Копија страдања

СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ – БУДУЋНОСТ У СЕНЦИ ПРОШЛОСТИ

Шта би Србија изгубила да је изашла у сусрет захтевима Хрватске да преда оригиналну грађу везану за период НДХ?

Хрватска је, позивајући се на анекс Д Уговора о питањима сукцесије које су државе наследнице Југославије потписале у Бечу 2001, тражила повраћај збирке докумената и филмова везаних за НДХ а који су похрањени у Војном архиву, Министарству спољних послова, те Југословенској кинотеци. Реч је о фактима који документују истину о усташким логорима и злочинима који су чинили припадници њихових формација, као и улози католичког клера у клању и покрштавању православних Срба. Одговор из Министарства одбране ни најмање се није допао Хрватима: Оригинална архивска грађа о НДХ мора да остане у Србији.

УБИСТВО НА 40 НАЧИНА

Какав је значај ове збирке документа, и како је Хрватска, позивајући се на законску регулативу ЕУ, покушала да дође у посед онога што је кроз историју била прва мета страних окупатора – памћење и идентитет једног народа?

Да би било разумљивије и хрватско негодовање, и став Србије, вратимо се 70 година уназад, у петнаести дан по оснивању НДХ. Тада се загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференције обраћа својој римокатоличкој пастви речима: „Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) а будући да ми познајемо људе који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“

Ликвидација Срба, оснивање логора за децу, јединствених у Европи, клање и насилно покрштавање 350.000 гркокатолика могло је да почне. По сведочењу Србољуба Живановића, палеонтолога и антрополога, једног од првих истраживача Јасеновца, хрватска држава у периоду од 1941. до 1945. извршила је геноцид над милион Срба, Јевреја и Рома. Само у Јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, убијено је преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу њима је било 110.000 деце до 14 година старости. О начинима на које су усташе убијале написано је више студија.

„Избројали смо преко 40 начина на које су људи убијани. Најјезивије је вероватно било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али ако је ударац склизнуо са стране, код слепочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења. Установили смо да је око 20 процената жртава у моменту бацања у масовну гробницу било живо. То је стравичан број, као да су џелати намерно хтели да се јадници што више муче. Многе жртве су биле, да тако кажем, преклане допола. Њима није била потпуно била пресечена вратна артерија, тако да је смрт наступала спорим смањивањем протока кисеоника у мозак.“

ЛИКВИДАЦИЈА КАО ПРОГРАМСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ

Према америчким изворима више од 1.400 свештеника и часних сестара у Хрватској биле су убице, али никада ниједан свештеник није кажњен за убијање мале деце, исецање нерођене деце из утроба мајки, свирепо силовање девојчица које су потом убијане.
„Животињско понашање часних сестара према малој деци тешко је схватљиво. Имале су обичај да разбијају лобање деце ударцем о зид, да им кидају удове, даве их сопственим рукама, помажу у клању, трују каустичном содом…“, каже Живановић.

Ликвидација и покрштавање Срба било је програмско опредељење, део државног пројекта НДХ, оног због чије рехабилитације ће 50 година касније почети Домовински рат у Хрватској. Хрвати не уочавају континуитет геноцидне идеје. Ако је и уоче, онда је радије припишу српској страни као још један испад великосрпске хегемоније. Тако се хрватски „Јутарњи лист“ опредељује за закључак да разлог због кога Србија одбија да преда Хрватској оригиналну документацију о злочинима у НДХ, око чега се већ дуже време води спор између архивиста обе земље, лежи у томе што је на челу српског Министарства одбране „политичар који данашњу Хрватску често изједначава с НДХ“ (у чему греши?)… Док „Глобус“, рецимо, не спочитава српском министру одбране то што није „најевроподобнији“ политичар (у том случају пристао би на памфлет историју), али проблем препознаје у недостатку ширег повијесног контекста и шире повијесне димензије да би се до краја разумело о чему се ту заправо ради и код оних (мисли на српске медије) који „помало злобно пишу да доласком у посјед тих докумената и филмова Хрватска намјерава заробити истину“, и код оних (хрватски портали) који криве Србију.

Шири повијесни контекст постојање НДХ везује за најкрвавије исписану страницу српске историје о којој сведоче документа и писани трагови, научна историографија и рационална историјска свест.

За њено потпуно разумевање није неопходно поседовати оригиналну документацију о овом периоду, јер су копије годинама уназад доступне хрватским истраживачима, већ отворити врата, рецимо, Ватиканског архива у коме се налазе писма Алојзија Степинца са описима зверстава Хрвата почињених у Јасеновцу, али и писма која говоре да се злочинац Степинац залагао за поједине жртве, нарочито оне преобраћене у римокатолицизам.

За разумевање ширег историјског контекста хрватски повјесничари би могли да од Србије добију копију документа са штамбиљем Загребачке надбискупије који је министар иностраних послова НДХ Мехмед Алајбеговић по налогу др Анте Павелића послао Степинцу 6. маја 1944. Тим документом усташка елита, у тренутку слома НДХ, део грађе, поверљиве списе, предаје на чување надбискупу Алојзију Степинцу. Реч је осам шкриња поверљивих списа. Документ је враћен из Аустрије 1946. године и заведен у Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

ИСКУСТВО ВРЕДНО МИЛИОН ЖИВОТА

Др Иван Гргић, секретар Државне комисије, овај документ, заведен под бројем 1434, прослеђује генералном секретару Владе ФНРЈ са пропратним писмом следеће садржине: „Међу личним папирима министра иностраних послова НДХ др Мехмеда Алајбеговића, који нам је изручен од Американаца из Аустрије и кога је наш сервис допратио у земљу, пронашли смо интересантан документ чију фотографију прослеђујемо…“

Да ли овај документ, који доказује да у условима слома НДХ улогу настављача хрватске националне политике преузима Алојзије Степинац, треба вратити Хрватима, ако је копија довољна да баци ново светло на историјске догађаје?

Србија је ставила тачку на спор око архивске грађе. Тиме се, истина, није препоручила Савету Европе као земља која је пристала да веру и историју подреди Европској конвенцији о људским правима. Но несумњиво је у њеном избору надвладало историјско искуство над европским стандардима. Прихватајући „заблуде“ прошлости, Србија би ризиковала искуство 1941. када су, остало је забележено у листу „Хрватски народ“ (278, 20. XI 1941), Срби похваљени јер су прихватајући католички концепт „спознали заблуде прошлости“ и решили да се „сврстају у нову Европу духовно и срцем“.

То нас је коштало милион жртва и преко 350.000 покатоличених Срба. О томе и сведочи документација коју Хрвати потражују.

Аутор: Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Документа из периода НДХ остају у Србији, следи дигитализација

Загреб ће морати да се задовољи копијама докумената о НДХ …

Акција „заробити истину“: Хрвати би да отму од Србије доказе о злочинима усташа

Загреб жели да из Србије „извуче“ архиву о НДХ