Ових дана jе надлежно министарство саобраћаjа, поставило у Староj Вароши путоказ на коjем пише: “Тврђава Рибница ( остаци ТУРСКЕ ТВРЂАВЕ из 15.Виjека, изнад ушћа Рибнице у Морачу)“!?     Функциjа знакова на путевима, у градовима и различитим локалитетима, jесте да путника намjерника обавиjести о мjесту на коме се налази и локалитету коjи жели да посjети. Подгорица jе древни град и има разлога да се обиљеже многе њене историjске знаменитости. Међутим, нико нема право да кривотвори историjске чињенице и даjе погрешне информациjе неупућеном посjетиоцу Главнога града Црне Горе, Подгорице. Поменути путоказ, чиjи садржаj смо цитирали, усмjерава посjетиоца ка непознатом локалитету, jер ниjе риjеч о никаквоj турскоj тврђави из 15. виjека, већ

Дубровачка друштва обележавала су све значаjне догађаjе и личности из своjе борбе за ослобођење и уjедињење. Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио jе 1923. спомен-плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уjедињење. (1) Пригодом 20-годишњице смрти Милана Срзентића и кап. Филипа Хаџиjе, Соколско друштво Дубровник приредило им jе 1934. свечани помен са опиjелом у цркви св. Влаха и парастосом у православноj цркви св. Благовештења. (2) Инициjативом Дубровачког Радничког Друштва и уредништва „Дубровника” октобра 1937. одржан jе  помен Дубровчана на гробу Антуна Фабриса, поводом 33-годишњице његове смрти. Поворка се окупила пред Домом Дубровачког Радничког Друштва. Поворку jе предводила Дубровачка грађанска музика иза коjе су ношена четири вjенца : „Дубровачког

За страдање и сатанизацију Србије, за покушаје да се Србима и њему као председнику и у најновије време припишу сва зла на Балкану, Слободан Милошевић је најдиректније оптужио Немачку у којој дуго тиња мржња и жеља за осветом том прскосном и непокорном балканском народу, држави која је вазда стајала као кост у грлу и сметња немачким империјалистичким плановима и циљевима. Поткрепљивање те своје тврдње почео је од Фридриха Наумана, старог немачког теоретичара који је у својој књизи „Средња Европа“ осликао велику Немачку окружену, како је он то квалификовао, „трабантским државицама“ које би биле у потпуној зависности од велике и моћне немачке државе: „Србију Науман не помиње као ‘трабантску државу’- каже Милошевић –

Медиjе су у протеклих двадесетак дана преплавиле виjести о заповjеднику карловачке полициjе Јосипу Ћелићу. Уочи реизбора заповjедника тамошње ПУ, “откривено” jе енормно богатство Ћелића и супруге – иако се виjест представљала као ексклузивна, Карловчани већ дуго прате Ћелићево богаћење и приjатељевање с контроверзним подузетницима, па jе jасно да jе повод “сензационалним открићима” управо реизбор. Наравно, то не умањуjе скандалозност чињенице да jе на наjвишоj полициjскоj дужности особа коjа ће тешко моћи доказати како jе стекла своjу импресивну имовину. Наиме, Ћелић jе власник сумњиво стечене виле на шест етажа с базеном у Локви Рогозници, а с бившим суборцем Томиславом Чавлеком на престижноj загребачкоj адреси диjели власништво над кућом и окућницом вриjеднима око четири милиjуна

У новој књизи Слободана Милошевића посебно су занимљиви његови одговори – оптужбе на покушаје хашких тужилаца да му припишу водећу, командну улогу у готовосвим најтежим и добро познатим злочинима који су се деведесетих година прошлогвека дешавали, не само на Косову и Метохији него и у Хрватској и нарочито Босни иХерцеговини. При томе се претежно ослањао на западне изворе и доказе ко је стварно стајао иза тих злочина и у којим су центрима моћи смишљани. „Већ августа те године – каже он, говорећи о познатој трагедији на сарајевским Маркалама – „Индепендент“ је објавио чланак свог дописника о поверљивом извештају Унпрофора у Сарајеву, у којем је речено да су најстравичније злочине, укључујући

“Новости” су у посjеду правомоћне пресуде коjом су четворица Карловчана jош 1992. године осуђени због минирања тридесетак различитих обjеката у другоj половици 1991, углавном кафића и других угоститељских обjеката, киоска, обртничких радњи и аутомобила, махом у власништву карловачких Срба. За ту jе пресуду мало тко осим самих актера свих ових година у Карловцу знао, а оштећеници нису знали све донедавно, дакле пуна два десетљећа. Прецизниjе, риjеч jе о двjема пресудама, оноj Опћинског суда из jануара 1992. и Окружног суда из марта исте године, коjи jе потврдио пресуду Опћинског суда, с тим што jе осуђеницима повећао казне. Занимљиво jе и то да оштећеници нису били позвани на суђење, нити су присуствовали

Влада Републике Српске Краjине у прогонству наjавила jе тужбу против Ватикана „због забране српског народног имена Србима католицима“. У  саопштењу Владе РСК у прогонству се овим поводом наглашава: „Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од тисућу година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноцида над Србима, њихово превођење у хрватску нациjу, а наjистраjниjе jе брисао и уништавао српску културну баштину (а тиме и европску) – у свим српским земљама. Ватикан jе, почетком 18. столећа, забранио Србима да користе своjе народно (национално) српско име – кад су били присиљени, да приме римокатоличку веру уместо своjе православне вере. То jе усамљени поступак Ватикана, jер Ватикан ниjе ни