Немања Девић: Ово би ваљало знати пре него што проговоримо о Николи Тесли

Док спремам књигу Теслиног превода Змајевих песама, са вама делим неке од никада преведених речи човека који је мењао свет својим изумима, али и оставио златан траг који из срца народне традиције води до вечне истине. На том месту Пупин и Тесла не само да су на истом путу, већ њиме корачају један поред другог.

Никола Тесла пише:

“На Косову пољу пао је Милош Обилић, најплеменитији од свих српских хероја, након што је убио султана Мурата II посред његове велике војске. Да се не зна да је ово историјска чињеница, могло би се помислити да се ради о миту, створеном под утицајем Грка и Римљана. Јер у Милошу видимо и Леонида и Муција, и више од тога, видимо мученика, јер он не умире лаком смрћу на бојном пољу као Грк, већ за своје смело дело плаћа страховитом мученичком смрћу. Стога и не чуди што је поезија народа способног да произведе такве хероје проткана племенитошћу и витештвом.“

Oвако пише данас неуморна и племенита Александра Нинковић Ташић и подсећа на Теслу Косовца и Светосавца. А за оне који оспоравају Теслино српство и родољубље, ваљало би подсетити се и резултата истраживања Александра Протића и других извора:

-да је Тесла наизуст знао огроман број српских епских песама (Роберт Џонсон је записао: “Слушао сам га док рецитује дугачке одломке из највећих српских епова, за које је сматрао да надмашују Илијаду“).

-да је у реченом предговору записао на енглеском да су епске песме управо оно што најбоље описује српски народ и представља га свету. Радо је читао Змаја, Дучића, Ракића. Свом ујаку Паји Мандићу писао је 1894. помињући тај предговор: “Судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“ .

-да је изразито ценио српске гусле и предање које се тим путем преносило, а као такав у свом дому у Америци угостио је, уз све почасти, и познатог српског гуслара Петра Перуновића, уз чије су се песме напајали српски војници у јуришима на Солунском фронту…

-да је приликом посете Београду 1. јуна 1892. пред окупљенима, које је ословио са “господо и браћо“ изговорио и речи да би испуњење његових идеала и научних замисли за њега било посебно важно јер би свет тако видео “да је то дело једног Србина“.

-да је једини предмет који је Тесла прихватио у породично наследство био богослужбена књига Служебник, штампана у Венецији 1519.

-да је потицао из угледних свештеничких породица и по оцу и по мајци, а да му је један ујак био чак владика СПЦ.

-да је у једном писму 1901. директно истакао да се осећа следбеником православне цркве, док је 1939. навео следеће: “Да ли је природа џиновска мачка? Ако јесте, ко је покреће? То може да буде једино Бог, закључио сам“.

-да је Иван Мештровић у својим успоменама написао да му се Тесла поверио како се Богу моли сваког дана.

-да је био носилац ордена Светог Саве.

-да је он годинама био почасни председник српске црквено-школске општине у Њујорку, а такође и приложник и кум тек подигнуте Цркве Светог Саве у Либертивилу крај Чикага (касније гробном месту Дучића. владике Николаја и краља Петра Другог, као и месту где је подигнут први споменик Дражи Михаиловићу у српској емиграцији).

-да су у Другом светском рату у Теслином родном Смиљану усташе на Светог Илију 1941. починиле масакр над Србима од којег се тамошња српска заједница никада није опоравила. Од 621 Србина (по попису из 1931) колико их је пред рат било у Смиљану, преживело их је свега 62. Све остале усташе су бацили под нож (међу њима и 74 деце). У ратовима 1990-их година убили су још 20 смиљанских Срба, међу којима и осморо њих који су преживели усташки покољ 1941. У родном селу Теслиног оца убијено је наводно чак 119 његових ближих и даљих рођака, са презименом Тесла.

-да је Никола Тесла, у свом дому на 33. спрату њујоршког хотела Њујоркер, и на самрти крај себе држао књигу епских песама. Када су га пронашли мртвог, крај њега је стајала књига, отворена на почетној страници песме “Смрт мајке Југовића“.

-да је, пошто је преминуо на Божић 1943, у српској цркви у Њујорку Тесли било служено опело и да је сахрањен по православном обреду.

-да је по његовом аманету, на његовој сахрани виолиниста свирао тужну химну српских изгнаника и бродоломника “Тамо далеко“.

Ето, и то би ваљало знати пре него што проговоримо о Николи Тесли, српском и светском научнику, и о српском 20. веку…

Посебно када у општој хајци на све изворно српско почнемо да преиспитујемо и сопствене ставове о нашој епици и наслеђу, о Светосавском и Косовском завету.

Аутор: Немања Девић

Везана вијест:

На местима велике патње и распећа приметимо, готово голим оком, како је силно васкрсење

Више од истог аутора: Колумнисти – Немања Девић