Милан Ружић: Убити веру, огадити земљу

Не смемо дозволити да нам људи без талента, али опредељења исплативог и повољног по политичке прилике у свету и у Србији, говоре како да се понашамо у земљи до које је нама стало.

У тренутку када је почела капиталистичка зима савременог света, корпоративни лед је покрио све зелене површине, а тамо где су више температуре, у судару са природом која смета његовом ширењу, почео је да варничи и запалио Сибир и Амазонију.

На танком леду смо се нашли и ми, сирота земља без ичега, а коју и даље сви поткрадају као да има ко зна шта, па смо се трчећи затворених очију у својим опанцима оклизнули и поломили. Кажу да је кост најјача тамо где се сломи. Тако је и мржња најјача тамо где су се, приликом нашег пада, сломили понос и идентитет.

Наш идентитет постао је онај који „напредна“ већина другосрбијанског опредељења поистовећује са глупостима које купи из америчких филмова максималног домета у исплативости, а минималног у уметности. Оно што нисмо покупили из „слободне земље“ је њихово чувено истицање заставе и патриотизма, али смо покупили њихово класификовање нас самих као терористa и злочинaцa кривих за све, а највише за своје постојање.

У целој светској причи о правима и демократији, ми смо се највише изгубили. Права су у још већој мери добили они који су их већ имали, а демократија се исплатила само онима који су се владали аутократски. Код нас већа права имају ЛГБТ и твитер заједнице од академске или било које друге, па се овде врши терор мањине над већином као нигде у свету.

Додељивањем права појединим групама, њима суштински нису дата права, већ изговори и оправдања да нападају оне који не мисле или се не понашају исто као они.
Неприхватање одређених начела тих заједница, ауто-пут је у фиоку на којој пише „претња напретку“ у коју се смештају људи који воле ову земљу и њено добро стављају изнад личног, а познатијих као патриоте. Људска права искоришћена су као параван за политичке акције и промене свести народа, а демократија као изговор за сва недела страна и домаћа.

Допустили смо разним змијама да се накоте у нашем народу и недрима мислећи како нам ниједна од њих неће нанети много штете ако нас „печи“. Међутим, змија неће да печи већ ће нас ујести и убризгати нам отров који разара идентитет.

Да би се разорио идентитет, морају се прво оспорити успеси, победе превести у поразе, морају нам огадити нашу земљу, онда нам оспорити институције, а као последњу ствар, морају убити веру начинивши нас неверницима.

Скоро све су успели да ураде у Србији, али и у свету, па још се као једини спас на хоризонту овог океана капитализма, у ком нам таласи глобализације љуљају трошни чамац, указује православље. Оно је једина препрека у повратку човека у мајмуна који себе гледа у огледалу.

Уместо вере у Бога, сви лајфкоучеви, гуруи и саветници људе уче да верују у себе. Најважнији је појединац, док општег добра више нема ни у назнакама, иако се све одвија под том маском. Свет тврди да се бори за опште добро чинећи свима зло, учи нас да је све заједничко и да не постоји „моје“ и „твоје“, а све су спаковали у врећу и начинили њиховим они који стоје иза покушаја егзила Бога са ове планете и из срца људи.

Они Срби који тврде да су нешто друго, који нас Србе покушавају да обезбоже и оставе без земље, нису људи којих се треба плашити. У питању су особе које све што чине свом народу чине за бедни ситниш који испада из џепова неког НВО потрчка заменика нижег саветника вишег помоћника резервне секретарице подначелника млађег референта курирске службе управног одбора ћерке-фирме индустријског гиганта за производњу убруса за јавне тоалете југоисточног дела неке од неразвијенијих држава САД.

Дакле, они који су нико и ништа, под маском Алфе и Oмеге, у овој земљи покушавају да сруше православне стубове старе 800 година, баш на годишњицу аутокефалности Српске православне цркве. Наш одговор, као верујућих људи и нације коју иста та црква дефинише, мора бити снажан и недвосмислен.

Не смемо дозволити да нам људи без талента, али опредељења исплативог и повољног по политичке прилике у свету и у Србији, говоре како да се понашамо у земљи до које је нама стало, а коју они покушавају да промене уништавајући је под изговором градње.

Србија треба прво себи да дошапне да су Косово и Метохија неотуђиви део наше земље, нашег идентитета и престоница и порта Српске православне цркве. Затим треба искористити сво знање стицано у тих осам векова против овог естрада-твитер-Холивуд-Википедија-приручник знања које само користи штети.

Уколико дозволимо да наш идентитет и наша држава са њим страдају од овога и оваквих, заслужили смо да нестанемо још пре 800 година како не бисмо брукали Српску православну цркву заједно са овима и Господа који од нас није дигао руке кроз онолику историју.

Србија заслужује да постоји као Србија, а не као једна од Разједињених Америчких Држава посејаних ван америчког континента као мине на које се надају да ће стати боса нога неког православца који лута светом у потрази за истином, правдом, љубављу, спасењем и опроштајем од Господа, не за себе, већ за оне који су покушали да га убију како их не би подсећао на оно чега су се одрекли.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 23. 8. 2019)