Словеначки крвави трагови у десетодневном рату против ЈНА нису заборављени. На то подсећа и недавна кривична пријава коју је Тужилаштву за ратне злочине Србије поднео адвокат Душан Братић
Пише: Драган Вујичић
Данас се навршава 28 година од завршетка оружаних сукоба у Словенији, који су означили почетак распада СФРЈ. Рат је почео 27. јуна, а окончан 7. јула 1991, склапањем споразума између савезних и словеначких функционера на Брионима. Тадашња влада СФРЈ обавезала се да ће да повуче савезну војску, а власти у Љубљани да демобилизују своје трупе. Током тих неколико крвавих дана погинула су 44 војника ЈНА, од којих су многи били млађи од 20 година, а рањено их је 180.
Словеначки крвави трагови у десетодневном рату против ЈНА нису заборављени. На то подсећа и недавна кривична пријава коју је Тужилаштву за ратне злочине Србије поднео адвокат Душан Братић против бившег председника Словеније Милана Кучана, због злочина против ратних заробљеника. Кривичном пријавом обухваћени су и команданти територијалне одбране Јанез Слапар и Франц Андерлич.
ОКО аеродрома Церкље код Љубљане, тих дана јуна 1991. били су груписани терористи, а не територијалци. Они који су кидисали на голобраде младиће на одслужењу војног рока у ЈНА били су наоружани транспортерима, ракетним системима „Амбруст“ и „Стрела-2М“. Чак су и покушавали да оборе војне и цивилне авионе, односно хеликоптере. Борбена група 63. падобранске бригаде зато је и пребачена 27. јуна на аеродром, да би борбе почеле исте ноћи. Нажалост, одмах је пала и наша прва жртва, погинуо је падобранац Драган Родић Барба.
Овако, за „Новости“, сведочи Душан Крстић, тада припадник 63. бригаде, данас са чином поморског официра, предавач на Академији за безбедност у Израелу. Крстић наводи да је чувена 63. падобранска бригада, односно њена јединица, прво учешће у борбеним дејствима имала управо у Словенији, с посебном улогом у заштити војних аеродрома.
Наш саговорник је, заједно са Драганом Родићем из Ријеке и тада поручником, легендарним Протом и потпоручником Каретом, чинио прву борбену четворку ЈНА која је добила ратни задатак. Сећа се да су команду за акцију добили од потпуковника Саше Ђорђевића, команданта Оперативне групе. Разлог је био отварање ватре из „бровинга“ и пешадијског наоружања на авионе ЈНА који су полетали са писте. До контакта са терористима, сећа се, дошло је у сумрак, неколико стотина метара од насеља крај аеродрома, и тада је убијен падобранац из Ријеке. Барба је погинуо тик уз Крстића, изрешетан митраљезом „бровинг“. Уследио је жесток одговор падобранаца, и акција је трајала целе ноћи. Из тог насеља Скопице, више није пуцано на војску.
– Током неколико дана имали смо три окршаја с терористима на аеродрому, и већ последњег дана јуна, нико од њих, а било их је око 400 под оружјем који су окружили аеродром, више није виђен у околини – говори нам Крстић. – Када нису прошли у Скопици, Кучанови ратници пробали су да нападну складиште горива на делу аеродрома који се звао „Мали Лесковац“. Ту их је сачекала борбена група генерала Видоја и Коштаног, док је словеначку минобацачку батерију, која је са око два километра тукла по аеродрому, елиминисала група Жикице Јовановског (данас једног од челника македонске војске).
Крстић данас у Израелу има чин поморског официра
ПОДСЕЋА Крстић да се у међународном праву догађаји са Церкља зову – тероризам. У Израелу, где предаје на Академији за безбедност, оваквим дефиницијама означавају догађаје када бојовници дигну оружје на легитимну војну силу. Наш саговорник поздравља подизање кривичне пријаве против Милана Кучана и изражава наду да ће бити део судског процеса против некадашњег словеначког председника.
– Правда не застарева – додаје Крстић. – Тако сам 2006. учествовао у акцији хватања Шандора Кепира, мађарског ратног злочинца из Другог светског рата, оптуженог за учешће у убиствима Срба, Јевреја и Рома током Новосадске рације у јануару 1942. Долијао је у десетој деценији живота и ником га није било жао, па мислим да нико неће жалити ни Словенце када се чује шта су радили. Иначе, те 2006. био сам у саставу тима Симона Визентала који је спроводио операцију „Последња шанса“. У Србији сам успео да нађем сву документацију са Кепировог суђења у одсуству и много тога што се о овом зликовцу није знало.
Некадашњи припадник 63. бригаде се с великом тугом сећа рата ’91. Због много проливене крви и зверске суровости са којом су против војне силе ЈНА ратовали „побуњеници“. Сведочи да су падобранци рат почели када су у зору 27. јуна добили узбуну док су били на вежби на граници са Бугарском. Тамо су, не слутећи да ће букнути рат у Словенији, увежбавали проналажење катапултираног пилота.
– Веровали или не, тај пилот је био Љубиша Величковић, потоњи генерал и командант РВ и ПВО.
СЕЋА се Крстић да се прва борбена група 63. бригаде Саше Ђорђевића у авионе „ан-24“ укрцавала док је са звучника касарне у Нишу грмела песма групе AC/DC – Thunderstruck („Удар грома“). То им је била ратна песма.
– Када је Барба погинуо, јединица је за ноћ променила лик – говори Крстић. – После његове смрти смо први пут изговорили заклетву, која и данас важи: „За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. бригаде – раде“. После смрти Барбе своје зелене беретке смо заменили црвеним, да нас непријатељи „добро виде“.
Војници 63. падобранске бригаде у првим годинама рата били су ангажовани углавном на обезбеђењу аеродрома ЈНА, да би се после тога њихови задаци изузетно увећали и усложнили. Никад се није догодило да имају мањка војника за задатак. Једини сабрат који је нестао и нису га пронашли и извукли био је Антељ Шипош, који је нестао на хелидрому у Мостару 1992.
– Од нас старих нико нема мира када се сети Шипоша. То нам је једини брат за кога не знамо како је завршио – завршава разговор Крстић.
ИСКАКАЊЕ ИЗ АВИОНА
– Прилично драматично је било 27. јуна, када смо запоседали Церкље – сећа се Крстић. – Није се знало да ли су, док смо били у лету, терористи продрли на аеродром, те је наређено да током слетања, када авион смањи брзину, искачемо по паровима и да се котрљамо на ивицу писте. Ја сам био у првом авиону. Ми смо после обезбедили слетање осталих летелица које су носиле људе и специјалистичку опрему.
Плакат поводом Дана Словеније
ДУГИ НИЗ СЛОВЕНАЧКИХ ЗЛОЧИНА
ЗА обрачун са ЈНА, словеначко руководство је израдило план под именом „Набава“. Подразумевао је:
* Искључење воде и струје у зградама у којима су живеле породице старешина ЈНА и у касарнама, отварање ватре на припаднике и објекте ЈНА.
* Формирање логора, и то: логор рудник „Дол“ при Храснику, где су заробљене старешине и њихове жене и децу довозили и, везане, спуштали у рудничка окна пуна воде.
* Логор „Краљ“ – 40 војника су раздвојили по националној припадности – а онда је настало садистичко иживљавање над младићима Србима, Македонцима и Црногорцима.
* Војнику на стражи Милану Танасковићу пришао је словеначки полицајац и затражио да запали цигарету, а онда му мучки, док је овај вадио упаљач, на превару, пуцао у стомак.
* Александар Милошевић, потпоручник ЈНА из Лебана, после рањавања смештен је у санитетско-транспортно возило са ознаком Црвеног крста, али је и на њега дејствовано тромблоном. Сви у возилу су погинули.
* На граничном прелазу Холмец стрељани су војници Антоније Шимуновић, Зоран Јешић и Горан Малетић, који су у рукама држали бели чаршав. Део догађаја је забележила аустријска државна телевизија ОРФ.
* Словеначка територијална одбрана 27. јуна увече оборила је први хеликоптер ЈНА. Жртве су били пилоти чији је задатак био да превозе хлеб припадницима ЈНА у блокираној касарни. Хеликоптером је управљао Словенац, капетан Антон Мерлак.
* Код Љубљане је 28. јуна оборен хеликоптер Ми-8, када су настрадали капетан Миленко Јоргић, поручник Елдин Храповић и водник Мирослав Шандор. Тадашњи министар за информисање Словеније и доскорашњи известилац ЕУ Јелко Кацин одбио је да преда тела погинулих пилота. Десет дана тела су била изложена испред зграде државних органа Словеније.
КУЧАН ПРИЗНАО
КАКО нам је потврдио адвокат Душан Братић, Кучан је као председник Словеније издао наређење за блокаду граничних прелаза, на шта га је документом подсетио и Слободан Милошевић, када је овај сведочио против њега у Хагу.
На страни 20934. судског списа са суђења Милошевићу налази се признање Кучана да је издао наређење које је проузроковало злочин испред граничног прелаза Шкофје код Копра. Тамо су метком у потиљак убијени војник Неџмедин Османи, цивилно лице Бранко Седлар и капетан Слободан Пантелић.
Извор: Новости