Драган Велеушић: Војвода Лазар Тешановић није продао вјеру за вечеру

КОТОР ВАРОШ, 22. јула – ”Глас Котор Вароша” интегрално објављује говор протојереја старвофора Драган Велеушић, старјешине храма Светог Саве у Милвокију (САД),  на освећењу споменика војводи Лазару Тешановићу, команданту четничког одреда ”Обилић”  на Чемерници:

Духовни и народни вођи, браћо и сестре, Роде мој љубљени,

На овом страдалном мјесту до којег није лако доћи, али са којег се види пола свијета, саборујемо данас ни протоколарно позвани, ни силом дотјерани, нити као посматрачи. Сабрала нас је љубав према своме имену и презимену: имену српском и презимену православном.

Има неко ко живи на овој вјетрометини и одољева налетима и вјетра, и грома, и неродице, и уљеза и наљеза, бездушних властодржаца страног и домаћег поријекла и сваког другог зла, кога неизмјерно волим и коме из далека свијета дођох у походе. Рећи ћу вам и ко је то и шта га чини великим:

– Рођен у српској кући од честитог оца домаћина и поштене мајке домаћице;

– У стасању заволио своје брегове, камењаре, бујаднице, ливаде, јеле и оморике, долове и равни;

– Радовао се сваком рађању зоре и испраћао сунце на заласку;

– За сваког комшију и познаника увијек имао осмишљен надимак, а своме коњу, својој овци и своме говечету од миља надијевао имена;

– Растао у костријетним и сукненим поњавама, под главом јастук пуњен сламом зобеном имао, а испод њега миришљаве крушке, карамутове и јабуке чувао;

– Ако га не види, куму капу скидао кад му крај куће пролази, за сваки случај;

– Свадбу правио како се могло. А како год се могло, бивало је како и други раде;

– Своју дјецу на вријеме крштавао. Оченаше и друге молитве чинио и друге молитве учио од матере и бабе;

– За Крсну Славу цијеле године одвајао, јер, Крсно је то име, не д’о Бог да нема;
– Знак крста на себе и своју дјечицу стављао и у тузи и у радости, кад му све иде за руком, и кад га зло и пропаст снађе;

– Заклињао се увијек с вјером у Бога;

– Без писаних уговора најозбиљније послове склапао и држао своју ријеч због брка и образа;

– Без позивке се у рат пријављивао;

– Са саборцем кромпир из луга и прегршт воде дијелио;

– За слободу се борио, знајући да ако за њу и погине, као заоставштину макар наду оставиће дјеци;

– Личне жеље и интересе Отаџбини и Српству увијек подређивао;

– С борбене линије и бојног поља се повлачио само по наредби надлежних старјешина;
– Све задатке на само Србину својствен начин успјешно завршавао, чуда чинио и најпогубније ситуације варао и жив се враћао;

– Владици и свештенику, без обзира који је, руци прилазио и благослов тражио;

– Кад се морало, часно умирао у борби са пјесмом на уснама и осмијехом на лицу;

– Својим костима омеђавао српске вјековне земље и издајницима се у сновима јављао;

– Муке мучио због немоћи да шта учини кад одроди тргују гробљима, манастирима, опјеваним чукама и горама.

Пошто сте га сви препознали, нећу га више ни описивати. Човјек о коме говорим јесте српски кућанин, орач, косац, чобанин, дрвосјеча, млинар и прелџија – српски четник Равне Врховине. Није битно гдје је рођен, да ли је још жив или није, како му је име.

Он је тај који није продавао вјеру за вечеру, није издао ни Бога, ни Краља, ни Отаџбину. Није никад трговао ни сиротињским хљебом ни војним тајнама. Није имао рачуне по свјетским банкама док народ гладује. Није у манастир улазио са рукама на леђима.

То је часна људина, сила борац,
Српски домаћин, српски четник, Дражин и Лазин војник!
Томе и таквоме нека је слава и хвала.
Ако је у борби пао или већ умро, вјечан му помен.
Ако је жив руку му љубим.
У ставу мирно покорно га поздрављам!

Из куће оваквих људи изашао је, међу овакве људе стао, овакве људе постројавао и за овакав народ борио се по правилима српског витеза сажетим у одличју ”чојства и јунаштва”, човјек чијим сјенима се данас клањамо, Војвода Лазар Тешановић.
Добротом и љубављу према Роду био је испуњен, а доброта је једина инвестиција у овом свијету која не носи ризик и која као улог никада не губи. Сјећање на добре људе и овакве челнике јесте рај на земљи из којег нас нико не може истјерати, нити га од нас одузети.

Госпође и господо, браћо и сестре, ЉУДИ, на крају и овој гори на којој стојимо и свим српским горама зеленим нека је хвала: и за уточишта која су нам давале, и за тајне које су за нас чувале, и за громове од којих се душман стресао, и за њедра у која су српске јунаке похрањивале. Док је гора – биће и хајдука, док је хајдука – биће и слободе, док је слободе – биће и Република Српска, а док ње има – опстаће часни и поносни српски народ. Док се сјећамо свјесних жртава као што је Војвода Лазар Тешановић, живјеће у нама и обавеза да будемо часни родољуби, који и кад ору и кад своју нејач бране остају чиста образа и поносна лика. Ако не будемо такви, губимо морално право да им имена изговарамо.

Ви их не видите, али ја осјећам да су с нама данас и мученици као што су Станоје Боројевић, Радомир Вуковић, Душан Грбавац, Пејо Комљеновић (само неке да поменем) и многи други који страдаше само зато што нису могли и хтјели да се одрекну имена и презимена. И пред њима данас стојим у ставу мирно. Били су то синови ових вршељака који нису могли при здравој памети да пристану на ”братство и јединство” са онима који су у Јасеновцу србосјеком изградили највећи српски град под земљом и једини концлогор за дјецу у историји свијета. Вртлози историјских силовања малих народа и у такве воде су нас увлачили. Наше пристајање показало је само да смо људи који се не свете. Нормално, за све се плаћа цијена. Ваљда смо се наплаћали. Више ништа као милост не молимо. Све што имамо стекли смо домаћински. То домаћински мора и да се чува. У крајњој линији, то не припада само нама. То припада и онима који су своје животе дали за боље сутра будућих нараштаја. Од Косова, преко Мишара, Сувобора, Албаније, Кајмакчалана, Равне Горе, Коридора, па све до овога часа писани су крвави уџбеници за оне који долазе. Нека и овај дан буде учионица у којој учимо како бити спреман за матурске испите нације на којима нико од нас не смије да падне.

Желио бих да вама свима који ме чујете на крају дам један савјет који ће вас учинити ако не срећнијим онда бар сигурнијим; сигурнијим и за вас и за вашу дјецу и ваше унуке. Када је Аустрија заузела ове крајеве крајем 19-тог вијека, Срби су на несрећу одговорили радом и заједништвом. Послије неколико година по аустријској окупацији у Босни и Херцеговини било је 100-тинак милионера – сви Срби. Кад прођете Бањом Луком, питајте за имена који су као пословни људи и трговци постајали несебични задужбинари и неимари и градили љепотице од грађевина, али и у сваку постављали културне, националне и друге за народ потребне установе. Такав треба да буде и ваш данашњи одговор на притиске и насиља.

Радите вриједно, радите поштено, радите заједно, отварајте фирме и трговине, шаљите дјецу на најбоље школе у земљи и свијету, али у школе у којима се дипломе не купују, већ су потврде положених испита зрелости и стручне спремности за народне и државне послове. Такође, учите дјецу да је срећа овдје и да треба своје богатство овдје да донесу и овдје га увећавају. Стварајте богатство да би вас свијет познао, препознао и поштовао. Са тим богатством ћете када буде потребно, а времена нема много, куповати при-јатеље и оружје, ако га не буде довољно да своје домове и животе браните и одбраните. Ако вас неки, страни или домаћи, у вашем раду ометају и спречавају, читајте законе и браните се кроз право, или на сваки други начин који морал дозвољава. Не дозвољавајте похлепницима, страним или домаћим, да вас држе у сиромаштву или присиљавају да радите за странце за корицу хљеба. Постаните своји господари и све што створите чувајте за себе, своју породицу и своју земљу.

Народе, као никада раније тако и данас, не светимо се, учимо се да са свима другима и даље можемо да живимо, али то ћемо моћи само уколико нас има. Не варајте се мислећи да нема оних који би радо да нас као народ сахране во вјеки вјеков. Нека нам Црква буде мајка, а Бог Отац. Никакве ријеке и никакве границе не смију да нас као народ раздвајају. То не смију да буду само неке додирне тачке, већ ткиво које нас спаја. Србија Мајка није далеко, а ми који по свијету живимо ближи смо Вам него што мислите.

Будимо људи, али схватимо: колико сами себе поштујемо – толико ће и други људи поштовати нас. Човјек је човјек – ако је човјек, па макар не био Србин. А један велики човјек данас нас је на овој чемерној гори окупио да саборујемо. Увијек саборујмо у име Бога, у име Слободе и љубави једних према другима.

Одмарај, Војводо, српски народ Равне Врховине никада ти неће дати да умреш!

Протојереј старвофор Драган Велеушић, старјешина храма Светог Саве у Милвокију (САД)

Извор: Глас Которвароша