Апсурдно је да Београд диже споменик хероини, али не прихваћа њезина свједочанства да је Степинац помагао у спашавању хиљада српских малишана
(Преносимо прилог из загребачког Вечерњег листа од 25. новембра 2018.)
Београдска Политика објавила је да ће у главном граду Србије на Савском кеју за отприлике годину дана бити подигнут споменик Диани Будисављевић која је из усташких логора у НДХ спасила хиљаде малишана, углавном српске националности.
И у Хрватској и јавности Србије ова прича држана је на маргинама интереса. Загреб је причу о Диани углавном игнорисао, осим у повјесничарским и црквеним круговима, вјероватно из политичких разлога и због доказано неучинковите политике ћутње о „неугодним“ стварима које су се догађале у НДХ.
У Београду је било слично све донедавно када се за причу о овој жени заинтересовала политика. То је одмах поручио и замјеник градоначелника Београда Горан Весић, који је објаснио да је она спашавала дјецу углавном с Kордуна и Kозаре, а „сјећањем на њен херојски чин боримо се против ревизије историје јер је све више покушаја у Хрватској да се смањи број жртава у Јасеновцу…“, поручио је.
Тако се још једном показује да се хрватска немушта политика када је о НДХ ријеч Загребу увијек враћа као бумеранг. Тешко је, наиме, схватљиво да причу о Диани Будисављевић политички није наметнуо, па и искористио Загреб, него то сада чини Београд. Загреб је већ одавно требао објаснити јавности и цијели контекст приче о спашавању хиљада српских малишана у вријеме НДХ. Госпођа Будисављевић је, наиме, потакнула и судјеловала у спашавању између 7500, а неки тврде и до 12 хиљада дјеце већином српске националности из логора.
Но то није цијела прича. У Београду пропуштају, наравно, споменути да једна жена, колико год била утјецајна као рођена Аустријанка и припадница загребачке елите, не би могла организовати спашавање тако епохалних размјера да је није подупирала и штитила моћна организација. А из њезиних дневника јасно је да је ту акцију, поготово 1942. па до краја рата, била организовала и уз помоћ Kатоличке цркве, Каритаса, женских самостана, гдје су та дјеца бивала смјештана, а све уз одобрење и потпору надбискупа Алојзија Степинца. Из њезиних дневника види се да је преко Степинца више од пет хиљада српске дјеце размјештено или по црквеним институцијама или у хрватским породицама у Загребу и околини. Прича о Диани филмскија је од оне екранизиране „Шиндлерове листе“, на којој је било 1500 људи. Диана Обексер рођена је у аустријском Инсбруку, гдје је упознала младог Јулија Будисављевића који се тамо школовао за хирурга. Након оснивања Медицинског факултета у Загребу, Диана и Јулије 1919. одлазе у Загреб, гдје он оснива Kатедру за хирургију, касније и хируршку клинику.
Јулије је био један од најугледнијих припадника српске заједнице у Хрватској, а своју професуру на факултету и рад у клиници наставио је и током НДХ, све до 1953.
Доласком комунизма ова је породица маргинализована, а хероини је тајна служба ОЗНА отела комплетну архиву с подацима о 12 хиљада спашене и посвојене дјеце, од којих је један дио и након рата остао живјети у новим породицама, а дио се вратио преживјелим биолошким родитељима.
1972. Будисављевићи одлазе у Инсбрук, гдје 1978. умире Диана, а 1981. и Јулије. Њезина унука др. сц. Силвиа Сабо дуго година послије превести ће с њемачког њезин дневник, који ће крајем 2003. објавити Хрватски државни архив. Њезина акција спашавања почела је 1941. и била је усмјерена на помоћ мајкама и дјеци протјеранима из села на Kордуну и допремљенима у логор Лобор-град, Градишка, Јасеновац, потом дјеци чији су родитељи отјерани на рад у Њемачку и дјеци која су уочи њемачко-усташке офанзиве на Kозару у јуну и јулу 1942. била доведена у логоре.
Први се пут са Степинцем нашла у децембру 1941. и тада јој је надбискуп рекао како „нема никаквог утјецаја на владу“. Kрајем маја 1942., међутим, поновно одлази Степинцу и записује: „Надбискуп ће за дјецу учинити све што је у његовој моћи. Дјеца ће бити смјештена у женске самостане.“
У јуну 1942. Степинац преко Каритаса сређује и смјештај одраслих и организује да више хиљада дјеце буде смјештено на селу. У јануару 1943. Диана хвали Степинца како без премишљања прихвата све већу евакуацију и бригу за дјецу и хвали Степинчеву „безувјетну спремност на помоћ“.
Након рата, када се Степинцу судило у Загребу као ратном злочинцу, као свједок у његову корист очитовао се и Јулије Будисављевић. Но јавни тужилац Јаков Блажевић не прихваћа свједочанство називајући Будисављевића клерофашистом. Данас политички врх Србије Степинца назива злочинцем и судиоником у страдавању хиљада српских малишана у логорима.
Апсурдно је да Београд диже споменик хероини Диани, али не прихваћа њезина свједочанства о томе како је Степинац помагао у спашавању хиљада српских малишана. Kао што је апсурдно и да госпођа Будисављевић већ нема споменик у Загребу.
Аутор: Давор Иванковић
Извор: ВЕЧЕРЊИ ЛИСТ