Судбина укрстила тројицу владика

Мирољуб Роглић објавио књигу о светитељима Николају Велимировићу, Јовану Шангајском и епископу Сави Сарачевићу. Савина мемоарска грађа сведочи о њиховим јаким духовним везама

Житија тројице владика чудесно је исписала и укрстила судбина, верници кажу Божја промисао – Николаја Велимировића, Јована Шангајског, који су постали светитељи и Саве Сарачевића, коме духовни вођа беше Николај, на чију је иницијативу Сава рукоположен за свештеника да би постао и владика, док је на Савин предлог Јован канонизован за свеца. Њихове животне приче, три судбине као једна, занимљива су (и)сторија не само тој „светој тројици на Земљи“ како су их звали одавно, него и о Српској православној цркви и Руској православној Заграничној цркви (РПЗЦ) чији епископи беху Рус Јован пореклом Србин и Србин Сава, те оновременим српским, светским политичким замешатељствима.

О два поменута свеца Сава је оставио бројне списе, сада сабране у мемоарску књигу „Од светог владике Николаја до светог Јована Шангајског“. Приређивачи су Мирољуб Роглић из села Ђурице у Старој Рашкој, четири деценије писац, гуслар, сакупљач списа и ретких књига у Канади (где је Сава највише службовао, као владика РПЗЦ) и Слободан Обрадовић из Горњег Милановца, власник куће ЛИО, издавача мемоара. Сава, световним именом Јован, рођен је 1902. у Љутовници, код Милановца. Завршио је Правни факултет у Београду. Духовни рад почиње текстовима у црквеној штампи, када га привлачи Богомољачки покрет, који је основао Николај, као владика жички. Постоје контроверзе око тог покрета и данас.

– „Питају: Jе ли Богомољачки покрет црква у цркви? Није, него православно друштво под благословом Цркве“ – преноси Сава Николајеве речи. – Ишло се од тога да је то паралелна наука, нека врста секте, да је протестантска. Да жели да влада у цркви и над црквом.

Јован Сарачевић, каснији свештеник па владика Сава, испрва се укључује у политички живот, кроз партије заступнице хришћанских идеала, мада није био члан ниједне. Као свештенослужитељ формиран је руком владике Николаја, са којим доживотно остаје у јакој духовној вези, нарочито у време кад је Сава, као владика, на суду у Сан Франциску бранио владику РПЗЦ Јована Шангајског, каснијег светитеља. Предуго би нас одвело набрајање свих заслуга тројице духовника за васцело православље у свету, не само у Србији. Списи Савини, коначно сабрани у речену мемоарску књигу, сведоче нам и више од тога.

А Јован Максимовић, чији је отац Борис, племић, био српског порекла, рођен је у Русији 1896. У време Октобарске револуције доспева у Србију, у оскудици живи као колпортер. И лети и зими Београдом је ишао бос, нико није знао да је племић са два завршена факултета. У Београду завршава Теолошки факултет. Замонашен је у Миљковом манастиру код Свилајнца. Постаје суплент Охридске епархије, чији владика је тада био Николај. Као епископ РПЗЦ 1934. послат је у Кину, у Шангај, где беше много избеглих Руса. Касније бива њен епископ у Паризу и Сан Франциску. Свуда су га од милоште звали владика „Јован Боси“. Ретко је спавао. Упокојио се у Сијетлу 1966. Проглашен је за свеца 1994. И његов прадеда Јован Максимовић, архиепископ сибирски у време цара Петра Великог, је светац.

УЈЕДИЊЕНИ У ЈЕДНУ ЦРКВУ

У Храму Христа Спаситеља 17. маја 2007. потписан је акт о канонском јединству две раздвојене цркве руског народа – Московске патријаршије и РПЗЦ. Свечано уједињење је обављено у присуству Владимира Путина, првог човека Русије. Иначе, прво седиште РПЗЦ било је од 1921. у Сремским Карловцима, да би га њен Синод 1948. преселио у Њујорк.

ЗАРОБЉЕНИШТВО И МОНАШЕЊЕ

Јован Сарачевић (владика Сава) је завршио Теолошки факултет. Постаје немачки ратни заробљеник до 1943. када се разболео. Враћа се у Београд и ступа у Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, у чијој пратњи је био до априла 1945. у Илирској Бистрици у Словенији. У саобраћајној несрећи код Ајдовшчине Љотић гине, остали, као Сарачевић, бивају тешко повређени. Прелази у Италију, па у Аргентину, где је у РПЗЦ замонашен. Постаје игуман, па 1958. и епископ едмонтонски у Канади, где је 1973. умро.

ВЛАДИКА НИЈЕ ДОЧЕКАО

Епископ Николај није доживео хиротонисање Саве као владике, јер је преминуо 1956. а за живота је много радио на његовом посвећењу, као Сава на посвећењу Јована. Кад је у међуратној Југославији основан Покрет богомољаца под именом „Народна хришћанска заједница“, чији духовни вођа беше епископ Николај, у листу покрета „Хришћанска заједница“, који мења име у „Мисионар“, међу најутицајнијим писцима духовницима био је управо Сава. Лист је био врло утицајан у емиграцији.

Аутор: Милорад Бошњак

Извор: НОВОСТИ