2.000 ХРВАТСКИХ ЧЕТНИКА БОРИЛО СЕ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

У Динарској дивизији је било много Хрвата на истакнутим командним дужностима. Један од познатијих био је капетан Крешимир Вранић, командант самосталне групе од око 2500 људи, углавном састављене од бораца хрватске националности.

Припремио: Иван Милошевић

Историјски клише каже да су Хрвати и генерал Дража Михаиловић и његова Југословенска војска (четници) неспојиви. Међутим, озбиљнија истраживања, која у комунистичком времену никада нијесу могла да угледају свјетлост дана, говоре другачије и показују да је у јединицима Драже Михаиловића и његових команданата, посебно војводе Момчила Ђујића, било пуно Хрвата. Да то није празна прича показују подаци и текст који смо преузели са сајта „Погледи“, а аутор је Бранко Јевтић.

–Да би се боље сагледале мање познате чињенице и разумело одкуд у редовима ЈВуО велики број бораца хрватске националности, ваљало би се накратко вратити у међуратни период и почетке стварања Краљевине Југославије. У Сплиту одмах по свршетку Првог светског рата 1918. основана је организација ,,Југословенска нацинално-напредна омладина”. Циљ ове организације била је бескомпромисна борба против хрватског национализма и сепаратизма. Још из тих времена Сплит је носио епитет највећег српскохрватског града на приморју. Нешто касније 1921. у Сплиту је формирана ОРЈУНА (Организација југословенских националиста) Ова прорежимска организација се залагала за интегрално југословенство и монархију и жестоко се супротстављала сваком облику хрватског сепаратизма, а касније је била и против комунистичке идеологије. Организација је одржавала тесне везе са Љотићевим ,,Збором” и у свакој прилици истицала и заступала југословенство и монархију.

Подружнице Орјуне и Љотићевог Збора формиране су у неколико далматинских градова а број чланова за оне прилике био је изузетно велик.

Хрвати са далматинске обале, верни краљу и југословенској идеји, тешко су прихватали распад Југославије и стварање тзв. НДХ. Доласком старог војводе Илије Трифуновића Бирчанина у Сплит започело је организовање орјунаша у новим условима, под италијанском окупацијом. Убрзо су формиране прве четничке групе састављене од Хрвата. Били су то Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенски одред и Одред Илије Бирчанина. Формирани су илегални четнички одбори у Сплиту, Трогиру, Шибенику, Макарској и на острвима Корчула и Крк. Далматински четници су стављени под команду тек основане Динарске дивизије Момчила Ђујића. Рад четничке организације на приморју подупирао је читав низ далматинских књижевника, старих орјунаша, Ника Бартуловића, Ђуре Виловића, Ћире-Чичин Шаина, Сибе Миличића и других. Касније ће Нико Бартуловић бити хрватски представник на Светосавском конгресу, а теолог Ђуро Виловић саветник у штабу Драже Михаиловића.

Број Хрвата у јединицама ЈВуО није утврђен из једноставног разлога што су били распоређени по командним потребама у разне јединице ЈВуО.

Артиљеријски мајор Марин Студе пре рата је живео у Сплиту, а као војни предавач често је боравио у арт. школи у Сарајеву из које су изашли многи будући официри ЈВуО. Мајор Студе је био начелник штаба Динарске дивизије и близак сарадник војводе Ђујића. У штабу дивизије интендант је био морнарички поручник Мате Амат, родом из Каштела. Обласни национални комитет из зоне одговорности Динарске дивизије је имао велики број чланова хрватске националности. Били су то најугледнији Хрвати из Далмације и залеђа.

У Динарској дивизији је било много Хрвата на истакнутим командним дужностима. Један од познатијих био је капетан Крешимир Вранић, командант самосталне групе од око 2500 људи, углавном састављене од бораца хрватске националности. У овој једници били су на служби поручник Антон Шустер из Сушака и потпоручник Нико Лазарић са острва Крк. Ова јединица је после капитулације Италије септембра 1943. упућена на острва Црес, Мали и Велики Лошињ и Олиб ради преузимања власти. Четници међу којима је био велики број Хрвата разоружали су Италијане и преузели команду над острвима. Због опасности да ће Немци преузети ова важна стратешка острва, партизани су понудили заједничку акцију али на превару су заробили и ликвидарли читаву групу заједно са командантом Крешимором Вранићем. Забележено је да је риликом егзекуције поручник Антун Шустер пркосно клицао краљу.

Хрватски орјунаши, монархисти и припадници покрета тешко су страдали доласком партизана. Само на острву Крк у једном наврату стрељано је 55 хрватских родољуба. Број ликвидираних припадника покрета из Далмације хрватске националности никада није до краја утврђен. За комунисте то је била непријатна истина, коју су деценијама после рата вешто и смишљено прикривали.

Један пример епског хероизма записао је војвода Момчило Ђујић у ,,Споменици Динарске дивизије”. Приликом одступања дивизије на запад, у Словенији, ради заустављања партизана требало је уништити мост на раци Сочи. После првог неуспешног минирања одважни борац Милан Билић, по народности Хрват пријавио се да дигне мост у ваздух и свесно себе жртвује за спас осталих бораца. Он је успео да уништи мост али том приликом је изгубио живот.

Борци хрватске националности делили су судбину осталих припадника Динарске дивизије. После пробијања Пађенског фронта и одступања преко Словеније на запад преживели борци дивизије су ступили у контакат са савезничким снагама у Италији. Пребачени су у неколико привремених логора и коначно сви су сабрани у велики логор Еболи код Напуља. Преживели Хрвати монархисти у логору су формирали ,,Команду хрватских трупа” под командом генерала Матије Парца. Команданти хрватског логорског корпуса били су потпуковник Драгутин Модерцин и пуковник Лука Шарић. Рачуна се да је у логору било око 200 бораца хрватске националности„.

Овакви подаци могли би да приближе Србе и Хрвате, међу којима данас владају велике омразе и рекло би се непремостиве препреке. Краљевина Југославија се, истина распала, због сукоба Хрвата и Срба, након тога Хрвати су починили велике и неопростиве злочине, али монархија и круна, као и права демократија, могли би да се суоче са тим догађајима и представе их разних углова и дефинишу онаквима какви су били. Таквим приступом и међу Хрватима би се могли наћи разумни људи са којима би се о томе могло разговарати.

Извор: ИН4С