Од геноцида до мнемоцида

Борба за памћење геноцида над Јерменима траје и данас.

За разлику од холокауста, код ког су прошле године и деценије док истина о покољу европских Јевреја није стигла до светске јавности, код агета, како Јермени зову катастрофу свог уништавања, од самог почетка није било ничег нејасног, није било заташкавања ни нагађања.

Додуше, 1915. још није постојао Лемкинов правни термин „геноцид“, али за оно што се тада догађало било је довољно сведока, и они су то описали јасним речима. Сви су све јасно могли да виде, и тек је историја спуштала вео за велом на читав догађај и од историјске истине начинила предмет политичког спора.

Кад се Први светски рат завршио, силе Антанте изричито су осудиле злочине над Јерменима и затражиле да се исплати одштета. „Плава књига“ коју је сачинила британска влада садржала је 149 докумената и у укупно 15 поглавља доказала да је иза масакара стајао „крајње систематичан план“.

Тај званични извештај основ је за каснију дефиницију злочина геноцида и за његову правну анализу. Међутим, јасна правна свест постојала је и међу Турцима тадашњег Османског царства. Многи су осуђивали оно што су видели, а било је и оваквих спонтаних реакција: „Да ме неко ухвати, протера из мог села и потом прода све што је моје – то никако не може бити право.

То не смеју допустити ни разум ни османски закон.“¹

Међутим, ситуација се радикално променила после Првог светског рата, кад су потписани мировни уговори и кад је 1923. године основана Република Турска.

Оснивање нове државе донело је и промену у идентитету, јер је нова турска држава хтела да се дистанцира не само од Османског царства, него и од младотурског Одбора уједињења и напретка, који је издао наређење за почетак покоља над Јерменима и који га је и спровео. С оснивањем нове државе створена је табула раса: прекинута је веза с оним што је претходило злочину, а сећање на њега је избрисано.

Нова турска република одбацила је одговорност за злочин, али је знатно профитирала од њега. Оно што је 1915. отпочето с покољем Јермена настављено је и потврђено после 1923. конфисковањем свега што је било у власништву Јермена. Тако је место починилаца остало празно. Фикција историјског нултог часа ефикасно је уклонила незгодну и неупотребљиву историју која се тако тешко могла интегрисати у нову слику.

Није изолован, прогањан и убијан само народ, него и сећање на њега. Хитлер је био веома импресиониран овим узором геноцидне политике.

Непосредно пред напад на Пољску септембра 1939. Хитлер је говорио о немилосрдном ликвидирању становништва Пољске: „Немилосрдно попут Џингис-Кана морамо ликвидирати жене, децу, старце пољске расе.“ А да би још подвукао ту одлуку, додао је самоуверено и цинично: „Ко данас још говори о покољу Јермена?“²

Но, како ипак није лако отрести се повести за коју има толико сведока и која је оставила тако дубок траг у колективном памћењу жртава, морало се прибећи порицању. То се можда најбоље види и по датумима за званичну комеморацију.

У Турској је 2015. године, што се више ближио 24. април, атмосфера бивала све напетија: како се одбранити од подсећања на геноцид над Јерменима и комеморација које се одржавају по целом свету? Турска политика искористила је то што су се подударила два важна историјска датума, почетак геноцида над Јерменима 24. априла 1915. и победа на Дарданелима 25. априла 1915, када је Турска савладала силе Антанте и њихове колонијалне трупе из Аустралије и Новог Зеланда (АНЗАЦ).

Подсећање на 24. април 1915. једноставно се могло ескивирати тако што се подсећање на 25. април 1915. преместило на 24. април. Тиме је на место историје починилаца злочина дошла историја победника. Некадашњи непријатељи с Галипоља одавно су се помирили, победници и губитници склопили су савез и на плану сећања: за родбину припадника АНЗАЦ-ових јединица Турска је чувар њиховог националног спомен-обележја, места на ком је АНЗАЦ претрпео тако тешке губитке.

Контраст између 24. априла 1915. и 25. априла 1915. тешко да би могао бити драстичнији. Победом над јединицама АНЗАЦ-а требало је прекрити, а тиме и избрисати патњу Јермена. Био је то фронтални напад на сећање: после геноцида дошао је мнемоцид.

У Турској је порицање геноцида над Јерменима и данас питање државног резона и уграђено је у четири стуба државе: политику, правни систем (одредба о вређању турског идентитета), образовни систем (држава контролише уџбенике историје) и војску.

Ипак, постоји и један важан изузетак, а то је цивилно друштво. У њему се рађају све веће интересовање за сопствену табуизовану историју и све већа емпатија. Навешћу неколико примера. Од 2009. године наовамо, 28.000 турских држављана је у оквиру једне кампање на интернету учинило оно што први човек њихове земље упорно одбија: извинили су се за „велику катастрофу“.³ Почетком века на сцену је изненадно ступила још једна група преживелих сведока, која се и сама тек касно суочила са својим идентитетом „жртве“ покоља и своја сећања пренела генерацији унука. Из „маршева смрти“ су, наиме, ту и тамо издвајане девојчице и одвођене у турске породице.

Принуђене да пређу у другу веру, оне су брзо губиле контакт са својим некадашњим идентитетом и одрастале су у свету у ком их ништа више није подсећало на некадашњи живот и колективну патњу. За сачуван живот платиле су заборављањем и ћутањем. Оквир у ком су успеле да поврате сећања није била јерменска нација нити јерменска заједница у дијаспори, већ су то биле породице укорењене у турском друштву.

Те веома личне ерупције сећања у турским породицама подриле су јасно дефинисане категорије и строго чуване границе које су тако дуго ишле наруку уклањању повести.

Важну улогу одиграли су и књижевност и филм. У импресивној књизи Моја бака Фетије Четин испричала је причу своје баке Јерменке и изазвала велико узбуђење и потресеност у турском друштву.⁴ Политика и даље подиже заштитни идеолошки зид око земље не би ли спречила доток информација, застрашила људе и онемогућила комуникацију, али у срцу турског друштва одавно се већ води интензивна и емотивна расправа о историји те земље – расправа коју прате и нараштаји који долазе.

Извор: Пешчаник.нет

Везане вијести:

Израел не признаје геноцид над Јерменима

Међународни хисторијски семинар ‘Холокауст као полазна тачка’ у Сарајеву