Мало jе данас у Србиjи оних коjи знаjу шта jе све за своj народ, посебно у Воjводини, урадио патриjарх Раjачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иjедан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемониjе коjу jе по православним обичаjима водио Раjачић Негде у касну jесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добиjем информациjу да хрватска полициjа има сазнања о складишту оружjа у jедноj Католичкоj цркви у Лици. Место се, рече ми моj полициjски извор, зове Саборско. Покушаjи да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника

Само jедном човеку, у новиjоj хрватскоj историjи, идеолошко и политичко питање било jе важниjе од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао jе и кроз однос према Србима у Хрватскоj. Био jе идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећаваjуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама коjих jе делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што jе радио последњих 14 година живота. То jе било часно, људски, високоморално. Реч jе о Стипи Шувару. Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много jе оних коjи ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића Ако сте из наслова закључили да сам нешто љут, па од муке идем у крајност, нисте у праву. Заиста мислим да је време за београдски концерт Марка Перковића Томпсона. Да, оног што у песми „Бојна Чавоглаве“ прети Србима протеривањем из Хрватске, додајући да ће их (Србе) хрватска рука стићи и на простору Србије; оног на чијем се концертима сакупљају симпатизери и следбеници усташке идеологије; оног који пре сваког наступа извикује „За дом“, а публика

Срби га доживљаваjу као хрватског националисту, што он ниjе био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што jе свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краjа веровали, и имали су разлога за то. Наjвише су у праву они за коjе jе Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице Био jе краj априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђоj усташкоj униформи водио jе испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, коjи jе плакао. Дневно светло изливало се у таj скучени простор истражног затвора у Петрињскоj улици, кроз уске прозоре иза коjих jе Загреб живео животом пуним еуфориjе због тек створене државе на коjу су

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећаjем, jош увек имаjу проблем са човеком коjи се зове Раде Шербеџиjа; не иде им у главу због чега Шербеџиjа ниjе српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се ниjе изjаснио као Србин, а за себе каже да jе хрватски глумац. РАЗУМЉИВА СИТУАЦИЈА Што се тиче Ђорђа Балашевића, jош jедног за кога се мислило да jе Србин, ту jе ситуациjа разумљивиjа, кажу горе споменути; Балашевићу jе маjка Хрватица, очева линиjа jе имала разна конвертитства, верска и национална, па се међу таквим етничким и генетским струнама човек лако запетља. Али Шербеџиjа…њему су и отац

Међу наjинтересантниjе и свакако трагикомичне теориjе о траговима хрватства у Херцеговини спада она коjа истовремено обjашњава историjу малог градића у коjем jе рођен Гоjко Шушак Неколико минута пре 21 час у врелу београдску ноћ, из биоскопа „20. октобар“, 13. jула 1968. године изашао jе jедан двадесетогодишњак. У биоскопу се приказивао филм „Рисифи у Панами“. Младић се лагано спуштао Балканском улицом и када jе био на неколико стотина метара од железничке станице у биоскопу „20. октобар“ одjекнула jе страховита експлозиjа. Временски темпирана бомба, постављена у 16 реду испод седишта броj шест убила jе радника Саву Чучуровића и ранила jош 70-ак особа. Студенткиња Магдалена Новаковић остала jе без обе ноге. УСТАШКА АРМАДА