Добри познаваоци историје Јасеновца знају да је до данас широм света објављено више од 3.000 наслова на различитим језицима. У њима је објављено безброј фотографија са непотпуним или кривим легендама. Нажалост, објављене су поједине фотографије настале у немачким концлогорима са легендама да потичу из Јасеновца! Стога, али и из многих других разлога, историјска наука мора да допринесе разобличавању случајних и намерних грешака направљених у тексту легенди
Студенти историје на предавањима о помоћним историјским наукама чули су да професор помене фотографију као историјски извор другога реда. Даља и шира сазнања о тој теми заинтересовани је морао да потражи у малобројним текстовима које су, углавном, написали историчари уметности.
Генерације студената историје којима сам припадао нису ништа чуле о фотографијама од својих професора на њиховим предавањима о општој и националној историји 19. века. А фотографије настале у другој половини 19. века могле су да буду велика инспирација за тумачење историје. Више смо морали да знамо о угарско-хрватској нагодби него, на пример, о историји српског народа у Далмацији. Историја Српске православне цркве је тих деценија била табу тема. Додуше, поменуло би се да први патријарх Карловачке митрополије 1848. године благословио хрватског бана Јосипа Јелачића!
Важност фотографије схватили су и војсковође Краљевине Србије када су уочи Балканског рата организовали посебну групу професионалних фотографа и упутили их у одређене војне формације. Захваљујући томе олакшано је истраживање изгледа војника, командног кадра, наоружања, изгледа заробљених непријатеља, ратних жртава…
Фотографисање ратних зверстава која су извршили припадници аустроугарске војске у првим налетима у Србију 1914. године послужила су као убојито средство Родолфу Арчибалду Рајсу, који је своја сазнања пласирао у појединим европским новинама.
Развој технологије погодовао је умножавању фотографија у форми разгледница у тиражима који су се мерили на хиљаде, што је тих година представљао и добар посао за издаваче. Тако са разгледница данас можемо да реконструишемо изглед појединих улица, зграда, насеља…
Историја Независне Државе Хрватске 1941–1945. године још увек обилује такозваним белим мрљама, нарочито када је реч о судбини српског народа. Имајући у виду да је од тада прошло ево већ више од седам деценија, све је мање наде да ће се разјаснити бројне непознанице, на пример о именослову и бројности жртава. Уместо тога најчешће ћемо се бавити испразним тврдњама које често пласирају људи од сасвим других струка и заната. Тако, на пример, о жртвама више причају стоматолози и инжењери него професионални историчари.
О рушевинама комплекса концентрационог логора Јасеновац недавно је објављена једна фотомонографија (Đorđe Mihovilović, Jasenovac 1945–1947. fotomonografija, Javna ustanova Spomen područje „Jasenovac“, Jasenovac 2016) са 769 фотографија које су настале првих дана маја 1945. и у наредне две године. Та фотомонографија разбија нови хрватски мит о комунистичком логору на простору некадашњег комплекса у Јасеновцу.
Мало је познато да заповедништво јасеновачког концлогора и стратишта није дозвољавало никакво фотографисање. Управо је то разлог што нема ниједне аутентичне фотографије, не рачунајући оне које су снимљене по наређењу и дозволи из Загреба, од поглавника Анте Павелића приликом посете чланова Међународног Црвеног крста. Они малобројни професионални историчари који трагају за разјашњењима знају да се у Међународном комитету Црвеног крста у Женеви налази неколико фотографија које су снимили припадници те организације приликом посете Јасеновцу 1942. године. Узгред, снимање је било дозвољено само у оним деловима који су за ту прилику добро припремљени и намештени!
Добри познаваоци историје Јасеновца знају да је до данас широм света објављено више од 3.000 наслова на различитим језицима. У њима је објављено безброј фотографија са непотпуним или кривим легендама. Нажалост, објављене су поједине фотографије настале у немачким концлогорима са легендама да потичу из Јасеновца! Стога, али и из многих других разлога, историјска наука мора да допринесе разобличавању случајних и намерних грешака направљених у тексту легенди.
У припреми последње музејске поставке у Јасеновцу 1988. године (коју је иницирао тадашњи врх Југославије) радили су пуковник ЈНА Антун Милетић, иначе добар познавалац архивске грађе за историју Јасеновца, и Драгоје Лукић, високи руководилац Савезне управе државне безбедности, некадашње дете-логораш, најистрајнији истраживач теме страдања деце у Независној Држави Хрватској. Поменута двојица извршила су избор илустрација за поставку. Тешко је утврдити ко је састављао пратеће легенде уз постављене фотографије. Добар познавалац фотографија и злочина који је спровела Независна Држава Хрватска зна да су готово све те речи биле спорне! Примера ради, фотографија која приказује лешеве жртава из Сиска првих дана маја 1945. године објављена је у Vjesniku већ 19. маја са тачном opisom („Iz vode vađene, blatom uprljane lješine koje su bile poredane na nasipu Save, a rodbina i prijatelji nevinih žrtava, kao i ostali građani i seljaci dolazili su…“) и конкретном легендом „Leševi građana Siska i okolice izvučeni iz Save“.
Та фотографија често је коришћена али сваки пут с другом легендом. Тако, Антун Милетић (Koncentracioni logor Jasenovac, II, Beograd 1986, 925) пише: „Ustaše su pre svog bekstva iz Stare Gradiške, Jasenovca i Siska poubijale sve preostale logoraše“.
Владимир Дедијер, несвршени студент, написао је (Vatikan i Jasenovac, Beograd 1987, 352/353) да је фотографију добио из приватног архива док је легенда гласила као и Милетићева додавши „kao što pokazuje jedna od masovnih grobnica na slici“!
Поменута фотографија, као и још неколико насталих на истом месту истога дана, до данас се везује за Јасеновац. Тако на пример, у споменици Вечан помен – Јасеновац мјесто натопљено крвљу невиних (Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 1991, 104/105) пише: „Препознавање жртава – последњих мученика из Јасеновачког логора смрти, који су 1945. убијени и бачени у реку Саву. Тела ових жртава усташког злочина геноцида су извађена из реке код Сиска, априла 1945. (Фото-архива Војног музеја у Београду)“. Добар познавалац географије зна да је Сисак узводно у односу на Јасеновац.
Узгред, сам догађај страдања у Сиску је још увек споран јер постоје две верзије: усташка о партизанском злочину и партизанска о усташком злочину! Прва верзија настала је сутрадан по уласку партизана у тај град и говори о њиховом злочину. Друга верзија је настала тек 19. маја и говори о усташком злочину. Мада није утврђено која је верзија тачна, једно је, ипак, сигурно: фотографија је аутентична и веродостојна!
Није спорнa ни аутентичност нити веродостојност и у следећем примеру:
Једна од најпознатијих и најчешће објављиваних уз текстове о страдању припадника српског народа представља она на којој је забележен тренутак непосредно пред клање над широком јамом једног несрећника. Спорна је пропратна легенда. На оригиналном примерку (који се чува у Хрватском државном архиву) пише: „Ustaše kolju nad jamom – skupnom grobnicom“.
У књизи Prva godina Narodno-oslobodilačkog rata na području Karlovca Korduna Gline Like Gorskog kotara Pokupja i Žumberka (Karlovac 1971) испод фотографије пише: „Ustaška zvjerstva u Lici, 1942“.
Милан Булајић, правник по струци, уз поменуту фотографију написао je (Suđenje Andriji Artukoviću i ustaški zločin genocida, 2, Beograd 1988, 128/129): „Ustaški koljači spremaju se da ubiju jednog zatočenika u Jasenovcu 1942“.
Антун Милетић (Koncentracioni logor Jasenovac, I, Beograd 1986, 107) написао је: „Jasenovačke ustaše na delu“.
У пропратној публикацији уз изложбу „Јасеновац – систем усташких логора смрти“ Музеја Војводине и Музеја жртава геноцида из 1994. године писало је: „U leto 1941. jame u Istočnoj Hercegovini su napunjene hiljadama pobijenih Srba“!
Нешто конкретнија легенда написана је у књизи Владимира Дедијера и Антуна Милетића Против заборава и табуа, Сарајево 1991, 405: „Масовне покоље у Херцеговини усташе су извршиле у јуну 1941“!
И тако даље, у недоглед…
Аутор: Вељко Ђуриђ Мишина
Извор: Стање ствари
Везане вијести:
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …
Вељко Ђурић Мишина: О понављању лажи да је у Београду био …