Kopija stradanja

Datum objave: petak, 4 maja, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

SRPSKO-HRVATSKI ODNOSI – BUDUĆNOST U SENCI PROŠLOSTI

Šta bi Srbija izgubila da je izašla u susret zahtevima Hrvatske da preda originalnu građu vezanu za period NDH?

Hrvatska je, pozivajući se na aneks D Ugovora o pitanjima sukcesije koje su države naslednice Jugoslavije potpisale u Beču 2001, tražila povraćaj zbirke dokumenata i filmova vezanih za NDH a koji su pohranjeni u Vojnom arhivu, Ministarstvu spoljnih poslova, te Jugoslovenskoj kinoteci. Reč je o faktima koji dokumentuju istinu o ustaškim logorima i zločinima koji su činili pripadnici njihovih formacija, kao i ulozi katoličkog klera u klanju i pokrštavanju pravoslavnih Srba. Odgovor iz Ministarstva odbrane ni najmanje se nije dopao Hrvatima: Originalna arhivska građa o NDH mora da ostane u Srbiji.

UBISTVO NA 40 NAČINA

Kakav je značaj ove zbirke dokumenta, i kako je Hrvatska, pozivajući se na zakonsku regulativu EU, pokušala da dođe u posed onoga što je kroz istoriju bila prva meta stranih okupatora – pamćenje i identitet jednog naroda?

Da bi bilo razumljivije i hrvatsko negodovanje, i stav Srbije, vratimo se 70 godina unazad, u petnaesti dan po osnivanju NDH. Tada se zagrebački nadbiskup i predsednik hrvatske Biskupske konferencije obraća svojoj rimokatoličkoj pastvi rečima: „Časna braćo! Ovi događaji su našem narodu doneli ostvarenje odavno sanjanog i priželjkivanog ideala. Ovo su časovi kada više ne govori jezik, već krv kroz svoju povezanost sa zemljom (…) a budući da mi poznajemo ljude koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, duboko smo ubeđeni da naš narod može računati sa punim razumevanjem i pomoći…“

Likvidacija Srba, osnivanje logora za decu, jedinstvenih u Evropi, klanje i nasilno pokrštavanje 350.000 grkokatolika moglo je da počne. Po svedočenju Srboljuba Živanovića, paleontologa i antropologa, jednog od prvih istraživača Jasenovca, hrvatska država u periodu od 1941. do 1945. izvršila je genocid nad milion Srba, Jevreja i Roma. Samo u Jasenovačkom sistemu koncentracionih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma, ubijeno je preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Među njima je bilo 110.000 dece do 14 godina starosti. O načinima na koje su ustaše ubijale napisano je više studija.

„Izbrojali smo preko 40 načina na koje su ljudi ubijani. Najjezivije je verovatno bilo ubijanje žrtava maljem. Strašno je to što ukoliko koljač nije uspeo potpuno da prekolje žrtvu, ona bi bila živa bačena u raku da polako umire. Ako bi udarac maljem bio direktan, razbila bi se lobanja i nastupila bi momentalna smrt. Ali ako je udarac skliznuo sa strane, kod slepočnice, povređena bi bila samo meka tkiva. Ta žrtva bi umirala u teškim mukama, a smrt bi nastupila od posledica gušenja u sopstvenoj krvi ili zbog unutrašnjeg krvarenja. Ustanovili smo da je oko 20 procenata žrtava u momentu bacanja u masovnu grobnicu bilo živo. To je stravičan broj, kao da su dželati namerno hteli da se jadnici što više muče. Mnoge žrtve su bile, da tako kažem, preklane dopola. Njima nije bila potpuno bila presečena vratna arterija, tako da je smrt nastupala sporim smanjivanjem protoka kiseonika u mozak.“

LIKVIDACIJA KAO PROGRAMSKO OPREDELjENjE

Prema američkim izvorima više od 1.400 sveštenika i časnih sestara u Hrvatskoj bile su ubice, ali nikada nijedan sveštenik nije kažnjen za ubijanje male dece, isecanje nerođene dece iz utroba majki, svirepo silovanje devojčica koje su potom ubijane.
„Životinjsko ponašanje časnih sestara prema maloj deci teško je shvatljivo. Imale su običaj da razbijaju lobanje dece udarcem o zid, da im kidaju udove, dave ih sopstvenim rukama, pomažu u klanju, truju kaustičnom sodom…“, kaže Živanović.

Likvidacija i pokrštavanje Srba bilo je programsko opredeljenje, deo državnog projekta NDH, onog zbog čije rehabilitacije će 50 godina kasnije početi Domovinski rat u Hrvatskoj. Hrvati ne uočavaju kontinuitet genocidne ideje. Ako je i uoče, onda je radije pripišu srpskoj strani kao još jedan ispad velikosrpske hegemonije. Tako se hrvatski „Jutarnji list“ opredeljuje za zaključak da razlog zbog koga Srbija odbija da preda Hrvatskoj originalnu dokumentaciju o zločinima u NDH, oko čega se već duže vreme vodi spor između arhivista obe zemlje, leži u tome što je na čelu srpskog Ministarstva odbrane „političar koji današnju Hrvatsku često izjednačava s NDH“ (u čemu greši?)… Dok „Globus“, recimo, ne spočitava srpskom ministru odbrane to što nije „najevropodobniji“ političar (u tom slučaju pristao bi na pamflet istoriju), ali problem prepoznaje u nedostatku šireg povijesnog konteksta i šire povijesne dimenzije da bi se do kraja razumelo o čemu se tu zapravo radi i kod onih (misli na srpske medije) koji „pomalo zlobno pišu da dolaskom u posjed tih dokumenata i filmova Hrvatska namjerava zarobiti istinu“, i kod onih (hrvatski portali) koji krive Srbiju.

Širi povijesni kontekst postojanje NDH vezuje za najkrvavije ispisanu stranicu srpske istorije o kojoj svedoče dokumenta i pisani tragovi, naučna istoriografija i racionalna istorijska svest.

Za njeno potpuno razumevanje nije neophodno posedovati originalnu dokumentaciju o ovom periodu, jer su kopije godinama unazad dostupne hrvatskim istraživačima, već otvoriti vrata, recimo, Vatikanskog arhiva u kome se nalaze pisma Alojzija Stepinca sa opisima zverstava Hrvata počinjenih u Jasenovcu, ali i pisma koja govore da se zločinac Stepinac zalagao za pojedine žrtve, naročito one preobraćene u rimokatolicizam.

Za razumevanje šireg istorijskog konteksta hrvatski povjesničari bi mogli da od Srbije dobiju kopiju dokumenta sa štambiljem Zagrebačke nadbiskupije koji je ministar inostranih poslova NDH Mehmed Alajbegović po nalogu dr Ante Pavelića poslao Stepincu 6. maja 1944. Tim dokumentom ustaška elita, u trenutku sloma NDH, deo građe, poverljive spise, predaje na čuvanje nadbiskupu Alojziju Stepincu. Reč je osam škrinja poverljivih spisa. Dokument je vraćen iz Austrije 1946. godine i zaveden u Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.

ISKUSTVO VREDNO MILION ŽIVOTA

Dr Ivan Grgić, sekretar Državne komisije, ovaj dokument, zaveden pod brojem 1434, prosleđuje generalnom sekretaru Vlade FNRJ sa propratnim pismom sledeće sadržine: „Među ličnim papirima ministra inostranih poslova NDH dr Mehmeda Alajbegovića, koji nam je izručen od Amerikanaca iz Austrije i koga je naš servis dopratio u zemlju, pronašli smo interesantan dokument čiju fotografiju prosleđujemo…“

Da li ovaj dokument, koji dokazuje da u uslovima sloma NDH ulogu nastavljača hrvatske nacionalne politike preuzima Alojzije Stepinac, treba vratiti Hrvatima, ako je kopija dovoljna da baci novo svetlo na istorijske događaje?

Srbija je stavila tačku na spor oko arhivske građe. Time se, istina, nije preporučila Savetu Evrope kao zemlja koja je pristala da veru i istoriju podredi Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. No nesumnjivo je u njenom izboru nadvladalo istorijsko iskustvo nad evropskim standardima. Prihvatajući „zablude“ prošlosti, Srbija bi rizikovala iskustvo 1941. kada su, ostalo je zabeleženo u listu „Hrvatski narod“ (278, 20. XI 1941), Srbi pohvaljeni jer su prihvatajući katolički koncept „spoznali zablude prošlosti“ i rešili da se „svrstaju u novu Evropu duhovno i srcem“.

To nas je koštalo milion žrtva i preko 350.000 pokatoličenih Srba. O tome i svedoči dokumentacija koju Hrvati potražuju.

Autor: Nataša Jovanović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Dokumenta iz perioda NDH ostaju u Srbiji, sledi digitalizacija

Zagreb će morati da se zadovolji kopijama dokumenata o NDH …

Akcija „zarobiti istinu“: Hrvati bi da otmu od Srbije dokaze o zločinima ustaša

Zagreb želi da iz Srbije „izvuče“ arhivu o NDH




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top