Дејан Мијач: „Голубњача“ открила колико је Србија мала

* Радња приче одвија се у Далматинској Загори?

– Реч је о шездесетим годинама прошлог века и малом, сиромашном селу у којем се око једног извора окупљају и разговарају мештани. Ту Други светски рат још није прошао, а оно што је Савез комуниста пропагирао као решено, заправо то није било, што се видело и у односима између српских и хрватских насеља.

* То је прича о српским јамама ископаним у прошлом рату?

– Између осталог. Али је, пре свега, прича о убогом, сиромашном дечаку без мајке, са оцем насилником који га туче. Дечак има из рата сакривену ручну бомбу и намеру да се разнесе зато што је у утроби осећао ужасно зло и проблем који није могао да реши. На крају се и убија. Е, то је прича о томе, а не о српском национализму и усташком фашизму. Иначе, „Голубњача“ носи име по јами у којој су покопани житељи тог села, жене и деца, жртве усташког злочина.

* Зашто је, из ваше данашње перспективе, представа изазвала толику буру и после два месеца скинута с новосадског репертоара?

– Зато што је била политичка прича. Војвођани су хтели да Ивану Стамболићу – тада председнику ГК Београда, с тенденцијом да преузме ЦК – ставе јак печат национализма и оптуже га за „импорт“ тих тежњи у, иначе, стабилну и срећну Војводину. Писац Јово Радуловић је у то време званично радио код Стамболића као лектор у Комитету, а заправо му је писао говоре. Па је, „као“, он „послан“ да напише овај текст, а ја сам му као редитељ омогућио извођење… Одједном сам схватио колико је ово што се зове Србија на нишану и колико је мала. Рат између војвођанских и српских комуниста, у сваком случају, није ме се тицао: нити сам припадао нити навијао за неку страну.

* „Голубњача“ је, ипак, неометано наставила свој позоришни живот у београдском Студентском културном центру и доживела је природан крај…

– Не бих могао рећи да је имала ни природан крај ни природан ток. Ушла је у жижу интересовања, СКЦ нам је понудио сцену и тамо је много извођена. У сваком заказаном термину играле су се по две представе.

* Чиме тумачите толико интересовање?

– Спином. Народ је хтео да види о чему се ту ради, а мени је стало до тога да се увере да се не ради о ономе о чему новине пишу. Међутим, ехо је био свакојак и оно што је било узбуркано је тај мутљаг Другог светског рата који се поново покренуо. Заборавио сам све те ствари из мог детињства и био потпуно забезекнут шта људи причају. Наравно, да сам знао да ће се све то десити, не бих ни радио ову представу.

* Где су били ваши мотиви кад сте се прихватили режије?

– Налазили су се у следећем: нити је наше детињство било тако идеално као што су причали, са летовањима и камповањима на мору, нити је прошлост из Другог светског рата била тако светла као што су нам рецитовали на концертима и прославама.

* „Голубњачу“ су, ипак, једино разумели, па и наградили, Словенци на фестивалу „Алпе-

-Адрија“…

– У оно време политичари из целе Југославије, осим Словеније, направили су халабуку а да нису ни гледали представу. Ови су се, пак, као и увек, показали као веома озбиљан народ. Позвали су нас на гостовање, одиграли смо три представе у Новој Горици и Љубљани пред препуним гледалиштем. Извођењу су присуствовали и људи из политичког и друштвеног естаблишмента.

* Да ли су због ове представе вама често приписивали и поставку популарне „Колубарске битке“ у ЈДП, коју је режирао Арса Јовановић?

– Злонамерни и плиткоумни повезују то као низ мојих активности, па им је јако згодно да ме дефинитивно „упакују“ на неку страну.

* Добили сте осам награда Стеријиног позорја, а многи не знају да сте у ваљевском позоришту почели као глумац у „Покондиреној тикви“?

– Играо сам песника Ружичића и са мојих 16-17 година ништа нисам разумео шта тај човек прича. Али, ту сам се „заразио“ позориштем, а „Покондиреној тикви“ вратио се као редитељ много година касније. И први пут је разумео. Иначе, Стерију сам заволео јер је био „на моју руку“, самотњак као и ја. Радио је много, нису му много тај допринос ценили, тек се доцније видело шта је урадио. Углавном меланхоличан, добро оријентисан у нимало једноставној политичкој ситуацији свог времена. И у томе је био усамљен и посебан.

У ГЛЕДАЛИШТУ

* Како се осећате угледалишту? – Занимљиво ми је. Нисам сасвим у току. Поново сам у оној истој фази кад ми се нешто свиђа а да не знам зашто. Последњи пут сам то осетио док сам на Битефу гледао Лоренцијеву „Илијаду“.

* Говорите о њему као личности. Веома радо сте и постављали његове комаде. Какво је његово дело?

– Такво да надмашује наша сазнања о њему. Када се удубите, видите колико је значајан мислилац свога доба. Умро је релативно млад, са само педесет година.

* Више сте га ценили од Нушића?

– Више сам га волео, а подједнако ценио. Нушић је велики комедиограф, и ја сам са великим задовољством режирао његову „Госпођу министарку“ и „Сумњиво лице“. Чак је као представа у целини освојила и награду на Стеријином позорју.

* После свих ових година, како бисте описали своју редитељску поетику?

– С једне стране, свака представа била је неки мој лични одговор на мучнину коју сам осећао у сусрету с временом, с друге, нека врста демантија и превазилажења претходне представе.

* Да ли сте према њима понекад били критични, проналазили им недостатке?

– Грешке су углавном производ заблуда и оптерећења предрасудама. Срећом, представе су ми отварале видике и откривале понеке истине. Тако сам се, на известан начин, чистио и оријентисао у свом сазнајном простору.

* Која је представа, за вас лично, била посебно катарзична?

– Највише су поучне биле оне у којима сам највише грешио.

* „Вишњик“ сте одабрали за опроштај с редитељским радом. Зашто баш тај комад?

– Рекао сам, направићу две представе, и то као мој омаж Новом Саду и СНП (Булгаковљеву комедију „Зојкин стан“) и ЈДП (Чеховљев „Вишњик“). Мислим да обе имају печат мог личног растанка. Нису врхунске, али су имале ноту у којој није било ничег носталгичног. Као после доброг летовања и дугих вечерњих дружења, када кажемо: „Е, за ову прилику је готово. Видећемо се неком другом…“

* Да ли сте икада посумњали?

– Вера је, између осталог, и испит сумње. И одолевање. Нисам ја идеолошко говедо већ човек на ветрометини који стално трпи искушења.

* Постоји ли неко позоришно искушење због којег бисте се вратили на сцену?

– Ако човек не може својом вољом да уради нешто, онда ће природа да му одузме и ту вољу. И онда неће одлучивати он него његова немоћ.

Аутор: Вукица Стругар

Извор: НОВОСТИ