Хрватска усташофилија

Низом изјава, ексцеса и манифестација Хрватска показује да није рашчистила са својом усташком и фашистичком прошлошћу. Напротив, са уласком у ЕУ, те тенденције су све очигледније и без консеквенци

Пише Слободан Иконић

Нема тог повода који Хрватска не би искористила да, по ко зна који пут, потврди мржњу према Србима и манифестује уверење да је та мржња дубоко историјски укорењена и да само чека погодне околности да исплива на површину. Само у првом месецу ове године неколико је примера који се надовезују на скорашње бујање усташоидних манифестација диљем Хрватске.

ГОВОРИ МРЖЊЕ

У карловачкој четврти Раковац освануо је графит са недвосмисленом алузијом на српску породицу Зец, зверски убијену у свом стану у Загребу 1991. године. „Српска деца, српска деца, дошла ватат зеца, убиј децу, убиј децу, спаси живот зецу“, пише на зиду. Графит којим се позива на убијање српске деце налазио се само стотинак метара од улаза у којем станује актуелни градоначелник тог града и ту је стајао десет дана, што се доводи у везу са наступајућим локалним изборима. Уклоњен је тек пошто је на њега скренута пажња у јавности.
Само неколико дана раније, на Јутјубу је објављен још један снимак бившег председника Хрватске Стјепана Месића на којем он, говорећи на састанку 1992. у Новској, релативизује, односно пориче усташке злочине у логору Јасеновац. Месић на снимку тврди да је тај логор коришћен не до краја Другог светског рата него све до 1947. године, што тврде и историјски ревизионисти окупљени на екстремној десници, уз „чињеницу“ да је то био „радни логор“ и да су људи послати у Јасеновац тиме били „практично спасени“, јер је долазак у Јасеновац значио да неће бити побијени, већ коришћени као радна снага.
Ово, иначе, није први снимак на којем бивши председник Хрватске „усташује“. Својевремено је објављен и видео с његовог пута у Аустралију, током којег је хрватским исељеницима говорио о томе како је Хрватска у Другом светском рату „двапут победила“, први пут на дан оснивања НДХ 10. априла 1941, а затим и након завршетка рата, нашавши се на страни победника. Од те изјаве, објављене док је још био на челу државе, у обраћању нацији Месић се у том тренутку оградио.
Сада, поводом Јасеновца, Месић је у свом извињењу објаснио да се догађај збио под великим притиском тадашњих ратних збивања и политичких ставова ХДЗ-а, које је као председник Извршног одбора спроводио ма колико се с једним делом није слагао, што су и неки хрватски историчари прокоментарисали да је Месић „од најгласнијег певача усташких песама постао најгласнији певач партизанских песама“.

СЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ

Треба се подсетити да је НДХ у једноме надмашила нацисте – поред Јасеновца, у којем је страдало стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, била је једина држава која је имала посебне логоре за децу – Сисак и Јастребарско, кроз које је прошло 33.000, а у њима скончало близу 20.000 деце до 14 година старости. Деца су мучена, бацали су их у ваздух па дочекивали на бајонете, везивали на груди мајкама, а затим их убијали. Најгоре од свега је што су у томе учествовали католички свештеници, којих је, према америчким изворима, у НДХ било 1.400.
Мало је позната и изјава председника САД Френклина Делано Рузвелта 1944. године, дакле још пре завршетка рата, да су Хрвати дивље животиње и да као такве немају право да након рата живе у било каквој својој националној држави већ у резерватима и то под присмотром међународне заједнице…

ЗА ДОМ СПРЕМНИ

Данас, у Јасеновцу, месту геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, постављена је спомен-табла Хрватским одбрамбеним снагама (ХОС) на којој је уклесан и усташки поздрав „За дом спремни“. Злогласни усташки поздрав и војни поклич су пре окупације 1941. године користиле усташе у емиграцији, а од 10. априла 1941. постаје и службени поздрав у Независној Држави Хрватској (НДХ), и сматра се еквивалентом нацистичког „Зиг хајл“ поклича.
За Ефраима Зурофа, познатог ловца на нацисте, историчара и директора Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму, „незамисливо је да се било гдe у Хрватској поставља таква спомен-плоча, поготово не у Јасеновцу. ’За дом спремни’ је увреда свима који су изгубили породице и рођаке у Јасеновцу, Јадовну или другим усташким концентрационим логорима у Хрватској, као и онима које су усташе послале у Аушвиц. То је увреда за све који су патили под усташким режимом, који је био један од најкрволочнијих у Источној Европи током Другог светског рата“.
Уместо да хрватска влада одмах уклони споменик, премијер Андреј Пленковић каже да је то деликатно питање и најављује јавну расправу о свим тоталитарним режимима. Биће да је током његове посете Израелу управо то био разлог што се израелски медији нису ни осврнули на Пленковићеву посету, штавише, државни протокол Израела није чак ни окачио хрватске заставе на улазу у Јерусалим, на путу за Кнесет и друге државне институције, што је добро познати обичај када председници држава и шефови влада долазе у службену посету.
Али су зато сви пренели вест да јеврејске заједнице ни ове године неће учествовати у званичном програму обележавања Дана сећања на Холокауст у Хрватској. Председник Јеврејске општине Загреб Огњен Краус изјавио је да је одлука представника Јевреја у Хрватској о бојкоту традиционалног скупа власти донета пошто влада није уклонила спомен-плочу с усташким поздравом у Јасеновцу, као и због изостанка примерене реакције на величање усташтва.
Краус је посебно нагласио да је изостала реакција и на то што је из Техничке школе у Шибенику повучена изложба посвећена Ани Франк у коју су били укључени и делови о усташким злочинима. Изложба је повучена јер је директору школе Јосипу Бамарићу засметао приказ усташа и партизана, односно што су партизани приказани „као цвеће“, а усташе портретисане као злочинци који су клали Јевреје и Србе.

РЕЛАТИВИЗАЦИЈА

Хрватски Јевреји су прошле године, заједно са Српским народним већем и Савезом антифашистичких бораца и антифашиста, бојкотовали и званичну комеморацију жртвама усташког концентрационог логора Јесеновац због „релативизације и ревитализације усташтва“.
Оваквој реакцији не треба се чудити и зато што се у срцу Загреба сваке године одржава миса за Анту Павелића, а ове године, на Бадњи дан, на загребачком Цветном тргу организован је и карикатурални перформанс „Хрватске православне цркве“, као настављача Павелићеве ХПЦ, основане после бројних протеста немачких и италијанских окупатора, згрожених варваризмом усташа.
Да би остала доследна владајућем тренду у својој држави, хрватска председница Колинда Грабар Китаровић недавно се извињавала деци у Дубровнику јер је међу поклонима које је делила у вртићу била и чоколадица произведена у Србији. Само две недеље раније хрватска председница се у Канади фотографисала са усташком заставом.

КОМПЛЕКС СРБИЈЕ

Чак и бивши председник Хрватске Иво Јосиповић сматра да ХДЗ „жмури на усташофилију“, а да водећи политичари у Хрватској и део медија имају комплекс Србије. Осим тога, он наводи да се политичари у Хрватској боје да уђу у отворени дијалог и тражење најбољих решења за две државе.
„Оптерећени су страхом да ће им сарадња са Србијом, чак и озбиљни разговори о бројним међудржавним проблемима које имамо, донети негативне бодове и етикету просрпске и пројугословенске политике. Боје се да уђу у отворени дијалог и тражење најбољих решења за обе државе“, рекао је Јосиповић у интервјуу за „Политику“.
Многи светски медији, али и политичари сматрају да би Брисел требало да се огласи око низа примера повампирења усташтва и фашизма у Хрватској, тим пре што је читав концепт Европске уније створен на антифашистичким тековинама. Распадајућа ЕУ упорно толерише такво понашање. Уосталом, Пленковић је њено чедо, више година је провео у Бриселу пре него што је упућен да здушно помогне у процесу „демократске зрелости свих земаља на југоистоку Европе“, како сам каже.
А како изгледа „хрватска демократска зрелост“ показала је америчка агенција АП, наводећи да се Хрватска, иначе чланица ЕУ, суочава са порастом десничарских осећања, која укључују и дивљење за усташки, нацистички, марионетски режим током Другог светског рата, одговоран за смрт десетина хиљада Јевреја, Срба и Рома у концентрационим логорима.
АП пише да је Србија оштро протестовала због откривања споменика Миру Барешићу у Хрватској, којим се, наводе, одаје почаст „екстремном националисти“ осуђеном због убиства југословенског амбасадора Владимира Роловића у Шведској 1971. године. Србија Барешића види као терористу, док га хрватски националисти поштују и гледају као хероја који је цео свој живот посветио хрватској државности, наводи АП и подсећа да су откривању споменика присуствовала и два министра у хрватској влади.
АП преноси и да је српски премијер Александар Вучић упутио писмо функционерима ЕУ у којем је, наводи америчка агенција, затражио реакцију и упозорио да хрватска „антисрпска“ политика може да угрози мир и стабилност у региону, који је био захваћен крвавим грађанским ратом деведесетих година прошлог века.
Иако се наводи да су српско-хрватски анимозитети вековни, историчари указују да историја све до 20. века не познаје ратове Срба и Хрвата. Пажњу јавности привукла је изјава угледног хрватског историчара млађе генерације Твртка Јаковине хрватској телевизији да су Срби 1918. године спасили Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала. Јаковина је рекао и да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици“. Његове ставове о значају који је за Хрвате имало стварања заједничке државе са Србима потврђује изјава истакнутог хрватског политичара Анте Павелића Старијег (Зубара) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба (загребачку, вараждинску и крижевачку).

ВЕРА И ПРЕВЕРА

Тешко је наћи у свету два народа са толико сличности што говоре истим језиком, који им ипак није помогао да се кроз историју боље разумеју. Суштински, највећа разлика између Срба и Хрвата је у вери.
Преверавање је оставило најтрагичније последице по српски народ, одвојивши од њега поисламљене и покатоличене Србе. У основи феномена превере или ренегатства (лат. renegatus, од renego – „одричем се“) јесу страх од моћи и опортунистичка жеља да се пређе на страну јачега. Чином превере појединци и групе стичу осећање сигурности, а доказивање лојалности новој, верској или каквој другој заједници често се огледа у њиховој свирепости према припадницима заједнице којој су припадали.
Тек, Хрвати не дангубе. Да би оправдали своје усташофилство, до безобразлука прибегавају ревизији историјских чињеница и догађаја, већ давно утврђених. Уосталом, зар то није и најновији европски тренд, чији су Хрвати само најдоследнији следбеници?

Аутор: Слободан Иконић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Зуроф: Степинац не може бити ни светац ни херој

„Једино још Анте Павелић није добио споменик у Хрватској“

Хрватска: Освануо графит „Српска деца, српска деца, дошла ватат зеца, убиј децу, убиј децу, спаси живот зецу“

ВИДЕО – Нови снимак Месићевих изјава о Јасеновцу: Радио је и послије рата