„Нико није за рат, никоме није стало до тога да стане пред топовску или пушчану цев, пред бомбу и митраљез, а ратује. Зашто? Е то зашто је необјашњиво”, писао је Вуковић Ужице – Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је његов син Момчило, као књигу „Голгота и васкрс Србије” (уз поднаслов „Очев дневник Првог светског рата”), објавио у Минхену 1979. године. Но та књига никад није била публикована код нас. Шест дневничких бележница и Вуковићеве војне записе настале у Војсци Краљевине Југославије сачувала је Момчилова поћерка Анамари Хер. И

Љубичасти цвет који се 11. новембра носи на грудима подсећа на крај Великог рата, али и на Наталију Обреновић, жену краља Милана и мајку Александра, последњег српског владара из те династије. Школарци се 11. новембру радују јер знају да тог дана неће бити наставе. И одраслима овај датум прија јер је радна седмица за један дан краћа. Али многи, осим назива празника Дан примирја у Првом светском рату, не знају шта се тачно празнује, због чега се на грудима носи значка с малим љубичастим цветом и по коме је он добио назив. Сваког 11. новембра обележава се дан када је 1918. у Првом светском рату у Француској потписано примирје. У

Анита Хохенберг, прапраунука аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда и Бранислав Принцип, потомак рођака Гаврила Принципа руковали су се данас симболично на стогодишњицу од завршетка Првог свјетског рата. Током сусрета у Грацу потомци Хабсбурга и Принципа пружили су руке у склопу догађаја названог „Руковање за мир“, преносе београедски медији. Аустријски умјетник Игор Петковић организовао је у Грацу низ културних догађања поводом сто година од завршетка Великог рата и позвао најближе рођаке двије породице које су биле директно уплетене у његов почетак. „Био је то њихов први сусрет. И био је емотиван“, рекао је Петковић. Гаврило Принцип убио је аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године.

Ђорђе Стојанац у разговору за „Новости“: Мој прадеда своје сељане стављао испред катедре на војним школама. Мом прадеди су били важнији његови сељани од катедре на војним школама, а у мојој породици се с колена на колено преносе његове врлине – скромност, част и поштење. То у разговору, за „Новости“, истиче праунук славног војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, који данас живи у Паризу. – Растао сам поред бабе Олге која ми је од малих ногу, од како знам за себе, причала о свом оцу, о његовом детињству, ратовању, голготи преко Албаније. Живела је најдуже од све Живојинове деце, све до 1977. године. И касније, када бих долазио из Француске да