из увоза. Оваквим избором кованице успео је у томе да се избегне свака могућа асоцијативно-мотивациона веза са инкримисаном хашком кованицом. Таква цинична језичка преметаљка, која подсећа на сличне језуитске, врхунац је злонамерне манипулације, иза које стоје политичке побуде. Њоме је хрватска „мржња из увоза” била семантички сужена на потпуно некажњив варијетет говора мржње, чак не ни на говор усташке емиграције, већ на њихову мржњу (а њој се ипак не може судити!), и то ону са далеког јужноамеричког континента, из Аргентине и Бразила, која је, бивши прокријумчарена у Хрватску (попут дроге?), подстрекивала националистичку, али ипак не и расну мржњу, те се као таква није могла довести у везу са говором мржње као кривичним делом.

Као пропагандистичко чедо (чудо?) двојице Сарајлија, које је управо нападно, у простачкој величини на начин „откровења” стављено у наслов интервјуа, оно је било сковано за потребе одбране „младе хрватске демокрације”, настале на неофашистичкој мржњи према Србима, од ове хашке авети. Иако скоро па синонимска са опаком хашком кованицом, ова кованица је ипак и битно различита, јер је значењски осиромашена; речју, спинована је тако да значењски буде за који степен блажа од говора мржње.

Дакле, у сврху одбране Хрватске од могуће оптужбе за „говор мржње”, ова двојица хрватских домољубаца, у сарадњи са истим таквим поданичким „Фералом”, нису штедели црну боју у наслову-плакату да од Хрвата одагнају могућу оптужницу за „говор мржње”. У маниру посипања пепелом, Голдштајн је као Јевреј, а у име Хрвата, исказујући својеврсну „солидарност са хрватском државом” унапред признао да је било додуше „неке” мржње (не и говора мржње), али да је та мржња стигла из увоза, што је ипак блаже почињење од оног који прописују хашки „правдобрани”[54]!

У исти мах, овом пропагандном лажи Голдштајн је скренуо пажњу с акутног проблема хрватске државе као антифашистичке, међународно признате земље, а изнутра прожете непријатељским национализмом према Србима, расном и верском мржњом и неоусташком/неофашистичком идеологијом, која се посредно промовисала и кроз „демократско” суђење „сељачки лукавоме” чистокрвном масовном убици. Прибегавајући овој смишљеној кованици, Голдштајн је у име „организоване јеврејске заједнице” на својеврстан начин амнестирао Хрватској „најтежи” облик говора мржње – антисемитизам.

Наспрам њега, клерофашистичка мржња Хрвата према Србима као да и не потпада под правну санкцију; штавише, она се управо афирмише, упркос томе што је као народ друге вере, вере православне, доживео страшно етничко чишћење, а што по дволичним правним аршинима западних демонократа није злочин геноцида.

2. Голдштајнова одбранашка изјава у корист неоусташтва, достојна најзагриженијих хрватских националних идеолога и „повијесничара”, својеврсно је саучесништво у антисрпској политици, и као таква део је оркестриране антисрпске кампање извана, која се, нажалост, проводила према Србима.

Стварне размере Голдштајнове широко засноване манипулације мржњом из увоза иза кога стоји говор мржње из увоза, као специфичан вид „говора мржње” испољеног према Србима у последњем грађанском рату (као метода „специјалног рата”), најбоље се уочавају на бројним примерима говора западњака о Србима, говора који су у највећем постотку сирови „говор мржње”. Њега су неспутано и некажњено (чак и без моралне санкције) исказивали бројни расистички настројени новосветско-поредски идеолози, подстичући националну дискриминацију према тим „злим Србима”, „расистички настројеним Србима”, који су „сој за себе”, „људска животиња у најгорем издању” и томе слично, у чему су предњачила средства информисања, која су, по признању Каја Еидеа, помоћника међународног изасланика Столтенберга, „можда починила највећи могући грех јер су оптуживали само Србе за насиље које су иначе чиниле све три стране”.

Насупрот овом ретком истинољупцу међу антисрпски настројеном западном дипломатијом, право гађења према Србима отворено је исказивала чешка Јеврејка која је преживела холокауст тако што је са породицом пребегла у Србију (Врњачку Бању), бивши државни секретар САД, Медлин Олбрајт, која је на питање зашто води такву политику према Србима, 22. јануара 1997. у дијалогу са демонстрантима испред зграде УН у Њујорку одговорила: „Зато што су они одвратни!”[55]

Један од љубитеља човечанства, а у исти мах србомрзац, који је још од 1992. године предводио оркестрирану светску медијску сатанизацију Срба, био је добитник Нобелове награде за мир, Ели Визел, који је као јеврејски дечак преживео холокауст; иначе, председник „Босанско-америчког пријатељства”, који се у нападно пропагандистичком маниру, у пробосанском тексту „Босна и холокауст” пита: „Да ли то значи да би требало да имамо више разумевања за Србе. Током три године босански српски војници су били кривци за непрестану агресију, спроводили су етничко чишћење и стрељања по преком поступку.”[56]

За Визела је агресија НАТО на СФРЈ „морални рат”, јер „када се зло открије не треба чекати и допустити му да ојача. Мора се одмах деловати”[57]. У име тога, тврдио је да је „понекад оправдан превентивни рат”[58], залажући се за превентивно бомбардовање Срба, јер би они, наводно, могли да почине злочине: „Ја се плашим… Страх ме је од доласка Срба. Чим они уђу тамо, страх ме је од грозота које ће бити почињене.”[59]

За Јозефа Бидена, америчког сенатора, „Срби су неписмени и дегенерици”[60], а рат који воде „фашистичко разбојништво у маршу”. За онај у Босни рећи ће да је то „крајност српске бестијалности”, „силовање Босне и махнити српски фашизам”[61].

„Нато бомбе су оправдане”[62], био је став чикашког кардинала Бернандина.

Ти „крвожедни етнички чистачи”, како је Србе звала Џорџи Ен Гајер – „спроводе терор и силују албанску дјецу”[63], позивао је на линч србомрзачки настројени бивши амерички председник Бил Клинтон у говору на прослави 50 година НАТО-а у Вашингтону 1999.

„Јевреји препознају геноцид кад он постоји … и ја сам зато да се на Србе баци нуклеарка”[64], поручивао је Мартин Перец, издавач листа „Њу Репaблик”, док Јеврејка Сузан Зонтаг, америчка „списатељица” у „Л монду” пише: „Постоји у свету једно апсолутно зло, и због тога постоје праведни ратови”[65].

Ни некад пријатељ Срба, Француска, није заостајала у говору мржње, па тако Јан Кот, француски генерал, каже: „Што се тиче Срба … то је један данас болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју”, док је за агресију НАТО-a 1999. године бивши француски председник Жак Ширак, заборавивши на језик дипломатије, тврдио је да је то „сукоб између варваризма и демократије”. „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста”[66]. Алан Финклкрот, уз Анриja Левија декларисани француски србофоб, проценио је: „Чим је француска држава престала да буде просрпска, може јој се указати поверење”.[67]

Алану Гликсману, наводном филозофу, не смета да у интервјуу сарајевском часопису „Дани”, злоупотребљавајући слободу изражавања, изјави да „кад Срби кажу да су потпуно невини, они показују да су расисти”[68].

Док још овај најпрљавији, последњи у низу антисрпских и антиправославних ратова није био ни почео, 22. априла 1992. године у Њујорку издато је саопштење поводом догађаја на простору бивше СФРЈ, у коме су, комеморишући холокауст, најзначајније јеврејске организације позивале америчку јавност да им се придружи у преклињању америчке владе како би се зауставило српско варварство. Тражиле су да се сместа подигне ембарго на српско оружје, моментално припреми војна сила, укључујући ваздушне ударе осмишљене да зауставе српску агресију, да се максимално изолује Србија у светској заједници, створе радне групе за ратне злочине које би сакупљале информације које се могу оквалификовати као доказ за потоње процесе ратних злочина. Саопштење су у форми светског апела за спас од српског варварства одреда потписале све светске јеврејске организације, између осталих: Амерички јеврејски одбор, Амерички јеврејски конгрес, масонска јеврејска организација Б’наи Б’рихт, Антидифамациона лига, Хадаса, Јеврејски ратни ветерани, Национални савет јеврејских жена, Унија америчких хебрејских конгрегација, Унија ортодоксних јеврејских конгрегација, Уједињена синагога за конзервативни јудаизам, све до Женске лиге за конзервативни јудаизам и Женског америчког ОТР-а[69].

3. Након свега предоченог, више је него очигледно да Голдштајнова еквилибристичка тврдњи о мржњи из увоза, ако се чита њен не само дословни него и пренесени смисао, садржи и отровну и отворену јеврејску србомржњу; чак би се рекло да је управо „организована јеврејска заједница” предњачила у пропагирању мржње према Србима у последњем антисрпском рату кроз призивање сећања Јевреја на холокауст. Та оркестрирана србомржња из увоза, усмерена искључиво према онима који су се ради одбране своје слободе усудили супротставити завојевачким свеокупационим и свеколонијалним циљевима нових владара света, сејана је у првом реду преко моћних јеврејских медијских кућа, које су, према речима покојног Јозефа Атијаса, рабина добојског, покренуле светску медијску сатанизацију Срба. Према његовом признању, све је почело тако што је „Светски јеврејски конгрес наредио банкарима да дају паре медијима како би се створила оваква негативна медијска слика о Србима у свету”. Иза медијске сатанизације Срба, која се заснивала на сејању отровног говора мржње, којим је контаминиран терен за планско спровођење правог медијског рата који су покренуле и водиле плаћеничке лобистичке куће, између осталих, „Рудер Фин” и „Хил Нолтон”, те њихови најамни радници звани спин-доктори, ти спроводиоци у дело најпрљавијих налога креатора новог светског поретка; после медијске сатанизације Срба, створене на гомили најгнуснијих лажи и невероватних подвала и конструкција, чији је творац сам Кнез таме, препуних душегубних речи које производе лагано самоубиство нације у име које су узговорене, управо зато што су израз лажи и богохуле – после њих стизали су као пси рата белосветске дипломате да у име „демокрације” и људских права бљују „говор мржње” против Срба по принципу „јачи – тлачи”!

Утолико, посматра ли се Голдштајнова изјава о мржњи из увоза у најширем контексту последње светске драме, у којој су Срби били проглашени за априорне кривце и то најпре од „организоване јеврејске заједнице”, а не у злонамерно суженом контексту хрватског емигрантског неоусташтва, на шта ју је свео овај спин-доктор, долази се до непобитног доказа да су прави сејачи и распиривачи говора србомржње, који није само у супротности са слободом изражавања, као темељним и загарантованим људским правом, већ то право и вређа, били изабрани, јудеофашистички настројени представници фантомске међународне заједнице.

Управо су они, сејући србомржњу из увоза, под старим завојевачким геслом „завади па владај” били они који су изазвали крвави грађански рат. У њему су, зарад своје користи, разбили Југославију, а потом 1999. зверски бомбардовали Србију, да би за Веслија Кларка „бисер над бисерима било када авиони Б-52 грувају на Косову”.

Тај, управо расистички дискурс, који је стизао из табора миротворачке Међународне заједнице, у високој је политици промовисао и бивши амерички председник Роналд Реган, који је 1983. године, не скривајући анимозитет према Русима, изјавио да је СССР „империја зла”, одметничка империја спремна на све, сваки злочин, лаж и превару како би постигла своје ци-љеве”[70]!

На његовом трагу, свој расистички однос према Србима исказаће још један Американац, Томас Фридман, за кога су Срби народ који треба уништити: „Допало вам се или не, ми смо у рату са српском нацијом … и улози морају бити веома јасни … вратићемо вам земљу деценијама уназад, претворивши вас у прах. Желите ли педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите ли 1389? Можемо да створимо и 1389.”[71]

4. После оваквог излива србомржње, који потиче од света зла, а преплавио је Запад, где речи заударају и смрде од бестидне лажи од које се срце стеже; након овог политичког блебетања најгоре врсте, злобног, крештавог, вулгарног, заједљивог и жучног, усмереног против Срба, којим се најављује ново мрачно доба светске цивилизације, суновратно запале у духовно ропство Кнеза таме, одбијамо да употребљавамо ту злонамерну западњачку кованицу, чији је именодавац Хашки трибунал, тај светски инквизиторски суд кривде, основан, под америчким патронатом, од стране креатора новог међународног права. Уместо тог језуитско-инквизиторског каламбура, враћамо у језичку употребу нашу староставну српску реч, насталу на традицији светоотачког учења, а која гласи – скврнословље. Под њом су Свети оци именовали ружне речи, речи гнева, при чему је свако скврнословље, по светоотачком учењу, непосредно повезано са светом зла, а отац зла, како сматрају хришћани, јесте ђаво.

Скврнословне нису само ружне речи; то су одговарајуће вибрације душе које изазивају гнусобу, те као такве представљају изазов добру, правди, љубави и самом Богу. Скврнословље изречено поводом нас Срба неспојиво је са елементарним васпитањем и културом те, као такво, скрнави човека под условом да је уистину човек, а не Звер.

Нажалост, оно и након непуна два десетлећа од почетка антисрпског рата наставља да цвета као најотровније цвеће зла, преплављујући често и нас саме, не бисмо ли постали његова жртва те да тако, себељубиво видећи трн у туђем оку, не приметимо брвно у властитоме.

Стога, да не бисмо изгубили страх Божији, а изгубићемо га будемо ли се предали скврнословљу, што је велики грех, морамо га искорењивати у свакој прилици, имајући свест о томе да какве су нам мисли – такав нам је језик, а какав нам је језик – такав нам је и сам живот. Чување чистоте мисли и речи почетак је сваког истинског оздрављења човечје душе, а и душе народне. Зарад тога ваља већ овога часа почети са одрицањем од сваковрсног скврнословља, а посебно и од најмањег труна мржње, јер ко себе побеђује у малом, побеђује себе и у великом, порука је ава Исаије; односно, да „никаква рђава реч не излази из уста ваших, него само добра”, баш онако како нас учи Књига над књигама и Највећа књига света – Библија.

---

[1]Холокауст, реч која је седамдесетих година усвојена по жељи Вашингтона, да би се сликовито одвојиле јеврејске од осталих жртава у Другом светском рату.

[2]Печат, Београд, 3. јун 2011, 45.

[3]Feral tribune, Split, 11. listopad 1999, 4–7.

[4]Какви су двоструки аршини међународне правде сведочи чињеница да је онај који је благословио Шакићев усташки злочин, надбискуп Алојзије Степинац, беатификован од стране католичке цркве. Са Шакићем је својевремено, боравећи у Аргентини, разговарао лично Фрањо Туђман и „обећао Шакићу да ће га заштитити и да ће му у Загребу пружити исто такво гостопримство какво је, после изручења из САД, уживао и злогласни Павелићев министар унутрашњих послова Андрија Артуковић”. У: С. Живановић, Јасеновац, Београд, 2012, 168.

[5]Исто, 5.

[6]Парафразирамо Голдштајна који је на „готово општи став да су Жидови свијета повезани” и да су „већином страшно богати и моћни” одговорио да је та предоџба потпуно крива.

[7]Feral tribune, op. cit., 6.

[8]Feral tribune, op. cit., 5.

[9]Да Јевреји као народ који је имао главну улогу у стварању два најкобнија покрета у модерном добу, комунизма и ционизма, оснивају странке у Хрвата није никаква новост. Тако је на челу десног крила Хрватске странке права, коју је средином деветнаестог века основао антисрбин и српски конвертит Анте Старчевић, „отац домовине”, зване „Чиста странка права” стајао „др Јосип (Јошуа) Франк, натурализовани Хрват, пореклом Јевреј из Осијека, адвокат, шарлатан и лицемјерни демагог” (др Новица Војиновић, Срби и хрватска интелигенција, Актуелности, Бања Лука, бр. 3, 1997, 7). Франк је са језуитима почетком прошлог века, 1905. године, прецизирао клерофашистички план уништења Срба у Хрватској и то помоћу Аустроугарске, што ће постати пракса свих хрватских политичара, па и франковаца предвођених Ивицом Франком, сином Јосиповим, у односу на Србе – „план српског уништења помоћу страног фактора. Дакле, коалиција католичке цркве и политичких партија франковаца, касније усташа, а сада Туђманове ХДЗ, и њихово ослањање на Ватикан и западне силе у уништењу Срба православних, одавно је постало стална пракса цркве и државе у Хрватској.” (Н. Војиновић, нав. дело, 8). Та пракса посебно је изражена у време загребачког надбискупа др Анте Бауера, „хрватизованог бечког Јеврејина који је, када је Аустроугарска заратила на Србију, од Бога тражио да благослови оружје наше и дарује побједу нашим војницима”. План српског уништења помоћу страног фактора спроводио се и кроз „мржњу из увоза”, осветничку и националистичку, коју је ширила усташка емиграција, она којој су повратком деведесетих у земљу „одмах омогућени одговорни положаји и велики утицај, посебно у војсци”, о чему говори и Голдштајн.

[10]Feral tribune, op. cit., 6.

[11]Исто.

[12]Откад је светско јеврејство, монополизујући холокауст, изабрало једино Србе као мету блаћења, клеветања и физичке агресије, српске жртве се не броје, како оне у прошлости тако ни оне у садашњости; штавише, бришу се, и то у свим ратовима у двадесетом веку. У релативизовању односно, бесрамном, страхотном и подлом десетоструком минимализовању броја јасеновачких жртава и беспримерном прекрајању истине о пострадалим Србима у јасеновачком логору смрти, уз најпрљавије лажи и негирања српског страдања како би историја признала само један холокауст – јеврејски, подржавајући без резерве Туђмана и његову „независну државу Хрватску”, најактивнији су били управо Јевреји и тзв. јеврејски експерти за холокауст из Хрватске, међу првима политхисторик Голдштајн. Њему уз раме био је Ненад Поргес, који је био у првој Туђмановој влади, а данас Андрија Хебранг, Јевреј по пореклу и потпредседник ХДЗ-а, који редовно одлази на поклоњење страдалим усташама на Блајбургу, а који је као министар за одбрану у време суђења Динку Шакићу овог називао „жртвом повијесних околоности”. Сви они лицитирају бројком од 70.000, евентуално, 80.000 жртава Јасеновца, не оспоравајући притом званичну бројку јеврејских жртава. На тај начин било је и могуће да се Јасеновац монополизује као још једно јеврејско стратиште и прозове местом јеврејско-српског холокауста, што је учињено уз нарочиту подршку јудеомислећег Милана Булајића, вајног „српског” експерта за Јасеновац. Сличан је био однос и Јевреја из Србије према српском страдању у последњем антисрпском рату, кад су стотине Београђана већ 1991. године иступиле као Јевреји, иако су им преци примили хришћанство и самопроглашавали се Србима Мојсијевог верозакона, постајући веома активни у антисрпској пропаганди. Она је преко лобистичких кућа Рудер Фин и Хил Нолтон била покренута по упутама светског јеврејства које је изабрало само Србе као мету блаћења, клеветања и физичке агресије. При свему ваља нагласити да је крађу Јасеновца као места највеће Голготе из српског памћења отпочео још Тито, који никад није дозволио да ово место српске Голготе достигне пред јавношћу и пред историјом стварну важност, а коју овај злочин заслужује.

[13]Један од оних који је направио план за уништење Срба у XX веку био је и сарајевски надбискуп Јосип Штадлер (Голдштајн је рођен у Сарајеву, граду из којег смо и ми протерани 1992. као непожељна нација). Њега је у Босну послао „цар Фрањо Јосип са окупационим трупама 1878. године као загребачког професора теологије, језуита, заклетог србомрсца, пореклом немачког Јевреја, натурализованог Хрвата” (Н. Војиновић, исто). Године 1900. организовао је Свехрватски католички конгрес у Загребу, на коме је поднео реферат „у коме је стајало да у Хрватској не може бити другог становништва осим ’праведника божијих’, а то су католици.” (Н. Војиновић, исто) Јосип Штадлер, чији је поступак за беатификацију покренут у Риму, ваљда и зато што је доследно бранио јеретички догмат о непогрешивости папе, оснивач је језуитске богословије, у којој су се ишколовали најгори кадрови, усташки злочинци из Другог светског рата.

[14]Feral tribune, op. cit., 6–7.

[15]Исто, 6.

[16]Исто, 5.

[17]Јерговићева саботажа уклапа се у доцније догађаје, када је 2000. године драгоцени документациони материјал о јасеновачком логору смрти, који је ЈНА на почетку протеклог рата покупила из јасеновачког музеја, био отпремљен у Америку на инсистирање тадашњег премијера Републике Српске Милорада Додика, који је у последњим данима на премијерској функцији потписао налог да експонати и грађа могу бити послати. Материјал је стигао у Музеј холокауста у Вашингтону, да би га затим, на захтев Загреба, Американци испоручили Хрватској. Тако је непроцењива грађа о јасеновачким жртвама поново пала у руке хрватских клеронеофашиста. По поврату те збирке Фрањо Туђман је сковао план да преко Јасеновца измири жртве и убице, односно да усташке жртве побијене на крижарском путу сахрани такође у Јасеновцу (!), да би се на концу од тог ђавољег плана одустало.

[18]Један од срамних лицитатора бројем закланих и на друге начине уморених Срба у Јасеновцу управо је Славко Голдштајн, који никад није оспоравао број јеврејских жртава.

[19]Србољуб Живановић убеђен је да је суђење Шакићу било обична политичка фарса. У „Новостима” од 30. децембра 1998. он је тврдио да су Американци упутили у Загреб само мањи део докумената о Шакићу, који су запленили од Гестапоа крајем Другог светског рата. Притом су брижљиво одабрали документе којима „немају намеру да негирају број убијених Јевреја у овом логору, већ само број убијених Срба”. У: С. Живановић, нав. дело, 167.

[20]Feral tribune, op. cit., 5.

[21]Исто.

[22]Док у интервјуу прозива Ђапића, можемо само да мнијемо како Славко Голдштајн данас вреднује Младена Шварца, Јевреја који предводи „Нову хрватску десницу”, а који је најгорљивији усташа у данашњој Хрватској.

[23]Feral tribune, op. cit., 5.

[24]Feral tribune, op. сit., 5.

[25]Усташки идеолог из Другог светског рата, Миле Будак, у чињењу злочина над Србима отворено је тражио подршку католичке цркве речима исказаним 3. августа 1941: „Морамо се подсетити да је католичке цркве у XI и XII вијеку било, онда смо сигурни да та црква разуме и усташку борбу…”, Нови лист, 4. 8. 1941, Загреб; У: Србољуб Живановић, нав. дело, 16.

[26]Тај исти режим скупљао је крв закланих Срба да би Поглавнику за рођендан предали буре крви, док је двадест килограма људских очију, предатих такође као специјалан поклон „великом вођи” од стране „његових вјерних усташа” спало на „корпицу” очију, о којој су остала писана сведочанства Курција Малапартеа у делу „Капут”.

[27]Тим и таквим јеврејским надничарима ваља прибројати и оне заведене турске гојске слуге, које су прихватиле да почине страшни геноцид над Јерменима 1915. године, осмишљен од стране тзв. Донмех муслимана, оних који су прихватили муслиманску веру, а у тајности остали Јевреји Ашкенази.

[28]О осећајности Хрвата у Другом светском рату најбоље казује надбискуп Алојзије Степинац, који је за кардинала Бозанића био „безгрешан”, а који је о НДХ говорио да је била „Божје дјело”, а за православље, опет, да је „највеће проклетство Европе”: „Ово су часови када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом […] и ко може да нам замери када ми, као пастири дајемо свој допринос томе […] а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може да рачуна са пуним разумевањем и помоћи…”: Католички лист, бр. 17, Загреб, 197–198, 1941. У: Србољуб Живановић, Јасеновац, Београд, 2012, 9.

[29]Спрам антисрбина, оног који мрзи Србе, антисемита је реч која је некад значила оног који мрзи Јевреје, да би у данашњици антисемита био онај кога мрзе Јевреји.

[30]Вођство јеврејског народа данас има толику моћ и толики утицај да се велике имерије попут САД и других народа на његову жељу стављају у покрет, тако да се та моћ може назвати само суперимперијализмом.

[31]Feral tribune, op. cit., 5.

[32]У злочину против Срба у НДХ учествовали су бројни Јевреји, да би многи били од стране усташа проглашени „почасним аријевцима”, јер су доприносили усташкој ствари. У самом су се Јасеновцу по бестијалности у ликвидацији логораша издвајали Анте Алтарац, затим Бруно Дијамантштајн, Херман Шпилер, Владимир Борнемиса, те одређени Винер, чланови интерне управе у концлогору Јасеновац, о чему сведочи Анте Цилига, члан Политбироа ЦККПЈ у књизи „Сам кроз Еуропу у рату 1939–1945”.

Највећи део водећих усташа био је јеврејског порекла или ожењен Јеврејкама, тако да је само стрељање Јевреја од стране усташа чињено више по диктату Немаца, па су тако Славка Кватерника Немци оптужили да је „јуденпротектор”, док су, с друге стране, противно вољи Немаца и Италијана, Срби истребљивани на најмонструознији начин. Међу Павелићевим најближим сарадницима био је велик број Јевреја, почев од Ивана Франка, сина Јосипа Франка, потом Славка Кватерника, ожењеног Олгом Франк, кћерком Јосипа Франка, као и Еуген Кватерник. Јевреј је био и Владо Сингер, повереник главног усташког стана, чији су чланови били Славко Кватерник и Андрија Бетлехем. Један од управника логора Јасеновац био је Јевреј Иво Хајрих, близак пријатељ Анте Павелића. Између осталих, шеф усташке тајне полиције Ото Крезимир такође је био Јевреј, као и чланови Хрватског сабора Давид Карловић и Стипе Моснер.

Велики број највиших официра НДХ, њих 28, били су Јевреји: адмирал и министар војни у влади НДХ, Никола Штајфел, генерал Ладислав Алеман, адмирал морнарице Рикард Кубин, контраадмирал Едгар Ангели, генерали Јулије Франц, Иво Шнур, Милан Прауншпергер, Фердинанд Хала, потом пуковници Драгутин Хелбиш, Емануел Балеи, Квинтилијан Тартаглија, Оскар Киршбаум, Отон Чуш, Иван Шернбек, Рудолф Краус-Тадић, Рудолф Вагнер, Јулио Симовић, Јосип Шолц, Јуриј Исер, Јозеф Мецгер, Јулио Саш, Марко Згаго, Божидар Зорн, потпуковници Јосип Гамбергер, Драгутин Рублер, Милан Мизлер и други.

Мање је познато да је Павелићева жена Мара, рођена Ловренчевић, била Јеврејка по мајци. О томе је писала и Хана Арент, јеврејски философ, у књизи о суђењу Ајхману, у којој, говорећи о усташкој власти, износи да је „још занимљивија била чињеница коју је открила обавештајна служба СС-а […] да су сви припадници владајуће клике, од председника владе до усташког вође, били ожењени Јеврејкама”.

Подједнако је важна и чињеница да још пре рата комунистички покрет у усташама није видео непријатеља, већ савезника у „сламању кичме Србства и православља”, како је стајало у другој тачки споразума између усташког покрета и комунистичке партије Југославије, који су у Сремској Митровици (у казнионици) потписали 1935. године Миле Будак и Моша Пијаде, да би прератне усташе Немачка третирала као прокомунистички покрет.

Све те податке о уделу Јевреја у усташком покрету Славко Голдштајн је више него добро знао, само их је прикривао, за разлику од Иве Голдштајна, који као историчар, према исказу Младена Шварца, не скрива „да је читава усташка врхушка била обитељски везана за жидовство, признајући тиме да Независна Држава Хрватска није била антисемитска држава, јер да је била, онда би Поглавник властиту жену Марију морао убити или стрпати у затвор.”

[33]Томе је са српске стране лично допринио вишедеценијски „експерт” за Јасеновац, др Милан Булајић, објавивши пред смрт последњу своју књигу о Јасеновцу под називом „Јеврејско-српски холокауст”. На наше питање зашто ју је тако насловио, јер је Јасеновац пре свега највеће српско стратиште, одговорио нам је да је морао јер би књига иначе завршила у корпи! Тако то бива са онима који се домунђавају са истином: увек дође тужни час плаћања, поред ретко изношене чињенице да су Јевреји водили усташки и партизански покрет, били чувари јасеновачког логора и сужњи, инспиратори усташама и партизанима! И још овај податак: на жељу да купим ту књигу, аутор ми је цинично одвратио: „Скупа је то књига! Немате Ви пара да је купите!”

[34]Ј. Гускова, Историја југословенске кризе, ИГАМ, књ. 1, Београд, 2003, 19.

[35]„Почетком 1943. године Ватикан је тражио од Черчилове владе да се заштите Хрвати који су починили геноцид над Србима, а за узврат је понудио сарадњу католичке цркве у Италији приликом искрцавања савезничких снага. Тито је тада обећао да ће заштитити Хрвате. Британска влада прихватила је понуду Ватикана и започела да пружа подршку комунистима у Југославији. Југославија је дата Совјетском савезу као награда за ратовање на источном фронту. Срби су тако предати у руке својих непријатеља. Тито је наредио да се избришу сви трагови Јасеновца у име „братства и јединства”. Чак је и породицама жртава наређено да ћуте.” У: С. Живановић, нав. дело, 133.

[36]Feral tribune, op. cit., 5.

[37]Први командант логора Јасеновац био је фрањевац из католичког самостана Петрићевац код Бање Луке, Мирослав Филиповић-Мајсторовић, који је на суђењу ратним злочинцима из Другог светског рата изјавио да је лично убијао најмање 100 жртава сваки дан, а да је налоге за масовна истребљења добијао од Макса Лубурића, чија је сестра била жена Динка Шакића, иначе командант логора у Старој Градишци, који је био део Јасеновачког логора.

[38]Исто, 7.

[39]Исто.

[40]Славко Голдштајн постао је председник музеја у Јасеновцу да би „утврдио да је коначна цифра погинулих у овом логору највише 80.000”. На Трећој међународној конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму од Србољуба Живановића је тражио да се одрекне термина „хрватски злочин” и уместо тога употребљава „усташки”. „Ја сам му рекао да су усташе били Хрвати, да нису били нацисти – преноси нам свој одговор др Живановић – Нацисти су били у Немачкој, нацисти су били у Србији, јер су онде били окупатори. Имали смо ми нацисте и у Хрватској, али само у оном делу који је окупирао Мусолини. И зато је „хрватски геноцид” тачан израз, а мени је жао што је то тако.” У: С. Живановић, нав. дело, 193.

[41]На челу бескрајне избегличке тракторске колоне Срба из Хрватске, сомнабулно млатарајући рукама, налазио се амерички амбасадор, јудеоатлантист Питер Галбрајт.

[42]Шест година након суђења Ајхману избио је шестодневни рат, а након рата Израел је био потпуно другачији. Ортодоксни Јевреји су окупацију схватали као ослобођење библијских области. Од тада траје савез деснице и ортодоксних Јевреја, савез који до данас управља Израелом.

[43]„Заостали Срби” – део саркастичног сарајевског сленга за малобројне Србе који су још остали у овом граду.

[44]Ноам Чомски, Хегемонија или опстанак, Наклада Љевак, Загреб, 2004, 207.

[45]У јавности су тек делимично присутне јеврејске финансијске игранке у Русији после перестројке, која је дело жидократије. Путинова победа извојевана је захваљујући руским Јеврејима, који су листом за њега гласали.

[46]Из холокауста је уследило полагање права Јевреја на Израел, а данас, полагање права на протеривање Палестинаца из Израела. Палестинцима се константно намеће историја холокауста, као што Јевреји константно намећу да је свет антисемитски расположен, чак и онда када Ангела Меркел изјави да безбедност Израела спада у интерес Немачке.

[47]Држава Израел настала је после пораза Хитлера и нациста, када су јеврејске избеглице пристале да се иселе у земљу отаца, што су дотад одбијале.

[48]Појмовно, пандан филеосемитизму јесте антисемитизам.

[49]Засад, ни од једног ни од другог нема ништа.

309309 У последњем су антисрпском рату као искључиве жртве наводне „српске агресије на Босну и Херцеговину” (не живе ли и Срби у Босни?) проглашени Бошњаци, упркос прератном јавном опредељењу Алије Изетбеговића да између рата и мира он бира рат.

[50]Када је у САНУ примљен Владимир Дедијер, ствар са утврђивањем истине о Јасеновцу је „прилично застала”, а Одбор за геноцид, у којем је био и академик Србољуб Живановић, никад се није састао. Управо је овај академик, као форензичар и антрополог који је 1964. године учествовао у ископавању гробница у Јасеновцу, изнео је податак да је 1400 свештеника католичке цркве из НДХ директно учествовало у монструозном убијању невиних српских жртава. Черврта међународна конференција о Јасеновцу усвојила је декларацију којом се тражи покретање тужбе против Хрватске пред Међународним судом правде у Хагу због почињеног геноцида у Јасеновцу.

[51]Feral tribune, op. cit., 7.

[52]Голдштајн као Еуропејац (Европе „без граница”) чини се, никако да схвати хрватску „опсједнутост државом” и фетишизацију државе у контексту чињенице да је „четрдесет дана хрватског суверенитета то читава хрватска биланца” (М. Крлежа). Како онда може да схвати јеврејску опседнутост државом, која превазилази фетиш, а у име чега Израелци у XXI веку на отетој палестинској земљи зидају и подижу кинеске зидове, те на тај начин ограђују отету (палестинску) земљу.

[53]Feral tribune, op. cit., 5.

[54]Тако је адвокате у једној својој песми-ругалици иронично називао отац Николе Тесле.

[55]П. З. Петровић, Избрисати српски вирус, Чигоја, Београд, 2002, 26.

[56]Исто, 54.

[57]Н. Чомски, Нови милитаристички хуманизам: лекције Косова, Филип Вишњић, Београд, 2000, 109.

[58]Митеран Ф, Визел Е: Мемоари у два гласа, Паидеиа, Београд, 1996, 79.

[59]Исто, 20.

[60]П. З. Петровић, нав. дјело, 73.

[61]Исто, 74.

[62]Исто, 84.

[63]Исто, 97.

[64]Исто, 111.

[65]Исто, 115.

[66]Исто, 84-85.

[67]Исто , 131

[68]Дани, бр. 104, 1999

[69]Н. Чомски, нав. дело, 124–125.

[70]Х. Кисинџер, Дипломатија, Верзал прес, Београд, 1999, књ. 2, 682.

[71]Н. Чомски, нав. дјело, 116.

Аутор: Проф. др Мирјана Стојисављевић. Објављено у књизи „Србистика и коментари“, Бања Лука 2015. (страна 401-431.)