Ловац није само авион

Србија никада неће моћи да се супростави ратној машинерији НАТО-а, али је циљ да свака војна интервенција према Србији (или „кампања“ како они то воле да зову) буде за њих скупа и са неприхватљивим губицима. Да их предвидиви губици одврате од интервенције

Нису све земље у могућности да одбране своје небо, зато што је комплетирана и потпуна ПВО најскупља способност сваке војске. За мале и финансијски слабе, модерна ловачка авијација је тешко остварив сан и зато као нација можемо да будемо пресрећни што имамо ескадрилу Миг-29 која има изузетно важне задатка, не само у кризним ситуацијама и рату него и у миру. Не смемо никада заборавити ко нам је скупом донацијом очувао могућност пресретања и интервенције у ваздуху у миру као важан део контроле нашег ваздушног простора, јер без тога би цивилни ваздушни коридори били измештени ван територије Србије или бисмо доживели и трошкове и срамоту да нам небо обезбеђује страна војна сила, као неким другим државама на Балкану. Значај ове донације у кризним ситуацијама и у рату не треба ни објашњавати.

ОСАВРЕМЕЊЕНИ МИГ

Добили смо скуп поклон, чија права вредност долази до пуног изражаја након одлуке надлежних да се издвоји значајна сума новца за њихову модификацију и опремање ракетама већег домета. Био је то веома исплатив и оправдан потез, јер Миг-29 има тако савршену конструкцију да је веома погодан за осавремењавање, више него било који други. Такви захвати су апсолутно оправдани због савршених маневарских способности овог авиона, какве нема ниједна друга летелица његове класе у свету. Након модификација он ће бити супериоран у нашем окружењу, без премца у ваздушној борби.

Модерним ловцима можемо назвати оне који спадају у четврту генерацију, што ће наша ескадрила бити након планиране и плаћене доградње. У пету генерацију спадају авиони „стелт“ технологије које имају само највеће светске силе, САД и Русија, а они друге генерације којима смо и ми располагали су стари добри, али сада превазиђени Миг-21. Без великих проблема и напора Миг-29 је премостио временски и технолошки јаз између друге и пете генерације. Интересантно је да су наши пилоти ловци знали ванредне квалитете овог авиона и пре него што га је Југославија својевремено купила. Службовао сам у 204. лап у време када је био наоружан само ловцима Миг-21 и када је падала одлука који авион купити у процесу модернизације. Пилоти су, наравно, дали своје мишљење и сви су се изјаснили за Миг-29.

ДОНАЦИЈЕ И ДОНАЦИЈЕ

Добили смо ми недавно донацију и од САД. Наравно, хвала им на томе. Међутим, и поред тога што се поклону у зубе не гледа, треба запазити једну ситницу – САД нашој војсци донирају возила „хамер“, значи нешто што нема цев и нема ракете. Тако својом донацијом нису ни за промил допринели ватреним могућностима наше војске, док су некима у окружењу, такође донацијама, вишеструко повећали убојну моћ. Руси су нам донацијом тенкова и борбених возила повећали не само убојиту него и маневарску моћ копнене војске, а ловцима очували солидну способност ПВО и на томе смо им захвални. Очито да је Русима стало до тога да Србија очува војну неутралност, док је она, и поред декларативне подршке, велики трн у оку САД и НАТО-у у целини.

Зашто су авиони ловци нешто посебно? Шта их то издваја од друге убојите технике? Модерни ловци нису само моћни суперсонични авиони и убојито оружје. Они су са својим пилотима елита сваког ратног ваздухопловства у свету, али и понос државе и нације. Они су прави извор и катализатор онога што зовемо морал народа и војске и спремности за одбрану земље од било ког агресора, ма колико снажан био. Стање морала у Србији ни приближно није исто пре и након доласка мигова из Русије. У томе и јесте проблем и код гледања НАТО-а и код размишљања неких наших комшија који имају територијалне претензије према Србији и Републици Српској, јер није у питању само повећана ватрена моћ него нагли пораст вере и мотивације у снагу наше одбране. Зато у свим спекулацијама око донација из Русије, и у земљи и у иностранству, нико и не спомиње тенкове и борбена возила, иако су и они изузетно важни, већ су све време фигурирала питања да ли стижу и када стижу мигови.

МОГУЋНОСТ БРЗОГ РЕАГОВАЊА

Има још нешто што мучи потенцијалне агресоре на територију и интересе Србије, а што исто тако снажно подиже морал народа и војске – могућност брзог реаговања код неких тајно припремљених, изненадних напада, и могућност узвратног удара по виталним инсталацијама у дубини противника. Иако расни ловац, Миг-29 је изванредан авион и за дејство у помоћној намени – по циљевима на земљи. Наравно да је то веома важно јер нашим потенцијалним противницима избијамо јак адут из руку у виду некаквих блицкриг интервенција. Јер то је њихова већ проверена стратегија – изненади и заузми, након чега на сцену ступа „међународна заједница“ која својим ауторитетом и силом чува фактичко стање на терену. Тај филм смо већ гледали у Хрватској, на Косову и у БиХ.

На пример, сада некакве изненадне насилне оружане интервенције јединица „Росу“ такозване државе Косово неће бити могуће ни у плановима, а камоли у пракси. Исто тако, некакво изненадно форсирање Дунава и заузимање територије Србије коју Хрватска својата више не долази у обзир јер би само дејствима ловаца Миг-29 њихове јединице за брзу интервенцију биле уништене, и пре противнапада јединица КоВ. Не треба а приори овакве планове сматрати немогућим, јер је неодољив утисак да се и хрватска војска и неке друге у окружењу опремају баш за нешто слично уз помоћ и одобрење својих ментора. Зашто би им иначе САД донирале 16 вишенаменских хеликоптера „кајова вориор“ (ако затреба донираће још) који су врло подесни за изненадне и брзе интервенције?

Зашто би тако нешто било немогуће ако на сличну интервенцију према Републици Српској ових дана позива „највећи хрватски антифашиста“ Стјепан Месић. Како онда размишља и шта планира проусташки део хрватске нације? Зашто би то било немогуће ако је саветник министра одбране Хрватске злогласни генерал и ратни злочинац из „Олује“ Анте Готовина, легионар спреман на сваки ризик. Готовина је толико популаран у Хрватској да сутра може бити и председник или премијер ако то пожели. Зато је изненадна агресија реална опција, али много мање реална након доласка моћних ловаца који у резервној намени постају продужена рука наше војске за дејства на великој дистанци.

ВОЈНИ АРАНЖМАНИ

Није се војни аранжман са Русијом свидео само нама. Не треба потцењивати добре и братске односе, али и Русија има своје дугорочне интересе јер су и у првом аранжману нешто зарадили ремонтом и модификацијом наших авиона и продајом ракета. Није мала ствар придобити једну државу и оријентисати је претежно на своју скупу војну технологију. Наравно да и код продаје наоружања и војне опреме вреде тржишни закони и борба за купце. Није нимало једноставно преоријентисати се са руских на америчке авионе или авионе неког другог светског произвођача. То је и веома скупо и дуго траје. Нису у питању године, него деценије. Преоријентацију на западну војну технологију покушавају неке нове чланице НАТО-а, као што су Бугарска, Румунија, Пољска и Хрватска, па им то баш не полази за руком јер су им још увек у наоружању руски ловци Миг-21 и Миг-29.

Договорени и успешно реализовани војни аранжмани који су пратили донацију мигова отварају нове могућности, и то не само са Русијом. Сада се говори о куповини и донацијама из Белорусије, нашег осведоченог пријатеља. Преговара се о осам авиона Миг-29, па чак и о моћном ПВО систему С-300. Ако би трансакција о којој се спекулише успела, онда оно што већ имамо у комбинацији са системима БУК и С-300 пружа високи степен одбране против дејстава из ваздуха. Нажалост, били смо изложени дејствима немилосрдног агресора у виду НАТО-а, који је имао апсолутну надмоћ у ваздуху и када су нам премештање и маскирање јединица били једина заштита. На време морамо размишљати о томе да поново не дођемо у такву ситуацију јер се модерни ратови воде пре свега у ваздуху и из ваздуха.

ОДВРАЋАЊЕ АГРЕСИЈЕ 

Већ сада смо довољно снажни у ПВО смислу да нас ниједан евентуални агресор у нашем окружењу не може озбиљније угрозити. Али шта ако нас поново нападне НАТО? Прво што треба приметити јесте да се геостратешки положај Србије у односу на претходну интервенцију ове алијансе променио у позитивном смеру, са тенденцијом даљег побољшања. Тако напад НАТО-а свим снагама и средствима није реалан јер они више нису једина светска сила. И други имају интересе на Балкану, пре свега Русија и Кина. Међутим, ваздушна подршка евентуалним балканским агресорима на Србију или Републику Српску сасвим је могућа, под разним изговорима и оправдањима које ће презентирати пропагандна машинерија Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и неких других.

Србија никада неће моћи да се супростави ратној машинерији НАТО-а, али је циљ да свака војна интервенција према Србији (или „кампања“ како они то воле да зову) буде за њих скупа и са неприхватљивим губицима. Да их предвидиви губици одврате од интервенције. Ми још нисмо у тој фази развоја ПВО, али ускоро бисмо могли да будемо ако се све реализује онако како се о томе шушка.

Донација или куповина под повољним условима још осам ловаца Миг-29 отвара могућност да се потпуно одвоји ловачка авијација у самосталну јединицу, у 204. ловачки авијацијски пук, као што је то некада било. Ваздухопловна бригада која сада постоји представља решење изнуђено недостатком ваздухоплова, где се мешају различити типови авиона, различита обука, различити задаци и надлежности. Наравно да је далеко боље решење ако се ловачка авијација одвоји и ако се таква јединица потпуно посвети само једном проблему – контроли и одбрани неба.

Ако би Србија успела да на својој територији, поред постојећих ПВО система, распореди и инсталира системе БУК и С-300, уз ловачки авијацијски пук (па макар његове две ескадриле биле и ослабљене), ситуација се потпуно мења и када је у питању ризик од НАТО интервенције или њихове ваздушне подршке локалним агресивним формацијама. Наши модификовани ловци били би равноправан противник у ваздуху. Предност НАТО ловаца и даље би омогућавао „авакс“ у смислу откривања циљева, навођења и електронског ометања, али би и наши ловци имали једну важну предност јер би им опасност претила само из ваздуха, а НАТО авионима и из ваздуха и од дејства ракетних јединица са земље. Тешко да би ушли у такву авантуру јер њихова тактика није нимало витешка – обезбедити огромну предност, обично 10:1, не дати никакву шансу противнику и потпуно избећи губитке.

ТЕХНИКА И ТРЕНИНГ 

Ако будемо довољно одговорни, и довољно стратези, нова ситуација у смислу ПВО не може да се пореди са оном пред НАТО интервенцију на Србију и Црну Гору. Одлука да се покрене агресија пала је тек када су били потпуно сигурни да су нам авиони неисправни због лошег одржавања, и када су се уверили да су нам ПВО системи застарели. На сваком нашем авиону који је полетео у сусрет НАТО армади био је неисправан најмање један витални систем за борбу у ваздуху. Има много примера и изјава да су се НАТО пилоти и тада плашили одлучности наших пилота. То намеће две веома битне ствари које су пресудно важне да систем ПВО буде ефикасан – одржавање технике и тренажу пилота. Логистички пакет који прати дониране авионе претпоставља исправност борбених система на авиону, док је планирани налет пилота уз финансијску и резонска ствар. Јер исход ваздушне борбе авиона сличних могућности одлучују нијансе, углавном способност пилота да извуче максимум из авиона.

Није у питању само обука и тренажа пилота већ и техничког особља које одржава и опслужује авион – авио-инжењера, авио-механичара, авио-оружара… Брзом поновном припремом авиона који се вратио из борбеног окршаја и већим бројем обучених пилота који су спремни да истим авионом поново полете у борбу, ствара се утисак да имамо много више авиона него што је то у стварности. Није тајна да смо имали генијалне авио-инжењере и авио-механичаре који су у прошлости и сами вршили ситне модификације на модерним ловцима и тако побољшали њихове борбене способности. Сигуран сам да они то могу поново постићи у оптималним условима за рад.

Знају они да су прва линија одбране Србије, и зато су у свом усавршавању и припремама далеко испред осталих у војсци. Патриотизам, одлучност и спремност на крајњу жртву у сваком тренутку када је у питању Србија код њих није потребно подстицати. Двеста четврти ловачки авијацијски пук то носи у својој традицији и већ је индивидуално изграђен код сваког пилота. Знају они боље од нас да ловац којим полећу на борбени задатак није само авион и моћно оружје него понос нашег ваздухопловства, наше војске, нашег народа и државе Србије.

Аутор: Љубан Каран

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

„Мигови“ трн у оку комшијама | Јадовно 1941.

Љубан Каран: Зашто запад ћути док усташе дивљају? | Јадовно …

Љубан Каран – НАТО више не сме да нас нападне | Јадовно 1941.