Пише: Томаш Дамјановић
„Православци не воле промјене, сиромашнији су и мање срећни.” Бомбастичан наслов у једном овдашњем дневном листу, поткријепљен истраживањем Симеона Ђанкова и Елене Николове, требало је да послужи као научна потврда давнашњих теза о мраку Истока и његових балканских – ни тамо ни овамо – рукаваца. Знате већ како то иде: окусили сте, вјерујем, тај хљеб у било ком, макар и кафанском, суочавању са локалним Лутерима у покушају. Чудесна је то комбинација месијанског комплекса и коељовске дубине аналитичког мишљења. Ми смо криви, сами пали – сами се разбили, шта би било кад би било, позивање на „научно истраживање у једном институту, не могу се тренутно сјетити имена“, све би било боље да смо се на вријеме приклонили Западу итд.
Све те тезе – ајде, назовимо их тако – биле би само шашаве, помало симпатичне, несумњиво климаве, кад не би биле сажете у једној опасној мисли, очитованој и у цитату из поднаслова: православље је инфериоран рукавац хришћанства и оно, у политичком погледу, тешко може изњедрити велику културу и функционалан државно-правни систем. У комбинацији са словенским насљеђем, разумије се, такво што је тек немогуће. И, корак по корак, ето нас до тачке у којој се спаја већина западњачких виђења словенско-право
славног свијета.
Цивилизаторска мисија. Словене који, истовремено, имају тај усуд да буду православци, ерго, управо због те потврђене инфериорности треба уљудити, помоћи им да се извуку из блата сулудих избора предака, окренути их рационализму, кроз толико помињану промјену цивилизацијског круга, уз једну, разумије се, симболичну провизију у виду исцрпљивања њихових ресурса. Корлеонеовски речено, нуди им се понуда коју не могу одбити. Савршен сценарио, рекло би се. И, заиста, ко би био луд да себе лиши таквих дарова? Није, дакле, проблем у томе што су овдашње државе – и све оне творевине које се државама осјећају – имале усуд да се, у свим преломним историјским моментима, не могу ослонити на западну „браћу по вјери“, па су, на концу, завршавали као плијен свакога ко је био кадар да се овдје задржи дуже од савремених миграната који сањају о окциденталном слатком животу, бјежећи, управо, од посљедица цивилизацијских подухвата Запада.
Још је, чини се, мањи проблем то што је овдашње становништво, након повлачења Османлија, било почаствовано присуством западњачких добротвора, чија је мисија увођења у човјечанство остала дубоко утиснута по локалним шрипама, јамама и нешто угледнијим логорима. Усташки доживљај antemurale christianitatis је ништа друго до радикализована западњачка представа о „браћи са Истока коју треба преваспитати“. Црнохуморна логика „операција успјела, пацијент умро“, тешко да је икада звучала тако блиско, прикладно ситуацији. О економској експлоатацији неком другом приликом.
Та тема, убјеђују нас, ионако никад није представљала битну референтну тачку за нашег човјека. Кад год нам се спочита заосталост, сиромаштво, неспособност да о било чему размишљамо зрело, можемо доћи у искушење да, полазећи од уистину поражавајућег стања у ком се наша друштва налазе, закључимо како је саговорник, без икакве сумње, у праву. У наставку разговора, логично, долазимо до могућих узрока поменуте инфериорности. Проблем је, према визури која
нам се намеће као плод истраживачког духа, у ономе што чини основу нашег постојања. Да бисмо, дакле, опстали и нашли се на листи за напредовање, морамо се, претходно, самопоништити. Ето нас код ломпаровског духа самопорицања.
Чудесно је забавна та логика овдашњих штоватеља аутоколонијалиста: еманципација се остварује искључиво преко самоукидања. Поробљавање му, у поређењу са тим планом, дође као ехо златних времена. И ту долазимо до Русије. Развој те државе – преко њеног трајања, домета високе културе, способности да преживи најезде освајача пред којима је подрхтавао остатак свијета – прилично ефектно демантује пређашњу тезу о безнадежној инфериорности словенско-православних народа. Ако је, у очима милитантног дијела западне јавности, Русија битна тема због богатстава Сибира, за нас је она важна као симбол наде, потврда увјерења да и оклеветани словенско-православни слој може изњедрити нешто знатно узвишеније од онога што нам цивилизатори представљају као наш крајњи домет. Да посегнемо за термином из домена психологије: однос овдашњег човјека према Русији је налик на Роршахов тест. Грубо узевши, свако у њој види, буњуеловски казано, мрачни предмет властитих жеља.
Наши аутоколонијалисти у њој виде огроман
проблем, рупу несазнатљивих димензија, што гута сваку њихову тезу, дакако научну, о инфериорности културе из које потичу, тиме и насушне потребе за мисијом Запада. Са друге стране, за све оне несклоне аутошовинизму, Русија није – или не би требало да буде – битна због свог богатства или нуклеарног капацитета, колико као примјер да је могуће опстати као самосвојан – појединац или колектив – а да то, у исто вријеме, не значи ваљање у брлогу фрустрација изазваних туђим пројекцијама нашег значаја или мјеста у свијету.
Ерго, док је Русије, можемо бити сигурни да – ако ништа друго – имамо ту једну ријеч, њено име, као разарајући, непорецив аргумент на сваку анализу чији се закључак своди на то да треба да хитамо ка спасењу кроз самоубиство. Јер, другачије, говоре нам, није могуће.
Извор: ИН4С