2024 - Страница 16 од 30 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 16

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

10. јун 2024.

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

9. јун 2024.

Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj. То свето мjесто коjе jе 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjестане долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фотоапарата и камера државних сервиса. Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико

Мучно ницање Каменог цвета

9. јун 2024.

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца. „Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.” То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ

8. јун 2024.

Већ 1. јула 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпић, а затим jе отjеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу jе провео осам мjесеци, а касниjе jе протjеран у Србиjу. Специjална полициjа га поново хапси 18. руjна 1943. године. Слиjеде тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелиjе на Бањици, гдjе jе остао све до 2. фебруара1944. године. ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ – ЈАСЕНОВАЦ ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ КРОНИКА ИЗ ПАКЛА (Јасеновац, 21. VIII 1941 – 31. III 1942) Издавач: СПОМЕН – ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ За издавача: РАДОВАН Технички уредник и коректор: ФРАЊО ПИРЦ Тисак Штампарски завод »Огњен Прица« Дарувар ХАПШЕЊЕ Први дан августа 1941. године

Раде Црногорац: Кад се Пива на небо селила

7. јун 2024.

7. јуна 1943, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у пивском селу Дола, десио се један од најстравичнијих злочина. Припадници фолксдојчерске Принц Еуген Дивизије, говорила је званична историја, рафалима су покосили 522 житеља овог краја, а међу њима и 109 дјеце. Смрт су сијали низ цијело пивско племе, тако да је живо спаљено, у селима и катунима или бачено низ литице, више од 1 260 невиних људи, жена, дјеце и стараца. У сливу Комарнице, Пиве и Таре, између Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника, окружено Гацком, Голијом, Шипачном и Дробњацима, простире се старо херцеговачко племе Пива. Пива је српском роду дала низ знаменитих личности, међу којима се, поријеклом из

Средњошколци у мисији против колективног заборава

6. јун 2024.

Жртве масовног партизанског злочина заслужују право на истину и право на сјећање. Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и право на истину, поручили су ученици и професори Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор- право на сјећање“. Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима. Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају

Миле Дакић – Споменици НОР-а и револуције

6. јун 2024.

Миле Дакић 1986. године израдио је драгоцјену монографију споменика и стратишта из Другог свјетског рата на простору општина Карловац, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Озаљ и Дуга Реса. Осим фотографија, монографија садржи и карту са исцртаним локацијама споменика, биографије народних хероја и хронологију догађаја током рата. Како су споменици на простору Кордуна у посљедњем рату рушени и скрнављени, тако ова монографија има већу вриједност. На плочама некадашњих споменика била су исписана имена српских жртава страдалих од хрватских и муслиманских усташа. Издавач: Меморијални парк Петрова гора Аутор: мр Миле Дакић Рецензенти: др Ђуро Затезало, пуковник Игњатије Перић Издање: прво Година издања: 1986. Спецификација: латиница, 141 страна, меки повез, 20 cm Примјерак сачувао: Драган Гвозденовић Дигитализација: Фондација “Заборављени коријени” Дигитализовано издање уз

Барјак слободе завијорио се 6. јуна 1941.

6. јун 2024.

6. jуна 1941. године група устаника из села Казанаца и Вратковића код Гацка напала jе жандармериjску станицу на Брљеву и овом акциjом означила почетак организованог устанка против Независне Државе Хрватске. У своjоj књизи о ратним дешавањима у Херцеговини под називом „Крваво коло херцеговачко“ Саво Скоко, између осталог, пише: „Наиме, већ 5. jуна 1941.године муњевито се ширила вест о трагедиjи села Корита дуж целе „немирне границе“. Изjутра 5. jуна у пограничним селима поjавио се Јаков Миловић, коjи jе са сломљеном руком побегао са Корићке jаме, и испричао људима да су те ноћи муслимани из Фазлагића Куле побацали у jаму Голубинку на Кобиљоj глави све одрасле мушкарце из села Корита и Заградаца.

Перо инжињера Обрадовића: Сјећање на један злочин

5. јун 2024.

Dржим jедно старо наливперо у руци, зарђало, изубиjано. Боже, какав jе животни пут ово перо имало? Чуj „животни пут“, као да jе живо биће, а не предмет! А оно jе стварно своjом судбином и симболиком коjу носи у себи, оживjело. Да ли jе непознати маjстор у фабрици, гдjе jе произведено, ко зна када и ко зна гдjе, могао замислити да ће ово перо причати jедну овако стравичну, и тужну причу. Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог виjека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, jедноличним, али одлучним ударцима косиjера сjеку jасенове и грабове младиjере. Оно што посиjеку, jа, тада седмогодишњак или осмогодишњаг,

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

5. јун 2024.

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

Дарко Ристов Ђого: За мене је политика мисао и пракса о добробити свог народа

5. јун 2024.

Aко је сва „политичка памет“ у томе да се компромис представи као „мудрост“ и „побједа“, немојте да се жалите што и сам народ иде трагом такве „памети“. Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам „за политику – глуп“ и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну. Најприје, зато што се њихов и мој појам политике значајно разликују (за њих је политика умијеће материјализације нечег неухватљивог као што је подршка у нешто опипљиво као и способност да се тај процес циклично понавља). За мене је политика оно што је антички концепт подразумијевао када јој је у Хелади дато име – мисао и пракса о добробити полиса

Фотографија из колекције Душана Напијала

„Судњи час“ у Смедереву у Другом светском рату: катастрофа пуна тајни

4. јун 2024.

Који је узрок мистериозне експлозије након које је Смедерево названо српском Хирошимом и колико је заиста жртава које је изазвала. Покушавајући да помогне мајци да припреми ручак од мало намирница које је имала на располагању тог 5. јуна 1941. године у приземној кућици на ободу београдског насеља Звездара, близу данашње Волгине улице, 12-годишња Даринка Максимовић препала се када је њен дом затресао земљотрес од кога су из креденца попадале шољице и тањири. Било је 14 сати и 14 минута, дан је био врућ, а Београђане, још увек шокиране од снажног бомбардовања града неколико месеци раније и окупације која је уследила, додатно је уплашило подрхтавање тла. „Е, само нам је још

КАКО ЈЕ ЗЕЦ СПАСИО РАЈКА ЋУКА УСТАШКОГ НОЖА: Судбина посљедњег свједока злочина на јами Гумна код Капавице

3. јун 2024.

Сваког јуна у љубињском крају одржавају се помени жртвама усташких злочина из 1941 – оним на јами Гумна код Капавице и оним на јами Пандурица надомак села Вођена… А ова прича коју прича Рајко Ћук, посљедњи свједок злочина на Гумнима необична је и по томе што је у њој срећну и важну улогу, по нашег саговорника, одиграо – један зец! Он је трагедију учинио мањом барем за једног ловца. Како? Нajвећи дио живота Рајко Ћук из љубињског села Убоска провео је с пушком љубињског села Убоска провео је с пушком. Као ловац, нека врста херцеговачког трапера, верао се по љутим гребенима, планинским и брдским врховима, долинама, ловећи куне, лисице, јазавце,

Слободан Вујковић: Који циљ је имао Сремски фронт

3. јун 2024.

Упорно су терали у јурише неискусне младиће претворивши Сремски фронт у касапницу српске деце. У тексту Мића Грубора „Необележена годишњица пробоја Сремског Фронта”, („Политика”, 5. мај 2020.) наведено је да је циљ отварања Сремског фронта био да се спречи „некажњено повлачење окупационих снага фашистичке солдатеске и њихових сарадника, наших издајника, Љотићеваца и четника Драже Михаиловића, који су окрвавили своје руке о свој народ – злочиначке кољачке тројке”, као и да је на Сремском фронту „погинуло 13.400 бораца ЈА”. Према другим изворима, циљ отварања Сремског фронта се разликује од циља који наводи Грубор. Разликује се и број погинулих. У дисертацији др Зорана Јеротијевића „Државотворност Равногорског покрета”, која је и као књига објављена

Порука преживјелих из јаме

3. јун 2024.

У Корићку jаму у близини Гацка у Херцеговини, током 4. и 5. jуна 1941. године бачена су 134 Србина. Кости су извађене из jаме 1953. и 1956. године и похрањене у заjедничку спомен-костурницу у центру села Корита. КОРИЋКА ЈАМА У ОВУ ЈАМУ 4/5 ЈУНА 1941. ГОД. УСТАШЕ СУ БАЦИЛЕ 134 СРБИНА ОВОГА КРАЈА КОСТИ ЗВЈЕРСКИ УМОРЕНИХ ЉУДИ ИЗВАЂЕНЕ СУ ИЗ ЈАМЕ 1953 И 1956 ГОДИНЕ И ПОХРАЊЕНЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ СПОМЕН КОСТУРНИЦУ У ЦЕНТРУ СЕЛА КОРИТА ПОРОДИЦЕ УБИЈЕНИХ И СКУПШТИНА ОПШТИНЕ БИЛЕЋА ПОРУКА ПРЕЖИВЈЕЛИХ ИЗ ЈАМЕ „ОЈ КОРИЋКА ПУСТА ЈАМО КЛЕТА, ТИ НАС ВРАТИ СА ОНОГА СВИЈЕТА У ЊЕДРИМА ТВОЈИМ МИ СМО БИЛИ И ТУ ТЕШКЕ РАНЕ ЗАДОБИЛИ ОД УСТАШКЕ БАЈОНЕТЕ