Слободан Бобан Драшковић: Гусле су српство вијековима чувале, вријеме је да им бар нешто вратимо!

Прави шок прошле јесени настао је након вијести да Албанци покушавају да гусле упишу као своје нематеријално културно добро на листи Унеска. Зна се да је у нашем народу одвајкада обичај био да се поред иконе чувају гусле, као симбол „прађедовске“ вјере и непокореног слободарског духа. Па зар је могуће да неко уопште може да постави питање – чије су гусле.

Страшна је чињеница да се заштитом овог инструмента није бавила ниједна претходна политичка елита, па је и питање заштите једног од националних српских симбола у тренутку постало упитно.
Да би предухитрили Албанце у својој намјери, огласио се Савез гуслара Србије, (СГС) на челу са предсједником Слободаном Бобаном Драшковићем са молбом, заправо вапајeм, да Србија поднесе предлог да се гусле заштите на листи Унеска. Драшковић у разговору за Српско коло наводи да је иницијатива Савеза гуслара Србије наишла на опште одобравање.
– Подржани смо од стране САНУ и Министарства културе, које је показало велико разумијевање. Реаговали су на прави начин, и без обзира што су намјеравали да номинују други елемент са Националне листе, прихватили су нашу иницијативу и српско епско пјевање уз гусле је послије славе и кола трећи елемент, који покушавамо да упишемо на листу репрезентативних елемената нематеријалне културе Унеска. Са своје стране Савез гуслара Србије урадио је све што се од нас очекивало. Учествовали смо у припреми и достављању документације, видео и фото материјала, итд. Дугујемо захвалност министру културе Владану Вукосављевићу, који је показао да разумије и подржава значај гусала, Центру за културно нематеријално насљеђе Србије и посебно др Данки Лајић Михајловић, која је и овај пут изнијела највећи терет у припреми пројекта за номинацију.

Да ли то значи да је држава одлучна у намјери да подржи очување народне традиције?
– Позитивне промјене постоје, што на најбољи начин потврђује и прихваћена иницијатива за упис на листу Унеска. Међутим, ниједан пројекат Савеза гуслара Србије није подржан ове године. Јубиларни 25. Фестивал, који ће се одржати у Београду, као и 7. Савезни фестивал младих, нису добили финансијску подршку. То није случај само сада, већ годинама уназад. Покушавамо да укажемо на важност гусларских фестивала, који су почели да се одржавају још у вријеме Краљевине Југославије 1925. године. Нажалост, разумијевања нема, али свакако да нећемо одустати од наших захтјева. Без помоћи државе, тешко је организовати манифестације на високом нивоу. Разумијемо тешку економску ситуацију у држави, знамо да је буџет намијењен култури мизеран, али сматрамо да наши пројекти заслужују и пажњу и помоћ.

Колико је тешко бити члан жирија на гусларским фестивалима? Да ли публика и учесници буду задовољни након проглашења побједника?
– Чини ми се да се мало тога промијенило за све ове године. Проблеми су исти јер је тешко промијенити свијест такмичара. Сви мисле да су оштећени, да су бољи од других, мада они јако добро знају гдје је чије мјесто. Могу да кажем да смо се посљедњих година држали Пропозиција, које смо често мијењали, али највећи проблем је у често нереалним амбицијама гуслара. Фестивали би требали да буду празници, догађаји на којима се славе гусле, гдје је дружење на првом мјесту, гдје млади нараштаји од старијих колега могу да науче много тога и гдје би појединачни пласмани требали ипак да буду у другом плану.

Једина заједничка институција која јединствено функционише између Србије, Црне Горе и Републике Српске је Гусларски савез. Да ли због његовог опстанка имате одређене политичке притиске?
– Савез српских гуслара је јединствена организација, која окупља српске гусларе из трију држава. Највеће проблеме имају наша браћа у Црној Гори, али изборили су се да сачувају српски предзнак гусала. Стабилан су Савез, ослоњен на СПЦ. Сви који признају и поштују Статут и нормативнe актe Савеза српских гуслара, добродошли су под српску капу. Промјене имена и трулих компромиса на ту тему нема и не смије бити.

Гуслари на свом репертоару имају врло озбиљне епске теме, али свједоци смо разних дневно-политичких тема које освану на ЦД-овима. Постоји ли нека комисија која се бави садржајем гусларских пјесама?
– На фестивалима инсистирамо на квалитетним пјесмама. Наиме, према Пропозицијама постоји правило да једна од двије пјесме, било у финалу или полуфиналу, буде неримована. Тиме штитимо народну епику и не дозвољавамо да највеће благо српског народа падне у заборав. Што се римованог десетерца тиче, и ту постоји велики број квалитетних пјесама, прије свега Радована Бећировића или Момира Војводића. Наши гуслари често бирају оне којима желе да се допадну публици. То су врло често пјесме лошег квалитета, паролашке, дневно-политичке, али оне врло брзо и падну у заборав. Оне праве, пјесме Вукових пјевача, непревазиђене су, имају посебну љепоту и свака од њих носи поуку и поруку, славе највише моралне и витешке подвиге, који им гарантују трајност. Зато су гусле српска чаролија.

Да би неко уопште покушао да постане гуслар, које особине би требао да има да би се могао сврстати међу таленте?
– Један од највећих ауторитета у гусларству, покојни Душан Добричанин говорио је да сваки гуслар мора да буде прије свега добар човјек. Свакако би и по мени то требало да буде најважнија особина сваког гуслара. Како ће неко уз гусле пјевати о чојству, племинитости, правдољубљу, витештву и јунаштву, ако сам не посједује те особине? Но, је ли то баш тако, најбоље могу одговорити сами гуслари. Мислим да се гуслар рађа, али сам се више пута увјерио да великим и упорним радом може пуно да се постигне, да и од просјечног талента можете добити велико гусларско име.

Постоји ли шанса да гусле постану дио редовне наставе у свим музичким школама?
– Предмет Гусле постоји у двије званичне музичке школе: Мокрањац у Београду и Мокрањац у Краљеву. Омладина се, нажалост, врло мало интересује за гусле. У Србији су то углавном дјеца истакнутих гуслара, која су, као дио породичног насљеђа, прихватила пјевање уз гусле. Добри примјери су Тановић, Лакетић и Јекнић. Највећа заинтересованост младих је у Црној Гори. Подгоричка Школа гусала Мина Радовић постиже изванредне резултате и по квантитету и по квалитету. Преко сто младих гуслара изњедрила је за неколико година. Када размишљамо о будућности српских гусала, дилеме нема, млади нараштаји буде наду, не дају нам да клонемо и покоримо се утицајима са стране. Нема веће почасти за Србина него уз гусле пјевати и јунаке и бојеве српске опјевати. Када би наше школе и универзитети младима предочавали величину и значај српске епике и гусала, засигурно би и наша будућност била ведрија и испуњена оптимизмом и надом. Без прошлости, нема будућности!

Послије дуже времена примјетно је да лист Гусле редовно излази.
– Лист Гусле је сигурно нешто чиме се као Савез можемо поносити. Издати пет бројева, без икакве подршке, за петнаест мјесеци је подухват у садашњем времену. Они малодушни траже себе и своју фотографију, не схватајући величину и важност једног оваквог подухвата. Надам се да велики број искрених љубитеља пјевања уз гусле разумије снагу српских гусала на прави начин, онако како је разумио Никола Тесла: као највећу силу која освоја душу Србинову; или попут Алексе Шантића, који је гусле доживљавао као: сјајни, свети храм. Лист Гусле је у времену тоталне медијске изолације наш прозор у свијет, прилика да се представимо у најбољем свјетлу, да информишемо јавност о нашим наступима, акцијама, манифестацијама, али и да поучним текстовима едукујемо младе генерације. Гусле су српски буквар, коме се стално враћамо и из кога увијек можемо нешто ново научити.

Пише: Tрифко Ћоровић / Српско коло

Извор: Слободна Херцеговина