Српски логораши: Злочине у Посавини правосуђе третира као мање битне

Српски логораши са подручја општине Оџак, над којима су у протеклом рату припадници Хрватског вијећа одбране /ХВО/ примијенили 132 методе мучења, тврде да злочине почињене над српским народом у Посавини домаће правосуђе третира као мање вриједне.

Предсједник Удружења логораша „Оџак `92“ Милан Милетић рекао је Срни да је до сада процесуиран мањи број извршилаца, а да нико од чланова Кризног штаба Оџак, који су одговорни за затварање Срба у основну школу и фабрику „Стролит“, није ухапшен нити осуђен.

„Само то што ни послије 25 година нико од њих није одговарао говори да их неко штити“, оцијенио је Милетић.

Он је нагласио да су сви, који су до сада осуђени или се воде поступци против њих, били стражари у оџачким логорима или припаднице јединице „Ватрени коњи“. Одговарали су за ратни злочин и за сексуална злостављања Српкиња из села Нови Град код Оџака.

Милетић је подсјетио да су до сада осуђени Ферид Халиловић на 15 година затвора, Маријан Брњић у два предмета по шест година, укупно 12 година, Јосип Толић на 10 и Албина Терзић на три године.

Према његовим ријечима, Терзићева је првостепеном пресудом била осуђена на пет година, а у другостепеној пресуди, према закону бивше СФРЈ, казна јој је умањена за двије године.

Он је додао да је вођен судски поступак и против Ибрахима Ахметовића, који је у међувремену преминуо, док је у случају Решада Мујкића првостепена пресуда била ослобађајућа.

Милетић је напоменуо да се воде поступци против Саше Чалушића пред судом у Оџаку, те Илије Јурића и Ивице Кљајића пред Судом БиХ.

Срби са подручја општине Оџак одведени су 8. маја 1992. године у логоре у основној школи и фабрици „Стролит“, али и у друге објекте. До јула исте године у оџачким логорима било је затворено 1.294 Срба – 864 мушкарца, 326 жена и 104 дјетета.

У том периоду силовано је 60 Српкиња, најстарија је имала 60 година, а најмлађа је била десетогодишња дјевојчица. Тортуре којима су подвргнути нису преживјела 42 логораша. Логори у Оџаку били су под контролом 102. Оџачке бригаде ХВО-а.

Објекти у којима су у периоду од маја до јула 1992. године били логори данас су приведени својој пријератној намјени. Ту се школују дјеца, а „Стролит“ је фабрика, само других производа.

Након што је територију општине Оџак ослобила Војска Републике Српске у операцији „Коридор живота“ 15. јула 1992. године, српски логораши су премјештени у друге казамате. Били су заточени у укупно 16 логора – 11 у БиХ и пет у Хрватској, међу којима су „Лора“, затвор у Пули, Керестинац код Загреба.

Посљедњи логораш са подручја оџачке општине размијењен је 26. маја 1993. године у Љубушком.

„Након што је општина Оџак Дејтонским споразумом припала Федерацији БиХ, услиједио је егзодус српског народа са овог простора, јер нису могли да замисле да се свакодневно сусрећу са злочинцима који су над њима примијенили 132 методе мучења“, каже Милетић.

Он је навео да су се оџачки Срби населили у сусједним општинама, а многи су отишли у Аустралију, јер нису жељели живот у близини својих мучитеља.

Милетић је истакао да они који су остали овдје учествују у судским процесима као свједоци, те да ти људи опет проживљавају мучења без икакве помоћи или припреме.

Милетић, који је као бивши логораш и свједок у процесима, сматра да би са њима требало да раде стручњаци, јер су то веома трауматична искуства посебно када је ријеч о силованим женама, али да су у ствари препуштени сами себи, па се десе и ослобађајуће пресуде.

Поводом 25 година од страдања Срба у оџачким логорима планирано је да 8. мај буде обиљежен и у општини Вукосавље у Републици Српској, гдје живи највећи број Срба из оџачког краја, као и у селу Нови Град код Оџака у ФБиХ.

Полагање вијенаца код централног спомен-обиљежја у Вукосављу планирано је у 13.30 часова, а парастос убијеним цивилима у логорима и погинулим српским борцима биће служен у цркви Светих апостола Петра и Павла у Новом Граду у 14.30 часова. Сјећање на страдање оџачких Срба организује Удружење логораша „Оџак `92“.

Милетић је напоменуо да све мање људи долази да обиљежи овај дан и да су главни разлози за то расељеност логораша, њихов веома тежак материјални положај, али и огорченост одуговлачењем судских процеса и малим затворским казнама, као и недовољном бригом према овој категорији.

„Код логораша влада осјећај искориштености. Када треба свједочити, сви су ажурни, а послије тога забораве жртве“, каже Милетић.

Он је додао да, упркос тој немарности, Удружење „Оџак `92“ активно сарађује са свједоцима и органима који се баве овом проблематиком, сакупља документацију, евидентира логораше, а активно је и на доношењу закона о жртвама тортуре, којим би био признати статус силованим женама и дјеци заробљеницима.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Потврђена оптужница за злочине над Србима у Орашју …

Деветорица оптужених негирала кривицу за злочине над …

Мачар: Предмет „Орашје“ има елементе удруженог злочиначког …

Потресна исповест: Комшије Хрвати постајале звери преко ноћи …