Сјећање на злочин у селу Бравнице

Масакр у селу Бравнице, недалеко од Јајца, по свему спада у најбестијалније и најстрашније злочине почињене у рату на територији бивше Југославије.

Након што су 13. септембра 1995. године припадници Хрватске војске напали Србобран (Доњи Вакуф), српско становништво с тог подручја, међу којима је било највише жена, дјеце и стараца, бјежећи пред њиховим нападом кренуло је ка Јајцу и Бањалуци. Колону која се кретала од Србобрана ка Јајцу напали су 13. септембра 1995, код села Бравнице, на око три километра испред Јајца, припадници Хрватске војске који су их сачекали у засједи и почели немилосрдно убијати.

Радило се о ненаоружаним и потпуно затеченим цивилима, у избјегличкој колони, који нису пружали никакав отпор.

Приликом тог напада неки су одмах убијени, а неки су рањени. Према исказима свједока, само у једном аутобусу, усред ватре коју су отворили припадници Хрватске војске, убијено је и рањено више од половине путника, да би тај исти аутобус са жртвама потом гађали зољом и запалили с преосталим рањенима и мртвима.

Детаљи овог злочина испливали су у јавност тек недавно, након што је загребачки Национал објавио детаље пријаве коју је Републички центар за истраживање ратних злочина из Бањалуке предао Тужилаштву БиХ, а у којој се поименце сумњиче актуелни министар одбране Републике Хрватске Дамир Крстичевић и официри Тихомир Блашкић, Станко Сопта, Марио Петровић, те неколицина хрватских војника који су учествовали у акцији “Маестрал”, током које се одиграло и поменуто крвопролиће. Предмет против Крстичевића и других у Тужилаштву БиХ води се под бројем КТ-РЗ-192/05.

Једна од преживјелих жртава, Сава Гудало (56) прва је која је одлучила да јавно, под пуним именом и презименом, проговори о ономе што се десило приликом повлачења српских цивила из средње Босне. На овај корак, како каже, одлучила се из очајања јер ни више од 20 година после злочина нико није процесуиран, а случај се, додаје, све време перфидно заташкава. Истиче да се не плаши одмазде иако постоји оправдана бојазан да ће јој живот након овог сведочења бити угрожен од оних који би желели да истина о 13. септембру заувек остане мрачна тајна.

Засули су нас рафалима и гранатама, аутобус је био затрпан телима убијених и рањених, а напад је потрајао дуго након што смо се зауставили. Свакоме од војника који су пуцали било је јасно да убија цивиле, нико од нас није био наоружан нити униформисан…

– Желим да се коначно открију и пред суд изведу налагодавци и извршитељи. Много је људи који су били на лицу места, а који су у међувремену умрли и нису дочекали правду. Ово радим због њих и због моје сестре, која је страдала тог дана – каже Сава.

На почетку разговора, она наглашава да у колони и самом аутобусу није било ниједне униформисане и наоружане особе, да је била састављена од стараца, жена и нејачи, те да међу мушким особама ниједна није била млађа од 60 година:
– То је голим оком било видљиво сваком ко је пуцао на аутобус. Испред нас, у колони која се кретала према Јајцу и даље, било је запрежних возила и пешака. Сви су они били нападнути, без упозорења.

На њихову срећу, тада су се на лицу места појавили локални Хрвати из Бугојна и Доњег Вакуфа, који су, према њеним речима, били згрожени оним што се десило:
– Похватали су се за главе и почели да се препиру са војницима које су затекли. “Што сте то урадили, па ови људи су нас спасили на Купресу и на Влашићу!”, викали су. (Раније, током жестоких сукоба хрватске и муслиманске војске на тим просторима, Срби су дозволили извлачење хрватских снага и цивила из Травника и околних места преко територије коју су тада контролисали, прим. аут.) Захваљујући тим локалним Хрватима одустало се од пута за Книн, одакле се вероватно не бисмо живи вратили, а ми смо пребачени у болницу у Ливну.

Након опоравка Сава Гудало враћена је у Ливно, где је смештена у једну локалну халу заједно са осталим заробљеним српским цивилима. Ту је остала све до размене заробљеника 2. новембра 1995. године у месту Бочац у општини Бањалука. Ускоро се коначно састала и са преживелим члановима своје породице. Ране на нози временом су зацелиле, али оне на души још нису:

– Пет година после тога нисам спавала, нисам имала мира, чим бих склопила очи, прогониле би ме слике мртвих из аутобуса, лешеви који леже по асфалту. И дан-данас не прође дан да се не запитам шта би било да смо кренули другим путем, да ли би моја сестра била жива, да ли бих ја погинула да сам се затекла на њеном месту…

Уклањање трагова
Иако у пријави која је поднета Тужилаштву БиХ стоји бројка од тридесет две жртве злочина у Бравницама, Сава тврди да их је сигурно било “много, много више”.

– Само у аутобусу, у коме је било око стотину људи, погинуло је њих више од половине. Кад се на то додају они које смо видели по путу, цифра је сигурно много већа од наведене. Проблем је у томе што је било тешко идентификовати лешеве који су били запаљени у аутобусу. Такође, жртве су одношене са места злочина и сахрањиване у више гробница, од којих је откривена само једна, у месту Царево Поље. Као чланица невладине организације “Жене жртве рата” добијала сам информације да су гробнице прекопаване, а посмртни остаци премештани сваки пут када би се повела прича о истрази тог злочина. Додатно ствар компликује и то да не постоји тачна евиденција о томе ко је све био у аутобусу јер су путници улазили током вожње, а било их је из скоро свих места у том региону – прича она.

О томе колико су трагови брижљиво прикривани сведочи и скорашња изјава хрватског генерала Љубе Ћесића Ројса о томе како је бивши хрватски министар обране Гојко Шушак два месеца прије смрти 1998. године наредио да се спали комплетна архива Хрватског већа одбране. Са њом су, претпоставља се, уништени и бројни докази о злочинима хрватске војске на подручју некадашње Републике Српске Крајине и Босне и Херцеговине, нарочито они почињени у “Олуји” и акцијама које су уследиле након ње. О томе да је званична хрватска армада учествовала у операцијама на том подручју говори и податак да су се само неколико дана пре злочина у Бравницама у Травнику састали генерали Анте Готовина и Тихомир Блашкић, с једне стране, и генерал Атиф Дудаковић у име Армије БиХ, с друге стране, што је забиљежено и телевизијским камерама.

О одговорности за злочине, већ 20 година, ни ријечи. Док Хрвати ћуте, тишину његују и у Тужилаштву БиХ из којег смо на упит да ли се против Крстичевића или било кога из Хрватске војске води истрага за акције Маестрал и Јужни потез, а на основу извјештаја из МУП-а Српске – кратко добили одговор, БЕЗ КОМЕНТАРА.

Да ли је то порука и породицама које већ двије деценије чекају да неко одговара за мучка убиства њихових најближих – у Тужилаштву које финансирају и те породице из својих џепова, нису појаснили.

Извор: Мрежа за изградњу мира

Везане вијести:

Митровић: Хрватски медији потврдили агресију на БиХ | Јадовно …

Национал: Крстичевића терете за масакр 32 избјеглица, жена и …

М.Град – Двије деценије од отварања масове гробнице …