Витезови српског неба

Док чекамо авионе из братске Русије који би небо над Отаџбином поново учинили српским и слободним не смемо да заборавимо да сами авиони јесу важни, али да је њихова снага увек била у онима који су у кокпиту. За одбрану Отаџбине важно је оружје, јер се бољим наоружањем логично лакше брани и чува домовина. Али пресудан фактор су одувек били и увек ће бити људи, то је управо оно чиме смо увек односили пресудне победе, оно што нам је одувек доносило слободу.

Пише: Ненад Благојевић

Зато чекајући нове авионе, српски народ још жељније ишчекује враћање оног правог светосавског духа у срца српских војника. Тај тренутак се ближи и поред свих покушаја запада да дезорганизују, дезорјентишу, смање, разоружају српску армију. Политика и политичари разорили су српски војни кадар. Поставили су затим онај школован по разним курсевима у НАТО центрима. „Успешно“ пензионишући или испоручивши Хагу српске ратне официре, док се у исто време доказани издајник Перишић појављује по њиховим војним парадама и слободно бесрамно шета.

Све то радује западне учитеље, јер им док то посматрају делује да су започели један неповратни процес коначног уништења Србије. Тако би вероватно било да је у питању неко други али не и светосавци. За Србе нису довољне те њихове стандардне мере, процедуре, бомбардовања, ратови, економско уништавање… Заборавили су да су светосавци најјачи онда када сви мисле да су немоћни. Уништење Срба и Србије могуће је једино одвајањем од православља, а то им није успело чак ни с комунизмом. Можда су нас успорили али не и зауставили, задржао је Србин и веру и своју крсну славу, сачувао душу.

Да би успели у потпуности потребно би било да докажу да сатана не постоји па да нам онда Бог није потребан. То је за запад ипак немогућа мисија јер док год су они ту испред нас постојање сатане се не доводи у питање. Па јасно је онда и зашто се толико плаше оних који искрено верују у Господа. Знамо да ће сваки прави Србин изабрати једину могућу страну, ону на којој је Бог, православну. Тако је увек било и тако ће бити, док има Срба биће и светосаваца. Управо нам је Господ и дао ту пресудну снагу онда када је све изгледало изгубљено. Срби то знају и не заборављају.

То је она надљудска моћ која је водила српске хероје, оне на које смо тако поносни. Оне пред којима су јачи дрхтали, оне због којих смо опстали. Били су то храбри сељаци, витезови, хајдуци, ратници, војници, четници, пешадинци, артиљерци… Онда када се појавила авијација, наравно и пилоти. Српски синови, витезови неба, они који су часно наставили херојску историју Србије. Нажалост данас негде заборављени од политичких пајаца и њихових следбеника. Од оних који се плаше да се то неће свидети западу, али не и од српског рода.

Не баш тако давно да би заборавили 19.маја 1911. године био је први конкурс за српске питомце авиатичаре. По инсистирању Краља Петра I Карађорђевића на школовање за пилота у Француску тебао је да крене изабрани официр. Тада је избор пао на поручника Ђорђа Благојевића. Из непознатих разлога то се није и догодило па је идеја реализована тек 1912. године. О томе је у листу „Политика“ од 18.априла 1912 писало: „Министар војни добио је ванредни кредит од 30.000 динара за војну авијатику. Тај новац употребиће за слање наших официра и подофицира у Француску државну школу авијатике. Наши питомци отпутоваће за који дан.“

По конкурсу који је организовало Министарство војно Краљевине Србије послато је шест питомаца. Са поручницима Милошем Илићем и Јованом Југовићем, потпоручником Живојином Станковићем, поднаредницима Миодрагом Томићем и Војиславом Новчићем после успешно положених испита као и медицинских прегледа кренуо је и наредник Михајло Петровић. Стигавши у Француску 21.маја бива распоређен у „Фарманову“ пилотску школу у градићу Етамп надомак Париза. Само после двадесет дана обуке на опште изненађење извршио је свој први самостални лет. (1)

Ништа није било случајно, чињеница је да су и сами инструктори одмах препознали таленат код младог наредника Петровића. Па зато и не чуди податак према којем је чувени француски пилот Броден пратећи Михајлове летове рекао за њега да ће „бити летачки ас, јер је миран и презире смрт.“ Лет двокрилцем „фарман“ обављен је успешно, а сам Петровић као и увек патриотски настројен изјавио је да је имао осећај да са њиме лети и читава Србија.

Остаће упамћено да је његов први лет пратило и много посматраћа који су усхићено српском пилоту скандирали “Bravo, Serbo!”. Дневни лист “Figaro” направио је илустровану репортажу са фотографијама о првом српског пилоту. (2) Комплетну обуку Михајло завршава месец дана пре свих из групе. Михајло Петровић тако постаје први српски школовани пилот. Успешна обука и школовање српских пилота завршена је 8.септембра 1912. године.

Михајло Петровић није био само први српски пилот, већ нажалост и први војни ваздухопловац који је живот изгубио обављајући ратне задатке. Рођени шумадинац своје прве дане док је био на дужности артиљериског подофицира служио је у Нишу. Након обуке у Француској враћа се поново у Ниш. Односно у оближње село Трупале, где се налазио први војни аеродром Краљевине Србије. Аеродром на коме су касније из генерације у генерацију своје прве летачке „кораке“ чинили многи пилоти Краљевине Србије. Оно што ме чини нарочито поносним је чињеница да је један од тих нових витезова неба био и мој деда Милосав Благојевић.

У то време за Србију није било мира, тако да врло брзо пилоти одлазе на фронт. За време опсаде Скадра, пилоти су се сусрели са за њих тада непознатим проблемом. Мешање и сударање ваздушних таласа са мора и копна чинило је тадашње лагане авионе потпуно несигурним за летење. Лет у таквим условима био је прави „руски рулет“. Пре последњег Петровићевог лета тројица пилота су желећи да изврше задатак безуспешно покушавала да подигну авионе изнад 1.000 метара.

Нису успели у томе па самим тим нису могли ни да сниме положаје непријатеља. Зато полеће Михајло, подиже свој авион изнад 1.500 метара успешно извршавајући задатак. Нажалост при повратку ваздушни таласи праве такав удар на авион који га избацује из седишта. Српском хероју није било спаса, сказаљке на његовом часовнику зауставиле су се на 10.45, а висиномер је показивао 1.234 метра. (1)

Не би Србија имала хероје да српске мајке нису то што јесу. Оне су те које су нас задојиле чашћу, чојством и љубављу ка Отаџбини. Тако ће и мајка првог српског пилота остати упамћена, али не само по томе што је родила неустрашивог светосавца „који презире смрт.“ Кад се сетимо њених речи изговорених на великом аеромитингу у Крагујевцу (1940) биће нам јасно зашто је баш она родила таквог сина Србије. Радојка Петровић рекла је том приликом:

„Не жалим смрт свог сина кад видим каквим је то плодом уродило. Живела наша авијација!“ (3)

Остаће исто тако забележено да је први лет и задатак на Солунском фронту извршио наредник Драгиша Вујић. На нама је да то не остану само слова забележена на папиру већ дела дубоко урезана у нашим срцима и душама. После успешног бомбардовања аеродрома и железничке станице у Битољу тог 23.јануара 1916 Вуја је због недостатка горива био присиљен да принудно слети. Управо то слетање биће разлог његовог „хапшења“ од стране наших трећепозиваца и настале анегдоте:

„Ја сам пилот Србин из наше „фарман“ 99. ексадриле – рекао је грешни Вујић острашћеним бркајлијама (записао Светозар Ђорђевић у књизи „Кроз ратне вихоре“).

– Одакле нама 99 ескадрила море? – одвратили су трећепозивци везујући пилоте…“

Увериће се убрзо трећепозивци да Србија има и ескадрилу и витезе неба своје храбре пилоте. Да у будућности не би били изненађени откуд нама ескадриле и пилоти не смемо заборавити ни оне због којих смо у прошлости били тако поносни. Не прихватљиво је да не памтимо потпоручник Бранка Наумовића и његову сви су мислили тада самоубилачку акцију над небом Софије. Управо тај лет је у непријатељским новинама назван „Гром над Софијом“. После њега Бугари и Немци се више нису усуђивали да нападају Солун.

Смемо ли да се не сетимо Петра Мариновића праунука Мише Анатасијевића. Летевши у 38. француској ескадрили постаје пети француски летач по броју оборених непријатељских авиона. Од 1917. до краја рата оборио је 22 непријатељска авиона. Зато не чуди ни његов надимак „мезимац француске авијациј“. А о њему је француски генерал Вијемен, командант француског ваздухопловства, рекао: „По овом дечаку човек мора да заволи пети род оружја (авијацију)… и нека се наши хероји ваздуха угледају на њега.“ Али не чини га само то посебним, оно што га одваја од свих осталих јесте чињеница да је тада имао само 16. година. (4)
Немци су имали Црвеног Барона Манфреда фон Рихтхофена познатог по својих „80 трофеја“, французи Жоржа Гијнеморома са „54 трофеја“. Срби су имали свог Бранка Вукосављевића комаданта авијације током пробоја Солунског Фронта. Њега ни меци ни рањавања нису могли зауставити.

„У једном ваздушном окршају био је рањен и наставио да маневрише апаратом тако добро да то његов извиђач, мајор Драгомир Плећевић, није приметио, јер му је омогућио да успешно гађа противника. Плећевић је у извештају написао да је, и поред великог губитка крви, савршено владао собом и успео да авион са 20 добијених метака у борби, после пола сата, потпуно неоштећен спусти на изабрани терен. Отишао је у Француску на лечење, али је после месец дана на изричит захтев летео над Верденом и оборио непријатељски авион.“ (4)

Наравно нису сви били подједнако вешти у пилотирању. Памти Србија и свог „најгорег пилота“. Оног који је можда био нешто лошији у својој виртуозности на небу али зато не мање храбар и одлучан да по сваку цену брани и чува своју Отаџбину. О Стевану Рајчевићу остаће записано да је пред пробој Солунског фронта приликом увежбавања лета на Вертекопу направио удес приликом узлетања, то је био већ други. Комадант ескадриле капетан Вукосављевић сачекао је да се Рајчевић извуће из онога што је остало од некадашњег авиона а затим му саопштио:

„Ви сте, Рајчевићу, постали први српски ас јер сте поломили највећи број, додуше наших авиона. Док сам ја командант, више нећете летети. Немамо више авиона за ломљење.

Следећег дана, 2. септембра, 20 авиона је било спремно да узлети на пробој Солунског фронта. Пилот Рајчевић ту ноћ је провео сам и посрамљен у својој кућици, али се у цик зоре створио пред командантом.

– Команданте, могу и ја на старој једанаестици.

Вукосављевић га је гледао зачуђено сетивши се авиона који је требало да буде расходован у хангару, али је и даље оклевао:

– Не може. Немаш извиђача – узвратио је.

Рајчевић му је као из топа одговорио:

– Извиђач Јаков Љотић је спреман.

Љотић је био потпуно шокиран:

– Одох да се спремим за летење уз врло нелагодно осећање. Било је наређено да се искупимо на 2.000 метара и да у групи кренемо на фронт.“ (5)

Кад се говори о Стевану Рајчевићу не сме се заборавити ни анегдота настала приликом бомбардовања Доброг поља 1917, описана у књизи Светозара А. Ђорђевића „Кроз ратне вихоре“. Том приликом Брка како су од миља звали Рајчевића спустио се ниже него што је уобичајено наравно да би могао боље да митраљира по Бугарским рововима. Бугари успевају скроз да избуше авион тако да је морао принудно да слети, за шта Рајчевић бира једно житно поље.

„Слетео је на једвите јаде у жито, баш поред седог чиче са жутим качкетом.

Када Рајчевић истетура из авиона чича му добаци:

– Где баш у жито!

– Иди Греко у божију матер – одбруси пилот и тек тад погледа деду.

– Опростите, господине војводо – стрекну Брка када препозна Степу.

Према овој причи Рајчевић је Степи зачас објаснио зашто је морао да се качи са Бугарима кад није било „невоље“.

Сутра је Степа издао похвалу за Рајчевићево јуначко дело, а Французи су хтели да пукну од муке, јер му нису могли ништа иако је без потребе уништио још један авион.“

Да, „Французи су хтели да пукну од муке“. Знамо ми да је њихова снага увек била у сили и оружју али код светосаваца то није тако. За разлику од запада снага српског народа је одувек била у њеним људима. Знале су то и српске војводе, познавали су они одлично српску слободарску душу. Зато су у Српској војсци одувек прво водило рачуна о моралу и оспособљености војника, а не о самом оружју.

Када имаш веру у души, а љубав ка Отаџбини у срцу оружје ћеш наћи макар га отео од непријатеља. Не би то било ни први ни последњи пут да Срби то чине кад нема другог решења. Они без душе и срца ни са каквим оружјем не могу однети коначну победу. Српски народ и његови јунаци су били та моћ која је нашу Отаџбину чинила непоколебљивом у борби за веру, правду и слободу. Витезови српског неба су пример који су управо следили пилоти хероји 1999. године током агресије НАТО-а. Нису имали витезови неба током Балканских и Великог рата никакву надмоћ у авионима. Нису српски пилоти хероји за време НАТО агресије имали авионе којима би могли да се боре или одупру непријатељу. И једни и други имали су само оно познато српско срце и душу зато и нису могли бити побеђени.

(1) sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA:SmirnofLeary/%D0%98%D1%81%-D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D0%B2%D0%-B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0

(2) www.belami.rs/narednik-pilot-mihajlo-petrovic-nepozeljan/

(3) www.telegraf.rs/vesti/1284530-srpski-heroj-ovo-je-tuzna-prica-o-nasem-prvom-pilotu-mihailu-petrovicu-foto

(4)http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%-

D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:512220-Neustrasivi-nad-Sofijom
(5)http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%-D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:512550-%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D1%83

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

Пилот Ђорђе – Ђоко Путица: Херцеговац који је бомбардовао Трећи рајх

Витезови београдског неба: Шести ловачки пук!

Милисав Семиз – Заборављени херој београдског неба …