Стокхолмски синдром дефинише се као наизглед тешко схватљива појава зближавања, развијања одређених осећања, па чак и специфичног облика љубави између жртве и агресора. Термин је промовисао Нилс Бејерот, шведски психијатар и криминолог, након неуспеле пљачке банке 1973. године у граду по којем је појава добила име. Инспирацију и подстрек за даља истраживања пружили су му случајеви емоционалног везивања талаца за сопствене отмичаре, које се, између осталог, манифестовало оправдавањем њихових поступака и одбијањем сведочења и сарадње са полицијом након ослобађања из заточеништва.
Ово, наизглед необјашњиво, психичко савезништво психијатри и криминолози објашњавају урођеном потребом развијања специфичног механизма преживљавања у условима егзистенцијалне угрожености. Осим код талачких ситуација, примери синдрома појављују се у пракси и у случајевима породичног насиља, инцеста, ратних злочина, концентрационих логора или секти. У свим овим ситуацијама долази до специфичног парадокса. Услед осећаја немоћи, али и потребе да сопствени психички положај олакша истицањем позитивних страна угњетавача, жртва ствара неприродни однос савезништва са злочинцем, истовремено улазећи у сукоб са онима који пружају помоћ (полиција, стручне службе…). Примећена је такође и специфична корелација између времена проведеног у заточеништву и испољеног зближавања. Што је овај период био дужи, то је код жртава код којих је регистрован Стокхолмски синдром била израженија “љубав” спрам њихових отмичара.
Kод појединица, дакле, Стокхолмски синдром за стручњаке одавно не представља непознато понашање. Но, може ли се у специфичним условима сличан образац развити и на нивоу колективитета? Може ли се и на нивоу групе успоставити адекватан модел специфичне психолошке мимикрије? Постоји ли опасност од тога да и нације, или барем њихови одређени делови, заволе сопствене тиране? Да дуги периоди обесправљености, понижења, сиромаштва или чак и отворене агресије, доведу до неприродног односа?
Има ли места бојазни да, примера ради, најсиромашнији и најобесправљенији слојеви становништва најснажније подрже тајкуне обогаћене на њиховој несрећи? Да психофизички малтеретирани радници најјачу подршку пруже немилосрдном фабричком руководству? Или пак, да нација над којом је извршена агресија, на дан обележавања сопственог страдања агресору приреди свечани дочек? Другим речима, да ли дуготрајни период сваковрсног понижења и код колективитета рађа синдром упоредив са оним који срећемо код талаца или жртава породичног насиља?
Иако постоје и другачије тврдње оних који се овим феноменом баве, чини се да је развијање Стокхолмског синдрома код колективитета ипак мање вероватно. Насупрот угроженој јединки чије је целокупно бивство укључено у процес, код групе је за очекивати да би, поред појединаца подлеглих извитопереном осећају насталом услед осећаја страха и угрожености, постојао и довољан број оних који су очували разум и који би спречили даљу ерозију. Пре или касније, јавио би се неко свеснији, ко би опљачканима који обожавају пљачкаше, разоткрио стварне узроке њиховог сиромаштва. Неко храбрији, ко би затражио смену и кажњавање немилосрдног фабричког руководства. Напослетку, појавио би се сигурно неко поноснији, ко би спречио понижавајуће слављење агресора! Психолошки поремећај који код индивидуе настаје као одговор биолошке хомогености, овде је, услед хетерогености групе, дакле, мање вероватан.
Међутим, и овде ваља бити опрезан. Све до отмице из 1973. деловало је незамисливо да постоје жртве које које би могле заволети сопствене злотворе. До појаве конкретног доказа о супротном, неприродност таквог односа била је довољна да чак и стручњаке држи у уверењу да се појединци понашају природно и у најтежим ситуацијама. Могло би се стога претпоставити да би се у погодним друштвено-историјским околностима ипак могао појавити и колективитет код којег би се, супротно природи, групној етици и култури, развили описани симптоми. Ситуације озбиљнијег дефицита свесних, храбрих, разумних и поносних припадника групе, могле би погодовати оваквом сценарију.
Но, без обзира да ли су оваква размишљања остварива или не, једно је сигурно. Kако на плану индивидуе, тако још пре на плану колективитета (када и ако би дошло до описаног феномена), Стокхолмски синдром представља озбиљан психо-социјални поремећај. Сагласно свим досадашњим истраживањима, једном успостављен, он тешко исчезава, изискује дуг период рада са жртвом и велико стрпљење. Због тога је, као и у осталим областима медицине, посебну пажњу потребно посветити превенцији. А она се, и у овом случају, превасходно огледа у препознавању симптома и отклањању услова који погодују развијању каснијег, тешко отклоњивог стања хроничне опчињености агресором.
Ramses Morales Izquierdo
Извор: ВИДОВДАН