Пре две деценије Миодраг Крсмановић је платио Спасићев павиљон два милиона марака, суд је потврдио да је уговор ништаван, а он ту, после дискотеке, галерије, ресторана и теретане, прави „Савско обданиште”
План да у некадашњем Спасићевом павиљону на Старом сајмишту у Новом Београду, где су биле логорска болница и апотека, отвори вртић „Савско обданиште” могао би да се изјалови власнику објекта Миодрагу Крсмановићу, који је изгубио спор са државом око власништва над тим здањем. Крсмановић је, како тврди за „Политику”, 1998. године од тадашњег Завода за изградњу града за два милиона марака купио објекат, али је држава тражила поништење купопродајног уговора. Да је вођен спор и донета пресуда у корист државе, а суд утврдио да је уговор ништаван, потврдили су јуче за наш лист и у Државном правобранилаштву. Али Крсмановић се, каже, прошле године жалио Уставном суду и његову одлуку још није добио, а најављује да ће ићи до Стразбура.
Спор који је водио није га спречио да дуже од деценије у објекту површине 2.000 квадратних метара покреће различите врсте бизниса, попут дискотеке, ресторана, теретане, ликовне галерије, а у последњем послу – отварању вртића, који је у јавности с правом дочекан на нож, јер су у логорској згради масовно умирали Јевреји, Срби и Роми, не види ништа проблематично. Тврди да је 500 квадрата објекта и фискултурну салу опремио, добио неопходне дозволе од Министарства просвете и тренутно покреће кампању за упис деце.
– Све радим по закону и за то имам папире. Објекат сам регуларно купио и излечио га, сачувао од даљег пропадања. Траже ми за порез на имовину 1,7 милиона динара и немам проблем да држава мој уговор прогласи ништавим и врати ми новац који сам уложио у Спасићев павиљон. Али не разумем немар државе која дуже од 70 година не може да од Старог сајмишта направи меморијални комплекс и сада је највећи проблем то што хоћу да отворим вртић. На простору где је био логор сада живи 5.000 људи, породице са децом, и овај простор сређујемо како знамо и умемо – објашњава Крсмановић који, каже, има послове и у Шпанији.
Јавност је узнемирена због овог „сређивања”, зато што је реч о јединственом примеру у целој Европи – да се део логора смрти практично приватизује, односно да се пренамени у нешто што није очување сећања на жртве. Противници ове идеје кажу да место на коме су људи губили животе никако не може бити „место где ће се ваше дете осећати сигурно и вољено”, како гласи реклама „Савског обданишта”.
Градска Просветна инспекција утврдила је прошле године да ова установа испуњава све услове кад је реч о простору, опреми, дидактичким средствима, васпитном особљу и плановима за упис деце.
Дозволу да почне да ради у области предшколског васпитања и образовања овој установи је, након инспекцијског надзора, дало Министарство просвете, науке и технолошког развоја.
– Министарство не може да утиче на избор локације, то је у надлежности локалне самоуправе. Предшколске установе се отварају широм Србије и локална самоуправа има много веће знање шта је на локалу културно-историјско добро, да ли је заштићено неким законом и целокупан контекст. Увек ће локална самоуправа имати боље информације о објектима без обзира на то да ли су у Београду, Врању, неком мањем месту на, примера ради, истоку Србије… – објашњавају у ресорном министарству.
У најмању руку необично је то што Министарство просвете не зна без помоћи, у овом примеру Београда, да је бивши логор заштићен као културно добро, а његов „целокупан контекст” свакако је у домену опште културе.
Када је реч о условима које би требало да испуни локација на којој ће се отворити предшколска установа, они наводе да је битно да она буде довољно велика – прописано је да слободни простор на засебној локацији буде 25 метара квадратних по детету, док је за централне градске зоне или зоне са већом густином насељености минимално 15 квадрата по малишану. Место на коме је овакав објекат по могућству би требало да је благо нагнуто на југ или исток и да је у мирном пределу, у близини паркова и зеленила, и удаљено од буке и штетних материја. Оваква установа мора да буде и довољно удаљена од најближих објеката који је могу осенчити и да има одговарајућу комуналну и инфраструктурну опремљеност.
У градском Секретаријату за образовање кажу да би, упркос томе што су у случају отварања овог објекта испуњени сви формалноправни услови, министарство требало да преиспита верификацију установе и да, ако је било пропуста, казни одговорне.
– За специфичне локације, као што је ова, ипак се мора обратити посебна пажња, односно мора се имати у виду да ли је упркос испуњености свих услова то друштвено прихватљиво и како у том случају поступати – кажу у секретаријату.
Али, на питање да ли су они на било који начин могли да спрече да обданиште буде у згради некадашњег логора, односно да ли осим моралних постоје и законске препреке да се вртић нађе у комплексу Старог сајмишта, у Министарству просвете нам је речено да то није у њиховој надлежности. Да ли ће ипак после бурних реакција јавности они преиспитати верификацију ове предшколске установе?
Очигледно не јер тврде – не постоји законски основ.
Роберт Сабадош, председник Савеза јеврејских општина Србије, сматра да је недолично било шта отварати на Сајмишту јер је то стратиште које треба да буде посвећено свима који су на том месту изгубили живот.
– Дечји вртић само је врх леденог брега, тамо се већ налазе и теретане и кафане… Више ме вређа постојање кафане и весеља на том месту страдања – каже Сабадош.
Он подвлачи да би на тој локацији напокон требало основати меморијал „Старо сајмиште” где би се неговала култура сећања, а тај простор добио би и едукативну улогу. Ове године навршава се 75 година од затварања логора, а држава упркос бројним помпезним најавама још није усвојила посебан закон за Старо сајмиште, а камоли започела његову реконструкцију.
„Родитељ”: Није адекватно место за одрастање деце
И у удружењу „Родитељ” сматрају да некадашњи логор није адекватно место за одрастање деце.
– Пуно је деце која не иду у вртиће јер чињеница је да у њима нема места и да су нам потребни нови објекти као и да искористимо већ постојеће просторе… Али, ипак, при одабиру простора треба два-три пута размислити. Родитељи ће у ово обданиште сигурно уписивати децу зато што морају. Али, мислим да ово, баш због његове историје, свакако није одговарајући простор – каже Драгана Соћанин, оснивач и чланица Управног одбора удружења „Родитељ”.
Стратиште за Јевреје, Роме и Србе
На подручју Србије до Другог светског рата, када је оно постало немачка окупациона зона, живело је око 16.600 Јевреја, као и 1.200 јеврејских избеглица из средње Европе. После избијања устанка у лето и јесен 1941. у масовним стрељањима, заједно са Србима, погубљени су и готово сви јеврејски мушкарци, као и бројни Роми. Почетком децембра 1941. око 6.400 јеврејских жена, деце и старих заточено је у Јеврејском логору Земун (Јуденлагер Семлин) на Београдском сајмишту. Са њима је затворено и око 600 ромских жена и деце, подаци су из истраживања др Милана Кољанина, вишег научног сарадника Института за савремену историју у Београду.
– Логор се налазио на територији усташке Независне државе Хрватске, али је био под управом немачке полиције у Србији. Од краја марта до 10. маја 1942. јеврејски заточеници, осим неколицине жена удатих за Србе, убијани су у камиону гасној комори чиме је окончан Холокауст на немачком окупационом подручју у Србији – каже др Кољанин.
Логор на Београдском сајмишту потом је постао Прихватни логор Земун (Анхалтелагер Семлин) и служио је за интернирање партизана, њихових симпатизера, припадника ројалистичког покрета отпора, као и радно способних особа са подручја војних операција. Затвореници који су преживели тешке услове живота депортовани су у концентрационе или радне логоре у нацистичкој Немачкој или у окупираним земљама. У савезничком бомбардовању Београда и Земуна априла 1944. логор је оштећен и страдало је око 120 заточеника. Месец дана касније предат је на управу усташкој полицији, а крајем јула 1944. је распуштен. Према досадашњим истраживањима, напомиње Кољанин, у Прихватном логору Земун је интернирано 31.972 заточеника, већином Срба, од чега је трећина изгубила живот.
Аутор: ДАЛИБОРКА МУЧИБАБИЋ, АНА ВУКОВИЋ
Извор: ПОЛИТИКА