Фељтон 4. дио: Обрачун Усташа и Нијемаца преко Српских лешева

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце.

Командант Друге сатније осме усташке бојне поручник Иво Батинић преживио је покушај самоубиства пет дана након што је његова јединица у ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године масакрирала 342 житеља Великог Паланчишта код Приједора, међу којима 226. дјеце.

“Ожалошћен догађајима, који су се десили као награда за све жртве и напоре, пуцао је себи у уста с намјером да се убије…Зрно је промашило и изишло ван крај лијевог уха, те је тако, иако тешко рањен, остао жив.

Из његових опроштајних писама јасно се види да је на тај чин био натјеран због тешког разочарења у њемачку сурадњу и пријатељство и због повријеђеног војничког поноса, а не због кривње, како су то покушали подметнути Нијемци“, пише 5. новембра “промиџбени извјеститељ” Болф.

У том извјештају наводи се да је њемачки потпуковник Фон Ведел “на превару” разоружао Батинићев одред након што је сазнао за крвопролиће у Великом Паланчишту, а његове војнике ухапсио, затворио у њемачки ратни затвор и предао њемачком војном суду.

“Међу свим часницима у Приједору, без разлике домобранским и усташким, изазавао је овај случај згражавање и пред ратним судом наведену тринаесторицу бранио је домобрански натпоручник, који је успио да учини да суд, који је тражио смртну пресуду, одгоди расправу.

Његови аргументи су били да за усташке војнике није надлежан њемачки ратни суд” – стоји у Болфовом извјештају који носи ознаку “Врло тајно!”.

Ведрана Адамовић, аутор изложбе “Година страдања – 1942”, постављене у Музеју Козаре у Приједору, каже да је илузорно вјеровати да је усташки командант покушао себи одузети живот због тога што му је било жао мјештана Великог Паланчишта којима су његови војници “судили” без испаљеног метка.

“Ријеч је о прекаљеном усташком поручнику који је учествовао и у масакру српских цивила који је предводио заповједник Јосип Мишлов 7. фебруара исте године у Дракулићу код Бањалуке.

У интензивној преписци усташких официра са својим командама наведено је да – једино жаљење које они испољавају јесте жаљење над разоружаним и заробљеним извршиоцима злочина над цивилима”, каже Адамовићева.

Према њеним ријечима, ни Нијемцима није било жао страдалих цивила него су им сметали самовоља усташа и непоштовање хијерархије у командном ланцу, а није им ни одговарало ни то што усташе својим злочинима мобилишу народ на страну партизана.

Све то је и довело до истраге којом су Нијемци хтјели да доведу усташе “у ред”, а кроз ту истрагу сазнајемо и детаље и околности покоља у Паланчишту.

“У даљем разговору ми је /потпуковник Фон Ведел/ рекао да није разоружао усташку сатнију због покоља код Паланчишта, већ је разоружао због тога што је сатнија почела гунђати.

Нису се према њему понашали као према њемачком команданту који у том дијелу води акцију“, пише командант осме усташке “дјелатно бојне “сатник Чепле 7. новембра из Бањалуке својој команди у Загреб.

Дан раније овај официр добио је извјештај заставника Адамовића из Приједора у којем га моли: “Сатниче, молим Вас, настојте да се дечки што прије пусте из затвора. Зар је злочин уништити непријатеља домовине своје”.

“Преслушавање је извршено, очигледно је да су ти војници радили по команди. Зашто се држе даље у затвору кад је цијела расправа одгођена или завршена, а осуда није изречена?

Овдје их Нијемци понижавају, употребљавајући их за цијепање дрва. Зар морају усташе и то гутати”, пише заставник Адамовић.

Адамовићево ламентирање над “дечкима”, код којих се види “колико поштења извире из њихових ријечи“, а њему самом “навиру сузе од муке, гледајући дивне борце сапете од странаца”, прати његова осуда њемачких структура да су истрагу водиле једнострано, да су преводиоци “погрешно преводили”, да су то “велики србофили и отворени `хрватождери`”.

“Упозорите молим Вас наше предпостављене да истрагу води Њемачки лојтнант од Фелџандармерије, који је мени приликом доласка у Приједор изјавио да више вјерује једном добром Србину, него свима нама”, јадикује заставник Адамовић.

Међу 13 затворених починилаца покоља у Великом Паланчишту била су и два њемачка војника, али не у ноћи масовног покоља, него два дана касније када су по усменој наредби командант њемачке јединице Е.С. /Еинсатз Стаффел/ побили заробљенике у Паланчишту.

“…Потребно је журно ликвидирати заробљенике, будући да је магла, па би се заробљеници код евентуалног напада могли разбјежати. Тринаест људи је, без знања поручника Батинића, извршило налог заједно са припадницима Е.С.

Касније је шест припадника 2. сатније помогло припадницима Е.С. да покопају лешеве”, доказује тајни документ учешће Нијемаца у покољима у Великом Паланчишту.

У једном од докумената њемачки официр Фон Ведел тражи од усташких официра да изруче Батинића њемачком војном суду када се опорави од покушаја самоубиства, а за заробљене усташе наводи се да су из Приједора пребачени у затвор у Бањалуку, а одатле у Загреб, и да њихов командант тражи нову јединицу да попуни њихово мјесто.

У документима који су изложени у Музеју Козаре нема информација да ли им је суђење настављено.

наставиће се …

Извор: Срна

Везане вијести:

(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН НАД ЦИВИЛИМА

Фељтон 3. дио – Не ори тамо – тамо су клали!