Горан Комар: Спаљивање књига

Митрополит Црне Горе пружа наду у високо црквено-државно покровитељство идеји одрицања од покрета комуниста Јосипа Броза као једини активни високи ауторитет у српској народној цркви који јавно износи став о најдубљем националном расколу у историји Срба. То покровитељство може задобити своје формалне оквире било када и само Бог зна хоће ли се то збити за двије или двадесет година. Овоме народу, дакако, не треба одмазда, већ само и искључиво отклон. То је услов одржања. Бројни су ауторитети из круга високих службеника Цркве Христове (а нема виших од епископа) који ћуте о покрету који је разарао Цркву. Није говорење о комунизму, када говори епископ, бављење политиком, него то епископ говори о Богоборству.

Ове родове пише аутор који вјерује да зна због чега су динарски Срби кренули за идејом коју је прокламовао покрет на чијем челу се налазио Броз. И то што вјерује да зна, јавно исповједа. У томе се врло разликује од бројних политички блиских саговорника. Аутор вјерује да зна разлоге, али такође вјерује да је кретање за југословенским комунистима веома озбиљна грешка. То, међутим, није предмет овог чланка.

Прије много година стигао сам у манастир Ћелија Пиперска. Сазнао сам о рукописној библиотеци и Архиви. Уништили су је припадници покрета Јосипа Броза Тита. Архива и библиотека манастира Морача горјела је три дана и три ноћи. У Херцег Новом, неки мјештани су уништили књиге попа Шпира. У Луштици, црквене књиге су пливале по мору. Историја народа ипак није садржана у сјећању братственика на дјела предака која се казују уз огњиште. Историја узраслих народа се чува у књигама староставним. Српска историја, измакнуто, чува се у Хиландару. Српска историја, измакнуто, чува се у Дубровнику. Српска историја, измакнуто, чува се и у Венецији, међу једним дужним милионом исправа. У Срба – само измакнуто. На српском матичном тлу – погорјело.

Митрополит Црне Горе моли и глас подиже за тло и земљу да се умири и не потреса. Па када стане, да је почнемо пунити. Наша је земља пољана. Задобила је међународно-правно признање, симболе пред зградом Уједињених народа, она посједује обиљежене маргине. Али, она је празна. Њезино материјално културно наслијеђе припада оцима и синовима Цркве Христове и њиховом вјером напуњена, она је несагледиво богата. У своме умјетничком домашају цркве на Космету равне су најрепрезентативнијим ренесансним достигнућима Италије. Да ли те косметске цркве припадају Србијанцима или цјелини народа?

Као српски пећки епископ, митрополит Црне Горе позива вјери и реду и сабору. Дошао да пуни земљу, мора да моли да стане потрес земље.

Извор: Стање ствари