fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Душан Буковић: ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ ЗА СЛОБОДНУ ХРВАТСКУ

ОД СВЕГА ПОМАЛО ЗА СВАКОГ ПОНЕШТО

Имајући у виду да је Алија Коњхоџић објавио два чланка у „Братству“ од 1977 и 1978 године у вези извесних хрватских Јевреја, који су се залагали за стварање
независне државе Хрватске: први под насловом „Загребачки Јевреји за слободну Хрватску“ и други „Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам“ и који гласе…

ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ ЗА СЛОБОДНУ ХРВАТСКУ

Србија се никад није могла жалити на своје Јевреје за време од пре првог светског рата. Београд је увек од два посланика, колико их је бирао, имао једног Јеврејина, иако њих није било у Београду више од 10 одсто. Пре првог светског рата био је посланик Бенцион Були, а после тога рата био је Шемаја Демајо. Један од судија Касационог суда био је Јеврејин. Чак је било Јевреја међу ђенералима.

У Србији су се наши српски Јевреји називали Србима Мојсијеве вере и у нашим ослободилачким ратовима показали су се великим јунацима, од којих су многи положили своје животе за наше национално уједињење.

Кад је створена Југославија, Јевреји из тзв. пречанских крајева, који су већим делом пре рата били задојени мађарштином и аустријанштином, нису примили лако и лепо нову државу. Још у почетку, у најтежим приликама њеног стварања, они су чинили све да се богате, нису презали ни од каквог шверца, а нарочито од шверца круна из Мађарске кад је била замена новчаница четири круне за један динар, који је био ал пари са швајцарским франком а круна није вредела готово ништа. Они су тада нанели тим шверцом највеће штете новој држави.

Сад се нашло неколико потомака тих загребачких Јевреја, који су се састали недавно у једном њујоршком хотелу и образовали „Јеврејски комитет за слободну Хрватску“. Жена познатог превртача „професора“ Богдана Радице, сазвала је ту јеврејску конференцију и довела једног загребачког Јеврејина, по имену Шварца, да он на тој конференцији говори. Нина Радица и сама је Јеврејка. Ћерка је италијанског писца Гуљелима Ферара, политичког емигранта у Швајцарској, који је побегао од Мусолинија и није имао од чега да живи. Југословенска га је влада обимно помагала и њега и његовог зета Радицу.

Наш народ лепо каже: „нахрани га да те уједе“. (Види: Загребачки Јевреји за слободну Хрватску, “Братство-Fraternity” бр. 268, октобар 1977, Тоronto, Ont., Canada).

* * *
ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ И ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ

Ми смо недавно у овој рубрици писали о једном састанку загребачких Јевреја у
Њуjорку са усташким Хрватима, чији је циљ био да помогну стварање нове ндх.
Међу тим Јеврејима била је и гђа Богдана Радице, познатог политичког превртача, а главну је реч водио неки др Младен Шварц, недавно избегли загребачки Јеврејин.

Међутим, пријатно нам је сада да објавимо да су два угледна загребачка Јеврејина, Миле Вајс и Сал Мусафија, у њујоршком јеврејском листу Џујиш Прес, демантовала овога др Шварца и истакли да није тачно да Јевреји из Хрватске подржавају стварање „слободне Хрватске“. Потписници ове изјаве врло добро се сећају те „државе“ у којој је „најдивљији и најсрамнији геноцид…уништио животе 85 одсто јеврејског становништва у Југославији.“ (Види: Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам, “Братство-Fraternity”, јун-јул 1978, бр. 276-277, Toronto, Ont., Canada).

Ставови извесних „загребачких“ јеврејских структура седамдесетих година двадесетог столећа у погледу на наш обезглављени, обесправљени, полтлачени, понижени и несрећни српски народ, мало су се разликовали од ставова извесних Јевреја и њихове антисрбске и антијугословенске активности крајем трагичног двадесетог столећа. Посебно се осећао снажан утицај јеврејске фирме Рудер Фин, која је у Америци заступала „суверену“ државу Хрватску у грађанском рату у Југославији, којег су изазвали извесни западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти.

У Лондонском издању Тошићеве издавачке куће „Наше дело“ и његовог билтена „Наше речи“ око којих су се окупљали извесни интернационалисти, ђиласовци, филокомунисти, фашисти, масони и шпијуни енглеског интелиџенс сервиса и америчке ЦИА, штампана је књига др Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985. Кочовић је у књизи свесно извртао историске чињенице када су у питању наше српске жртве. Његова гебелсовско-ревизионистичка књига се ни по чему не разликује од извесних гебелсовских –ревизионистичких и расистичких књига, које су публиковане на енглеском, француском и немачком језику у Европи и Америци, у којима су извесни гебелсовци оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 250.000 до 300.000 хиљада! (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981).

Имајући на уму да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог и пониженог српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије.

Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).
У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под насловом „Зашто се истрчавати“. Њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости, који гласи…

ЗАШТО СЕ ИСТРЧАВАТИ?

Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотеа „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.

Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.

Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог
светског рата износи 1.014.ооо, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим. Познато је да званични број жртава најогорценије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.

Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи
Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на
универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи “Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum 1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000
жртава, /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може сакрити“/.

Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог
аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нажој
земљи. Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.
Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.

У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о
геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је
недавно одлучио да убрза свој рад./ „Политика“, Београд, 21/6/85.
Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може
сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него
истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровић, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу. Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису (Види: М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA).
Ништа неби било непоштеније него да извесни ревизионисти, који живе у великим илузијама у погледу рeхабилитације злогласног Павелићевог хрватског усташког викара и Брозовог кардинала Алојзија Степинца, да га прогласе за свеца.

У току 1992 и 2001 године појавиле су се у Америци две књиге под насловом “Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus” – „Вера и братство – Историја Колумбусових Витезова“ и “Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree” – „Патриотизам и братство Колумбусових Витезова – Историја четвртог степена“, у којима су објављени подаци да је свемоћни ревизионистички римски католички корпоративни естаблишмент у Америци, стао у одбрану хрватског усташког викара надбискупа Степинца и да се одлучно заложио за његову рехабилитацију. Разлог таквом ставу идолатриског, корпоративног, окултног, езотеријског римокатоличког стаблишмента у Сједињеним Америчким Државама, најбоље се може видети у делу Егона и Кенедија, којег су публиковали под насловом „Колумбусови витезови у миру и рату“ ( Види: Christopher J. Kauffman, Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus, New York, 1992, стр. 379; Christopher J. Kauffman, Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree, New York, 2001, стр. 124; Маurice Francis Egan And John B. Kennedy, The Kinghts of Columbus in peace and war, Vol. 1-2, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920).

Веома је жалосно констатовати да је и Андрија Артуковић, хрватски усташки министар унутрашњих послова имао заштиту Колумбусових витезова и свемоћног римског католичког корпоративног естаблишмента Сједињених Америчких Држава. Зато се поставља питање, како је било могуће хрватском усташком злочинцу да буде под заштитом Сједињених Америчких Држава?

Ствари су добро познате, Артуковић је био извесно време председник свемоћне идолатриске и окултне римске католичке корпоративне ложе Колумбусових витезова (Knights of Columbus) у Лос Анђелосу у Калифорнији! (Види: Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977, стр. 170-171).

Душан Буковић

Извор: https://vidovdan.org

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: