Изненада чујем звук авиона. Аутоматски дограбим пушку и устанем у намјери да станем у шток шталских врата. Авион још не видим, али бука му је све јача. Чујем више гласова: „Лези, не мичи се! Лези,

Ускоро се чује са свих страна: „Збор, збор“. Кад смо већ добро ушли у Велику Ператовицу, угледасмо командантовог коња. Свезан за шљиву. Двориште је уредније, шталска врата отворена као и она на кући. На огради

Иду према путу они са десне стране, а онда се огласи и наш командир: „Крећи“, па и ми зависмо за осталима. Ускоро се види колона свију испред нас. Иду узбрдо. Идемо по два у колони

Кад су нас постројили за ручак, рекоше да смо ми у билогорском партизанском одреду. Поред нас је двадесетак младића из Грубишног. Има их ту још толико које и не познајемо. Послије ручка опет – строј.

Послије подне, кад сам нешто разговарао са Лојзом код њиховог плота, дође један партизан и каже нам да идемо у строј, да смо мобилисани. Видимо у строју познате младиће из горњег краја. Али, они су

Кренем ја напајати краве, кад у варошу поче пуцњава – рафали, пушке, али изненада и све гушће. Ускомешаше се другови. Припасују опасаче, купе своје ранце, држе пушке у рукама. У двориште уђе касом на коњу

Маријана нема. Вјеројатно је остао код шефа јер и они се у овој измијењеној ситуацији угодније осјећају кад имају у кући партизана. Намирили смо благо, затворили кокошињац и идемо спавати код отворених прозора. Да, отворених

У дворишту куће ниже Вецка стоји стражар, неки Живков рођак, па смо му пришли да га поздравимо. „Шта ти радиш туј Ђуро“, питамо га. „Ма, ево, чувам неку банду док не дођу они што ће

Чујем коментар: „Има доста плијена“. Бункери пред нашом црквом пресијецају цесту, сваки половицу са своје стране, па је могућ пролаз између њих, оштећени су. То су борови балвани из цинтора. Виде се фришка оштећења од

Изађем ја ван и видим да је плот између ђедове башче и нашег дворишта разваљен. Прођем кроз тај отвор, па на мала дворишна врата и преко пута у Ромића сокак. Да видим топове! Стварно –

Неугодно и изненада, грубим дрмусањем за раме, пробуди ме мама: „Дижи се! Јој, нешто се дешава“. „Ма, шта“, питам још потпуно бунован и нераздријеман. „Ма, некакви људи прођоше кроз двориште и двојица сједе у Трегнеровој

Нешто прије ручка, наврати к нама Ката Гашпаревића, била је у варошу. Остала је, јадна, сама. Супруг Стево отјеран је 1941. у Копривницу, син Ђуро је са мном остао у Јасеновцу, а млађи син јој

Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак нема значајнијих догађаја. Ноћи су исто тако уобичајене. А можда и нису. Ипак ми, макар и шутке, од њих и у њима

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша и Дарувара. Тако јака и изненадна још се никад до сада није чула. Потрајало је то једно пола сата и онда одједном

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да