Милан Ружић: Анестезирање народа

У друштвима попут нашег где све функционише помало, а суштински не функционише ништа, огроман новац се врти око ствари које као идеју имају анестезирање народа.

У ту анестезију нас уводе лоше политичке идеје поткрепљене економским и дипломатским колапсима који су својствени нашим политичарима, и то не само онима који су данас на власти, него и многим њиховим претходницима.

Наравно, као представник неукуса и општег заглупљивања, деморализације, издвојили су се они програми чије гледање нагриза сваку могућу здраву ћелију људског мозга и раздире сваки осећај за добро, а у питању су ријалити програми.

Живимо у земљи у којој се приказује превише ових програма, што је светски тренд, дакле, нисмо само ми препознатљиви по томе, али ово је једна од ретких земаља где се и кусо и репато дигне на министра културе када ријалити програме означи као нешто што није квалитетан садржај. Такве ствари се у другим земљама не догађају. Да оставимо по страни тај, верујем већ сад проглашен застарелим, случај који је окупирао медије једностране у осуди поменутог министра, а да видимо који је изговор за општу ријалитизацију наше културе.

Пре саме ријалитизације, спроведена је историјска ревизија, па онда релативизација културе, негативна реконструкција српског језика, затирање ћирилице проглашено је једнакошћу између два писма, а онда је Српска православна црква појединим скандалима, фабрикованим или не – не знамо, изложена нападу и осуди од стране конзумената онога што је уследило након свих ових погрешних потеза, а названо је „ријалити програмом“ што има везе са свим осим са реалношћу и истином.

Хероји наше деце постали су полуписмени аморалисти спремни на обнаживање и презентовање сваке могуће људске ишчашености. Деца на телевизијама гледају у криминалце, проститутке, дилере и остали муљ који се таложио на дну нашег друштва током историје, а који је испливао после поплаве такозване демократије и слободе говора. Са слободом говора добили смо ужасе какви се никада нису изговарали на телевизији. Са слободом мишљења дали смо за право да јавно главом мисле они који немају чиме. Са релативизацијом уметности, сав тај талог проговорио је „уметничким“ језиком ускоумља и тај талас је запљуснуо нашу децу. Оживело је све што је у свим нормалним друштвима мртво, исклијало је све оно што је иначе коров, размилело се све оно што се склањало под тепих и добили смо велике шарене студије у којима се пљује, повраћа, туче, псује и где се у звезде окивају „сексуалне слободе“. Из тих студија ти девијанти излазе богатији за ко зна колико новца и нашу децу претварају у своје пратиоце, јер ко њих не прати, не може се уклопити у друштво било које генерације.

Изговор који нам се најчешће сервира када се нападну ријалити програми јесте – „народ воли“. Онај ко ово користи као аргумент, могао би се досетити некада и да народ воли искрене и способне политичаре, да народ воли правду, да народ воли праве слободе, да народ воли чист ваздух, да народ воли своју децу чије детињство, морал и свест демонтирају ријалити програми и људи који их осмишљавају, финансирају и промовишу.

У ријалити програмима не постоји ништа реално и опипљиво за нормалног човека, осим стида, срама, беса, бриге и туге што су такве ствари опселе телевизијске екране, интернет, па полако улазе и у књиге. Једина реалност у вези са ријалити програмима јесте да је у питању штетна мешавина најнижих порива животиња у терању које неко, из ко зна којих разлога, жели да прогласи људским жељама и цивилизацијским тежњама.

Ријалитији су последња рупа на дрвеној свирали, она која производи највише тонове, па залуделе мишеве тера да играју и прате фрулаше како би их он одвео у провалију људскости, цивилизације и здравог разума.

Борба против ријалитија би морала почети ако не желимо да видимо како нам деца израстају у хијене. Ако прећутимо штетност ријалити телевизије, прећутаће нас историја наших предака. Ми ћемо остати запамћени као генерације које је уништила глупост, ако уопште остане ико способан да ишта памти и осећа, слушајући аутотјуновану химну, реповану литургију и проповеди старлета о моралу.

Милан Ружић

Извор: Iskra