Марио Јегдић: Велебитске јаме између заборава и сећања

Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије.

Оно што сам видео није ни налик томе.

Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци.

Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић – Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби.

Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме.

Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог  јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу.

Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично.

А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.

Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак.

Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати.

Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације „СОКО“

Извор: СОКО

Везане вијести:

Били смо на Јадовну

01.07.2017. Предсједник Милорад Додик над Шарановом јамом – ВИДЕО

Тишина гласнија од лелека, туга дубља од злогласних јама

Како је Република Српска анектирала Јадовно

Обиљежен „Дан сјећања на Јадовно“ (ВИДЕО)

Обележен Дан сећања на Јадовно (ФОТО, ВИДЕО)

Додик код Шаранове јаме на Велебиту: Тешко је опростити…