Malo je danas u Srbiji onih koji znaju šta je sve za svoj narod, posebno u Vojvodini, uradio patrijarh Rajačić, a među Hrvatima teško će se naći ijedan da ispriča detalje ustoličenja bana Jelačića, ceremonije koju je po pravoslavnim običajima vodio Rajačić Negde u kasnu jesen 1990. godine, a tada sam bio novinar „Politike“, dopisnik iz Zagreba, dobijem informaciju da hrvatska policija ima saznanja o skladištu oružja u jednoj Katoličkoj crkvi u Lici. Mesto se, reče mi moj policijski izvor, zove Saborsko. Pokušaji da u Zagrebu saznam nešto više o tome nisu dali rezultata. Nazovem Beograd, ispričam im šta sam čuo i kažem da bi, ako mi dopuste, otišao u

Ako i kad Srbi budu tražili više od onoga što danas imaju u Hrvatskoj, a nemaju ništa, naslednik Jadranke Kosor može da ih upita što to nisu tražili, odnosno uzeli, dok su bili u koaliciji i na vlasti sa HDZ-om, i biće u pravu Prvi veliki socijalni bunt u Hrvatskoj dogodio se, ako me pamćenje služi, 1999. godine. Pobunili su se radnici u zagrebačkom „Tisku“, svojevremeno ekonomski vrlo moćnoj distributivnoj mreži koja je najmanje zarađivala na prodaji novina, iako je to bila osnovna delatnost „Tiska“. Onda je došla tranzicija, drugo ime za pljačku. Ljudima je plata kasnila i po nekoliko meseci i organizovan je štrajk. Tuđmanova vlada pošalje nekog veselnika

Samo jednom čoveku, u novijoj hrvatskoj istoriji, ideološko i političko pitanje bilo je važnije od nacionalnog, hrvatskog, a meru ljudskog i moralnog kredibiliteta određivao je i kroz odnos prema Srbima u Hrvatskoj. Bio je ideološki isključiv, namćorast, u razgovorima opterećavajuće tih, uporan kao mazga, često dosadan, povremeno ciničan, dosledan čak i u zabludama kojih je delimično bio svestan, svašta mu se moglo zameriti osim onoga što je radio poslednjih 14 godina života. To je bilo časno, ljudski, visokomoralno. Reč je o Stipi Šuvaru. Znam, i danas u Beogradu, među piscima, pozorišnim i filmskim radnicima, sociolozima, intelektualcima uopšte, mnogo je onih koji će da naprave kiselu facu na spominjanje Šuvara. Odmah

Ako Srbija i službeni Beograd zaista imaju potrebu da vide pravu, većinsku Hrvatsku, Hrvatsku sa kojom će se susretati na svim poljima društvenog i političkog delovanja, onda u „Beogradsku arenu“ što pre treba dovesti Marka Perkovića Ako ste iz naslova zaključili da sam nešto ljut, pa od muke idem u krajnost, niste u pravu. Zaista mislim da je vreme za beogradski koncert Marka Perkovića Tompsona. Da, onog što u pesmi „Bojna Čavoglave“ preti Srbima proterivanjem iz Hrvatske, dodajući da će ih (Srbe) hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije; onog na čijem se koncertima sakupljaju simpatizeri i sledbenici ustaške ideologije; onog koji pre svakog nastupa izvikuje „Za dom“, a publika

Srbi ga doživljavaju kao hrvatskog nacionalistu, što on nije bio, Hrvati u njemu vide opasnost po hrvatsku kulturu, što je svakako pogrešan stav, komunisti mu nikada nisu do kraja verovali, i imali su razloga za to. Najviše su u pravu oni za koje je Krleža bio oličenje narcisoidne kukavice Bio je kraj aprila 1941. godine. Kasno popodne. Mladi stražar u smeđoj ustaškoj uniformi vodio je ispod ruke mračnim hodnikom omanjeg čoveka, na pragu pedesete godine života, koji je plakao. Dnevno svetlo izlivalo se u taj skučeni prostor istražnog zatvora u Petrinjskoj ulici, kroz uske prozore iza kojih je Zagreb živeo životom punim euforije zbog tek stvorene države na koju su

Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac. RAZUMLjIVA SITUACIJA Što se tiče Đorđa Balaševića, još jednog za koga se mislilo da je Srbin, tu je situacija razumljivija, kažu gore spomenuti; Balaševiću je majka Hrvatica, očeva linija je imala razna konvertitstva, verska i nacionalna, pa se među takvim etničkim i genetskim strunama čovek lako zapetlja. Ali Šerbedžija…njemu su i otac

Među najinteresantnije i svakako tragikomične teorije o tragovima hrvatstva u Hercegovini spada ona koja istovremeno objašnjava istoriju malog gradića u kojem je rođen Gojko Šušak Nekoliko minuta pre 21 čas u vrelu beogradsku noć, iz bioskopa „20. oktobar“, 13. jula 1968. godine izašao je jedan dvadesetogodišnjak. U bioskopu se prikazivao film „Risifi u Panami“. Mladić se lagano spuštao Balkanskom ulicom i kada je bio na nekoliko stotina metara od železničke stanice u bioskopu „20. oktobar“ odjeknula je strahovita eksplozija. Vremenski tempirana bomba, postavljena u 16 redu ispod sedišta broj šest ubila je radnika Savu Čučurovića i ranila još 70-ak osoba. Studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge. USTAŠKA ARMADA