2024 - Страница 26 од 30 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 26

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Јован Мирић: Извори ужаса

7. март 2024.

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ. Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге. По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек: – Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив! Усташе

Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)

6. март 2024.

Истина о Недићу Пише: Никола Милованчев Задњих година поново су ојачали притисци да се наметне измишљена хипотека саодговорности владе Милана Недића за нацистички геноцид над Јеврејима у Србији 1941-1944; та пропаганда је на жалост толико јака, да после мого понављања, у њу почињу да верују чак и неки добромислећи али недовољно информисани људи. Зато желим да потсетим нашу јавност на писмо читаоца Политике из Лондона Ж. З., које је штампано у том београдском дневном листу, у рубрици Писма читалаца, 13. маја 1994. (бр. 28939, стр. 6). Преносимо у целости ово писмо, објављено под насловом „Истина о Недићу. Погрешна оцена – оптужба – о Недићу као суорганизатору убиства српских Јевреја 1941-1942.

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

6. март 2024.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Биљана Васић: Данас сам из школе изашла потпуно поражена

5. март 2024.

И не, није то дух времена. То је грешка, грешка у коду, грешка у васпитању, грешка у свему што наша деца живе, пише проф. српског Може ли наставник бити неуспешан на неком часу чак и после тридесет година рада? Може. И те како може, нарочито ако није у споразумном сагласју са стварношћу, ако је обликује по личном моделу и живи у романтичарским визијама прошлости. Данас сам дошла из школе потпуно поражена. Можда бих то могла назвати културолошким шоком. Већ је ноћ, имала сам читаво поподне да схватим у чему је проблем, али решење немам. Само се осећам бедно и неуспешно. Питам се у чему је проблем, а знам да деца

И ДУНАВ ИМА ПЛАВУ ГРОБНИЦУ: Епархија Бачка о изградњи цркве у новосадском насељу Лиман, посвећене жртвама рације 1942.

5. март 2024.

Храм који ће бити изграђен у новосадском насељу Лиман, у близини купалишта Штранд, биће посвећен Светим мученицима бачким пострадалим у погрому нашег народа у Бачкој од 1941. до 1944. године, нарочито у Новосадској рацији. Пише: Ј. Симић То ће га с правом, сврстати у ред здања од изузетног духовног, културног и националног значаја. Изградњом храма Светих мученика бачких и планираном изградњом Меморијалног центра жртава погрома у Бачкој овај, до сада неуређени део обале Дунава ће, између осталог, постати уређена културно-просторна целина дефинисана културом сећања на страдање свих Новосађана и биће својеврсни прворазредни подсетник да Плава гробница и ту постоји. Оваквом поруком за јавност огласила се јуче Епархија бачка после најаве

Прича о звездашима у рату: „Не пуцај, ми смо наши!“

4. март 2024.

Пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио, пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали. Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а

Јадовно у књизи: Фрањо Здунић Лав: “Котар Госпић и котар Перучић у НОБ“

4. март 2024.

Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове кориjене. ЈАДОВНО У КЊИЗИ: Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989. »Они коjи не памте прошлост, осуђени су да jе поново проживе.« Сантаyана Када се говори о усташким злочинима и звjерствима коjе су починили на Јадовном средином 1941. године (jуни-аугуст) над нашим народима: Србима, Јевреjима и Хрватима, сваком се намеће питање: гдjе су клице и кориjени тих монструма, побjешњелих звиjери и крволока; како су настали и тко их jе одгаjао за убице; како jе настала њихова терористичка организациjа – Усташки покрет и тзв. Независна Држава Хрватска (НДХ) за коjу

НАЈАВА: Представљање историје ливањских Срба у Америци

4. март 2024.

Управни одбор Удружења ОМЛ, у сарадњи са својим члановима који живе у Амеици и њиховим парохијским црквама, организује приказавање изложбе „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“ са представљањем књиге Огњена Марија ливањска Буда Симоновића. Наведени скупови одржаће се према следећем распореду: Субота, 9.марта т.г, у 12.30 – Чикаго, црква Св.Никола, Брукфилд (4315Joliet Ave, Lyons II, 60534) Недеља, 10.марта т.г, у 12.30 – Милвоки, црква Св.Сава (3021, S 5ist, Milwaukee, WI 53219) Недеља, 17.марта т.г, у 12.30 – Орландо, црква Св. Петке (1990 Lake Emma Rd, Longwood, FL 32750) Организатор и домаћини са задовољством позивају Србе Ливањског поља, настањене у Америци, да присуствују овим скуповима, заједно са члановима својих породица, пријатељима и комшијама и

Милош Ковић: Криза српске историографије

28. фебруар 2024.

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века. Ови људи имали су заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела. Данас у томе нема сагласности. Много тога од тада се, истина, променило. Остала су, међутим, кључна, једноставна питања

ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСМО НАУЧИЛИ

28. фебруар 2024.

Дечак Мирослав Лазански испред латиничне дрвене „пирамиде“ у Јасеновцу, која је била једино спомен обележје стравичног хрватско-муслиманског геноцида над Србима, све до 1966. Пише: Владан ВукосављевићТек тада је постављен симболички нејасан и непримерен споменик у облику цвета, аутора Богдана Богдановића, комунисте и потоњег активног аутошовинисте из осамдедетих и деведесетих година. Историја бележи неке илустративне детаље у вези са церемонијом откривања споменика: „Домаћин церемоније требало је да буде Крајачић, али се он није појављивао. Није дошао ни тадашњи шеф хрватских комуниста, Владимир Бакарић, тврдећи да се не осећа добро. Програм је требало да почне у 9 часова, али се чекао Крајачић који није стизао, па је почетак каснио више од два

Сведочанство о страдању православних Срба у Бихаћкој Крајини

22. фебруар 2024.

Документарни филм Гаравице – непроцењиво сведочанство о страдању десетина хиљада православних Срба у Бихаћкој Крајини Неколико стотина заинтересованих вечерас је до последњег места испунило Малу салу београдске МТС Дворане у којој је премијерно приказиван документарни филм Гаравице аутора Драгана Радовића из фондације Заборављени коријени. Велики број гледалаца и стојећи је пратио филм – сведочанство о страдању српског православног народа у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу у Другом светском рату. Аутор је разоткрио непознату и дуго скривану истину филмом који је базирао на више од три хиљаде докумената (судских пресуда, записника са саслушања, извештаја, прогласа…), као и живој речи 27 преживелих сведока, од којих у филму говори њих 15. Филм је непорециво

О споменицима жртвама усташког терора у граду Госпићу

21. фебруар 2024.

Из казнионице (ткз. Gericht) у Госпићу, 15.фебруара 1945. г. ухапшеници, након што су били страховито мучени и злостављани, изведени су, те потом повjешани по Госпићу. У знак сjећања на њих, као и хиљаде невиних жртава усташког терора коjи су нашли смрт у безданима Јадовна, Пага, Велебита и велебитског подгорjа, поред православног гробља Јасиковац у Госпићу, подигнут jе споменик коjи симболизује вjешала. Између високих вjешала налазио се базен, jезеро суза и статуа жене – симбол маjке коjа оплакуjе своjе наjмилиjе. Ивана Дошена-Сокола, секретара Окружног комитета СКОЈ за Округ Лику и Ђуру Чалића, члана Окружног Комитета КПХ за Лику, убили су усташки одметници у шестом мjесецу 1945.г.. Њих двоjица сахрањени су у

Улога хрватске Удбе у избору патријарха СПЦ

20. фебруар 2024.

У „сарадничкој” (доушничкој) мрежи Управе државне безбедности (Удбе) у НР Хрватској 1958. године, међу свештеним и мирским службеницима Српске православне цркве (СПЦ) било је 20 свештеника и 16 чланова Епархијских савета и Управних одбора. Пише: Милан Четник Те године, од 26. маја до 10. јуна одржано је “тешко заседање” Архијерејског сабора СПЦ на којем нису изабрани предложени кандидати за нове владике, “домороци” у македонским епархијама. Нешто касније, 5. јула “изненада” је умро патријарх Викентије (Проданов). Друго оделење савезне Удбе послало је 14. августа депешу хрватској Служби тражећи анализу састава изборног Сабора СПЦ за новог патријарха, са њиховог терена. Јер, у тадашњем изборном Сабору право гласа, осим архијереја, имали су и

УГ Јадовно 1941: ПОЗИВ НА ПОТПИСИВАЊЕ ПЕТИЦИЈЕ ЗА РЕЗОЛУЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У НДХ

20. фебруар 2024.

Удружење грађана „Јадовно 1941.“ позвало је на потписивање петиције за резолуцију о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/, чиме је подржало Покрет Срба Крајишника. „Позивам потомке и поштоваоце жртва комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг да потпишу петицију“, истакао је предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић, напоменувши да је он то такође учинио. Према његовим ријечима, након што је Република Српска усвојила Декларацију о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима, није касно да и Скупштина Србије то учини. „Као што кажу организатори ове петиције: вријеме је. Надам се да ће ова богоугодна акција уродити плодом“, рекао је Басташић Срни. Покрет Срба Крајишника позвао је држављане Србије да се одазову потписивању