12 ПИТАЊА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – из угла једног никог

Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу.

Пише: Др Немања Девић

Шта, заправо, значи да су непријатељи “упали“ у неку српску установу на Северу?

Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након “упада“ потом и повукли?! “Упад“, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе.

У различитим фазама, то је у последњих десетак година учињено са свим српским институцијама на Косову и Метохији: иако нам представници власти говоре о победама 5:0 и необавезујућим одредбама Бриселског, Вашингтонског и Охридског споразума, пузећим признањем независности јужне покрајине изгубили смо своју полицију, цивилну заштиту, судство, локалну самоуправу, пошту, банке…

Остало је још српско школство, за које се очекује да ће бити укинуто до почетка наредне школске године – уз избор наставника из Приштине и прилагођавање тамошњем систему, учење албанског језика, учење историје Косова…

Председник Србије упорно истиче да на Косову неће бити нове “олује“. Премијер неки дан говори да је могућ “цунами“. Шта то треба да значи, и како хладне главе расуђивати по питању које је најважније за српски идентитет? Да ли уопште мислити хладном главом, или је баш на ову тему допуштено користити најтеже квалификације?

На Сајму књига претпрошле године случајно сам срео једног добро обавештеног пријатеља, и већ тада у неком полуочају питао сам га о државном плану за Косово и Метохију. Само се загонетно насмешио и потврдио ми, а ја сам му поверовао, да план постоји и да нема места за очајање.

Годину дана касније, тај план се показао кроз “случај Бањска“, потпуним поломом преосталих српских безбедносних структура у покрајини.

Од тада, вероватно уз притисак сила, све креће низбрдо и убрзава се процес осамостаљивања наше покрајине, уз невероватну обест шиптарског лидера Куртија, који је испрва провоцирао и опипавао терен, а када је наишао на “меко“, кренуо је у општу офанзиву.

Ма из каквог миљеа да су долазили, за мене су момци пали у Бањској последњи косовски јунаци: у мору бесмисла они су показали да бране смисао, и узели пушке у руке не би ли одбранили свој кућни праг.

За пад Славоније 1995. смо се ругали да му је у дневнику посвећен минут, за оно што данас личи на пад Севера КиМ у националном дневнику не чусмо ни минут. За РТС су интересантији “Отписани“, за Пинк “Задруга“, а за Информер и друга режимска гласила журка Драгана Ј. Вучићевића у Росићима (где се јуче окупио сав политичко-естрадни естаблишмент).

Старо је правило: што је издаја већа, ћутање је дубље.

А ко да каже? И шта да каже? Као стари лајавац, недавно сам на трибини у Великој Плани тек овлаш (и добронамерно) додирнуо проблеме са којима се суочавамо као држава и народ. Одговор је био бојкот локалних функционера и њихов демонстративни одлазак са заказане вечере, уз поништавање свих планова о научном скупу, трибинама, сарадњи.

Но мој глас је потпуно усамљен и безазлен.

Они који иза себе имају некакву инфраструктуру и могу да макар и једним промилом нашкоде власти, пролазе као председник војног синдиката Новица Антић, који је ових дана на удару читаве државе, у маниру Озне и КПЈ, заједно са читавом својом породицом. Тиме се шаље порука свима који слично размишљају и делају: не тикај у власт, и не чеши се тамо где те не сврби. Јер можемо ти направити хаос од живота.

Ја сам у нечему сагласан са влашћу по овом питању: иако крв константно удара у главу, ми могућности за рат тренутно немамо.

Ко би заправо ратовао? Старији, који су служили војни рок, али су малодушни, или млађи, чији је морал висок, али не умеју да примене ни прву помоћ? Сиротиња којој су одузети сви идеали, а егзистенција сведена на паштету од 37 динара, или београдски професори који грме о Косовском завету, а ’99. нису искористили прилику и да га на делу покажу?

Нема више ни Бајрона, премало је спремности на жртву. Сви смо постали један велики – компромис. Ту не изузимам ни себе, који сам пристао на наметнута правила игре да имам обавезан буџет за књиге, буџет за летовање, буџет за зимовање, буџет за ресторан & бутик… по први пут у животу купио сам и шарене сунчане наочаре, ваљда да ми и поглед на живот буде шаренији…

Београд је постао тврђава капитализма и пример живота потрошачког друштва, где ето повремено оперемо савест донирајући СМС за лечење детета, или одлазећи на концерт Павлине Радовановић, и спојимо прсте заклињући се да не дамо. И власт је ту најодговорнија, али смо сви ми саучесници.

А дајемо. И сви смо, мање или више обавештени, свесни тога. Свесни смо да се на југу дешава нешто што не ваља, и нешто што личи на увод у национални пораз.

А можда је то и једини пут? Свест да смо окупирани и поражени.

Можда да и на улицама наших градова видимо маскиране полицајце наоружане до зуба, као што је случај у Косовској Митровици, па да коначно схватимо у каквим условима живимо? И да се истрезнимо од пијаних прича о победама 1999. или недавно у Бриселу. Или да, без званичне објаве рата, уведемо мере које ће нас подсетити да живимо у ванредном стању.

Дакле, Косово као тема број један. Укидање Митровићеве шараде и циркуса, обустављање Марићевог јутарњег путујућег циркуса и банализацију свих горућих тема.

Да не буде ни Бајагиног концерта, нити јутарње “Шаренице“ на РТС-у. Просто, привремено се укида сво певаније и забавни програм и држава ставља у стање приправности.

Делује нереално, зар не?

Написаћу онда нешто што предвиђам да је у најскоријој будућности сасвим реално. Идуће године у ово време, Курти ће свести Србе на Косову и Метохији на 20% од садашњег броја. А онда ће према њима показати широкогрудост и третираће их као равноправну мањину “отвореног косовског друштва“.

Београдски аналитичари, ангажовани под операцијом “реалисти“, убеђиваће нас потом да треба да ми на Метохији и Косову немамо ништа, и да стога треба да се задовољимо инвестицијама, Експом, националним стадионом…

Причаћемо на тему Сарајева, на тему Загреба, на тему Подгорице, на тему издајника из Друге Србије, на тему четника и партизана, али све ређе на тему Косова. Повремено ћемо ухапсити понеког хрватског шпијуна.

Фестивал у Гучи биће најпосећенији, а док трубачи буду свирали “Српска се труба с Косова чује“, пијана маса биће у делиријуму.

Као Титаник који тоне, уз последњи концерт свог оркестра….

А за 30 година неки залудни историчар написаће докторат на тему: како су Срби издали Косово и Метохију 2023-2025. године. Ипак, то ће бити прејак наслов, јер изрази нису академски. Примеренији би био: Косово и Метохија у државној политици Републике Србије на почетку Трећег светског рата…

Од истог аутора:

Колумнисти – пријатељи / Немања Девић