Немања Девић: Транспорт смрти ка логору Јадовно

Добротом и сагласношћу историчара др Немање Девића, преносимо дио његовог научног рада „ПОГРОМ НАД СРБИМА У ЈАЈЦУ 1941. ГОДИНЕ“ објављеног у „Тематском зборнику“ 10.9.2025.

Власти НДХ у Јајцу су и током јула 1941. деловале неометано, у пуном капацитету. Амбиције су им биле високе, и даље су ишле у сусрет „решавању“ српског питања. Према цитираним дневничким записима фра Јозе Маркушића, тих дана „на конференцији у опћини говори се о добровољцима на Русију, као и да ће се одузети бивша кметовска земља, рекоше само Србима, те повратити власницима, а нешто дати и сиромашним“. На српски празник Петровдан, 12. јула, у дневнику фрањевца уписано је да су „два камиона пуна православних парока са породицама отјерани за Бањалуку, веле за Србију“.[1] Показало се да су у самостану били добро обавештени, будући да је тог дана заиста српско православно свештенство из Јајачког среза депортовано за Бањалуку, па преко логора у Цапрагу наредног месеца протерано за Србију. Међу овима су се налазили јајачки прота Милан Илић и шиповски прота Петар Ђуровић са породицама. Историчар Ж. Јандрић наступила хапшења и протеривања тумачи као „својеврсно обезглављивање“ српског народа на овом подручју.[2]

Раније смо напоменули да су злочини у Јајцу започели касније него у другим деловима НДХ. Разлог за то налазио се очигледно у дугим и темељним припремама усташа да униште већинску заједницу у срезу; требало је „неутралисати“ компактне српске територије које је настањивало преко 25.000 људи. Тај посао се није могао завршити преко ноћи и акција је спровођена поступно. Од 15. јула у Јајцу је дата узбуна и појачане су усташке посаде, тобож у страху од напада Срба из околних места. Нервоза је посебно уочена после 27. јула и вести да је у Оштрељу и Дрвару започео „устанак“.[3] После појединачног терора наступила су и масовна хапшења мирних грађана, како у граду тако и у оближњим селима. На мети се поред Срба нашла и малобројна јеврејска заједница. Према једном каснијем исказу тадашњег котарског предстојника Стефанића, до овога је дошло пошто је у усташки логор у Јајцу стигао телеграм „из Загреба“ у којем се захтевало да се елиминишу „сви Јевреји и сви симпатизери одметничког покрета (четника и партизана)“.[4] Оваква тврдња у складу је са познатим директивама НДХ о логорисању лица у Јадовну.[5] Као руководећи је, уз локалне усташе, био именован логорник Звонко Коренички, чије је име остало у рђавој успомени породица убијених јајачких Срба.[6] Остало је отворено и ко је и како одредио квоту за хапшење, као и одабир лица која ће ускоро бити логорисана. „Симпатизер устаника“ је свакако била широка категорија која је остављала простора за манипулације и личне освете. И за изнуде новаца и услуга, чега ће, показаће се, бити у изобиљу. „Ко је спискове састављао и имена Срба мени није познато, а држим да је те спискове састављала општина“, казаће касније Салко Идриз из Јајца, осумњичен да је био саучесник у злоделима у свом родном месту.[7] Дакле, свака локална самоуправа била је дужна да одреди „своје“ – познате суседе и земљаке које би требало елиминисати. 

Одмицали су последњи дани јула 1941. када су се усташе размилеле по српским селима широм иначе разуђеног среза. У Јајцу су у дану издвојени и хапшени радници „Електробосне“, а брзо је извршено хапшење и осталих лица. По селима су сељаци пресретани, хватани на њивама, отимани на путу. Како је рација спровођена види се из неколико исказа преживелих српских логораша и чланова њихових породица. Ухапшени у Шипову и оближњим местима укрцани су у теретне вагоне, па пошто су пребачени у Јајце затворени су у среском начелству и основној школи која је променила намену и постала један од логора. „Прије него што су нас затворили у једну учионицу основне школе, наредили су да скинемо одјећу, па смо остали само у кошуљама и доњем рубљу. Потом су нас постројили уза зид и стално тукли, а истовремено једног по једног одводили у другу учионицу да би нам узели неке податке. Мучење, глад, малтретирање и понижавање доводили су поједине затворенике до ивице лудила. Поступци усташа према нама били су заиста звјерски. Чини ми се да то најбоље потврђује начин мучења и убиства Тодора Келеча из Пљеве. Наједном је у затвореничку просторију ушао неки крупни усташа и затражио да се јави најјачи међу нама. Наслућујући да је то нека провокација, сви смо ћутали. Међутим, кад је […] поновио питање – јавио се Тодор Келеч. Усташа му је наредио да легне на под, а потом одмах, као звијер, скочио на њега. Газио га је и немилосрдно ударао чизмама све док му није смрвио грудни кош и нанио многе друге смртоносне повреде. Тодор је убрзо умро у мукама, наочиглед великог броја људи које је очекивала иста или слична судбина.“[8]

И Јакуб Рибић из Јајца био је један од сведока хапшења и мучења Шиповљана. Њему је посебно остао у сећању Перо Крндија из Језера, ког је уочио рашчереченог преко неког стабла; данима је молио пролазнике да га убију и скрате му муке. Но онда су му се „смиловали“ и отерали га у логор. „Ја сам у вечер кад је воз дошао био пред својом гостионом и видио сам да усташе гоне око 100 Срба тежака из Шипова, међу којима сам видио и Перу Крндију. Ови људи су одмах спремљени на станицу потрпани у воз и одпремљени за логор од куда се више нису повратили“, сведочио је Рибић после рата.[9]

Један од очевидаца, који је био међу реткима који су успели да се бекством спасу из овог конвоја смрти, описао је судбину одведених из околине Језера. „Ти злочинци су нас петорицу угурали у вагон из којег се ширио несношљив смрад. Јер унутра је, без икаквог претјеривања, био човјек на човјеку. Уз вагонска врата сједио је Никола Ружичић, старац седамдесетих година. На релацији од Пливског моста до Језера влак се зауставио између Љољића и Черказовића. Усташе су и ту предузеле хајку на недужне људе који су радили на својим имањима или се одмарали око кућа. Међу зликовцима су се налазили и добри познаваоци становника тог краја. Њихова ријеч била је, у ствари, најважнија кад је требало одлучити кога издвојити за упућивање у логоре смрти. Зато смо поред вагона чули повике: ’Овога убаци!’, ’Овога пусти, наш је човјек’’“[10]

Хроничар Јајца Маркушић кроз кратке коментаре наводи да су већ 28. јула у граду „скоро сви мушки Срби затворени“, а да је неколико десетина њих дотерано возом из околних села. Идентичну информацију о довођењу Срба из села даје и сутрадан. По њему је 29. јула ноћу забележена „некаква пуцњава око творнице“, а под датумом 31. јул оставио је узнемирујућу белешку: „Мушки Срби и Жидови депортирају се некуд према Броду. За све вријеме отишла су три мушка транспорта.“[11]

И други сведоци су били упућени да транспорти – композиције испуњене Србима и Јеврејима, одлазе некуд, али куда, то се још увек није знало. Требало је да прође времена па да се у чаршији пронесе глас да они нису у Броду, већ у Госпићу. Наводно: у радном логору. Међутим, из тог логора се више нико није враћао кући. Котарски предстојник Стефанић је на послератном саслушању разјаснио шта се са овим несрећним људима десило: „Усташе су уз помоћ оружника из цијелог подручја среза покупили око 500 до 700 лица – највећим дијелом православаца и отпремили их за конц. логор у Госпић. Отпремили су их у групама под пратњом усташа. Путем су их на разне начине мучили. Некоји запраченици приликом прелаза преко моста на Сави поскакали [су] у Саву и утопили се.“[12] Ови штури подаци тек донекле илуструју трагедију јајачких Срба. Оно што су пак преживели у Госпићу, односно у логорском систему Госпић‒Јадовно‒Паг у лето 1941. до своје кончине, остало је заувек непознаница. По Ђури Затезалу, већи број њих бачен је у јаму Близница већ 17. августа 1941. године.[13]

Слично је било и у осталим јајачким селима. „Одмах по стварању НДХ у нашем подручју формирали су се Усташки одреди од наших сусељана у главном од муслимана и католика који су били наоружани од усташа из Јајца. Њихов вођа био је Инко Иван Малић. […] Ове наведене усташе одмах у почетку пљачкали су становништво по селима а покупили су из кућа са пруге и из Јајачке фабрике око 15 становника наших села те су их одвели у Јајце а одавле са транспортом су отпремљени за логор Госпић па се ни један од њих више није вратио“, сведочили су преживели из Бравница непосредно по завршетку рата 1945. године.[14] Идентична судбина задесила је и ухапшене на територији општине Винац: „Концем јула из разних села нашег мјесног одбора одведено је 18 људи за Јајце од којих се ниједан није више вратио. Ови људи одведени су тако да је надзорник пруге Станко Фелшар који се сада налази у затвору окружног суда у Травнику телефонски из Јајца обавјестио станицу Винац и Догановци да се жељезнички радници сакупе на станицама […] и да ће им дати плату, па кад су се они заиста и сакупили стигао је воз са усташама и Фелшаром који су одмах по позиву похапсили све те људе, потрпали у вагоне и одвезли за Јајце. Истом композицијом одведено је још мноштво људи из других мјесних одбора који су сви наводно одведени у логор у Лику, али се ни један није жив вратио.“[15] Одвођени су и мирни сељаци из Ћусина, Каменица, Језера… Само из села Љољићи одведено је 58 Срба: најпре у Језеро, па у Јајце и потом у Госпић где им се изгубио траг.[16] Велики број је био отеран и из општине Доњи Вакуф, наводно чак 200 лица. И њима је пут ка Госпићу био карта у једном правцу – у смрт.

Сачувано је и више сведочења како је злочиначка рација спроведена и у самом Јајцу. „Након успоставе НДХ ухапшен је мој отац Стево Рајак по Михи Метзу, културбундовцу, Прањко Анти, усташа, и неком чиновнику из пореске управе чије име незнам. То је било онда када је 700 Срба одведено из Јајца. Он се такођер више никада није јавио и није ми позната његова судбина“, дала је исказ 1945. истражним органима Стојанка Рајак, којој је отац убијен 1941. у Јадовну, а мајка 1942. у Јасеновцу.[17] Супруга једног од убијених Јевреја, Емануела Лихтнера, изнела је сећање да се о одведенима задуго ништа није чуло и да су породицама о њима стизале противречне информације. Усташа Петар Першић, иначе један од организатора њиховог спровода, казао јој је „да је он већ био у Госпићу и да га је препоручио као доброг радника, да се ја не бојим ништа“. И она је у рату остала без мужа и малолетног сина.[18] Трагичних прича је и превише.

Поред поименце наведених учесника у хапшењу и спровођењу Срба у логор, које потврђују и други сведоци, породице жртава препознавале су још нека лица која су познавала пре рата, што јасно говори да је акцију извео усташки логор Јајце. Као главног одговорног више сведока наводило је пак име придошлице, логорника Кореничког. Све ово је у послератној истрази потврдио и бивши котарски предстојник Антун Стефанић, апострофирајући и директиву „одозго“. Ако је до пред крај јула 1941. број српских жртава у јајачком крају био двоцифрен, већ у наредном месецу могло би се закључити да је с крвавом жетвом у Јадовну (Госпићу) он износио више стотина мртвих. Усташе су сматрале да су тиме казниле српске родољубе („симпатизере устаника“), али и значајно сузиле оквире за могуће регрутовање у устаничке јединице, будући да су убијени били мушкарци и то махом они способни за рад и војску. Међутим, чињеница да су сви ови људи убијени далеко од Јајца, чак изван Босне и Херцеговине, допринела је да се у првој фази о њиховој смрти не говори, чак да се и чињеница да су сви они побијени релативизује. Породице не само да се нису покретале на отпор и освету већ су и дуго након одвођења својих очева, мужева и браће очекивале да се они врате кућама.

Размере трагедије нису у потпуности проучене. Неке процене смо већ навели: фра Јосипа Маркушића који говори о „три транспорта“ који су отишли из Јајца за Госпић – без одређивања о бројци; котарског предстојника Антуна Стефанића који број одведених и погубљених у Госпићу процењује на 500 до 700; сведока Стојанку Рајак, која је изнела податак о 700 убијених; сведоке који су говорили о 100 Шиповљана и 200 Вакуфљана…

Рада Чубић, чији је супруг Милан Чубић из Јајца такође одведен у Госпић/Јадовно и тамо погубљен, изнела је сећање да је у јулу 1941. на пут у неповрат „одведено пуних 8 вагона Срба и Јевреја из Јајца и околице“.[19] Учитељ Ђуро Дракулић из Јајца навео је 1942. своја сазнања: „Знам поуздано, да су прошлог љета у месецима јуну и јулу одпремљени из Јајца у Госпић три транспорта Срба. У сваком транспорту било је најмање 150 до 200 Срба. Свима овим Србима, који су одпремљени у Госпић, замео се је сваки даљни траг.“[20] По Хазиму Еминефендићу такође се радило о три транспорта који су објединили „велике групе“. „У Јајцу није остао ниједан мушкарац јеврејске народности, а слично је било и са Србима“, закључује овај сведок.[21] Вођена свим овим проценама, среска испостава Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача закључила је непосредно након Другог светског рата следеће: „29. јула те године [1941] усташе су зашле по кућама у граду те су одводили Србе и Јевреје мушкарце и позатварали по разним зградама, а 31. јула све ове похапшене људе одпремили су у три транспорта за логор Госпић, од којих се нико није жив вратио. Дне 31. јула и 1. и 2. августа купљени су опет Срби и Јевреји те су и ти транспорти одпремљени за логор Госпић. У тим транспортима били су грађани из Јајца и сељаци из околине Јајца. Одведено је око 7 до 800 људи од којих се није нико жив вратио.“[22] Ове цифре прихваћене су коначно и у савременој српској историографији, односно међу историчарима који су проучавали питање жртава НДХ у Јајцу.[23]

Међутим, идентитети жртава никада нису утврђени. Иако су сведоци углавном сагласни да је из Јајца пут Госпића отишло три транспорта логораша, може се само лицитирати колико је сваки од њих имао вагона, а онда и жртава. У првим послератним евиденцијама ратних злочина и пописима жртава, свега петнаестак пријава из града Јајца тицало се убијених у Госпићу/Јадовну. Сведоци из Језера наводили су 1942. да је само из њихове општине у Госпићу усмрћено око 200 Срба, од чега су њих 39 навели по имену и презимену. Друга група сведока из овог места, пред другом комисијом 1945, ценила је број жртава из општине Језеро на око стотину.[24] Али најсвеобухватнији државни попис жртава Другог светског рата из 1964. дао је сасвим другачије резултате. На територији општине Јајце евидентирано је свега 20 Срба убијених у Госпићу/Јадовну! Њима би требало придодати још петорицу евидентираних са територије (новонастале) општине Шипово и још 20 евидентираних на територији општине Доњи Вакуф. Свеукупно – 45 жртава из некадашњег Јајачког среза.[25] Посебну забуну уноси то што у овај попис нису унета многа имена оних који су евидентирани у налазима Земаљске комисије 1945‒1946. године. На пример, у селу Љољићи, где је Земаљска комисија пописала 58 лица убијених у Госпићу, види се да у новом попису из 1960-их није урачуната ниједна жртва на овој локацији. Уписиване су пак у нешто већем броју, у овом и другим селима, жртве Јасеновца, које Земаљска комисија није евидентирала.

Да ли је у новом попису 1964. дошло до некакве забуне, или је непрецизношћу анкетара и истраживача део јадовничких жртава грешком приказан као јасеновачки? Да ли је за део лица уместо Јадовна за место смрти уписано Јајце – свакако место где се са сигурношћу може тврдити да су последњи пут виђени живи? Многе породице покојника без гроба после рата су о својим ближњима говориле управо то: „Одведен у Јајце и више се за њега не зна“. Или пак попис који се сматра најсвеобухватнијим има толике недостатке и непрецизности да само у једној општини-срезу није приказао стотине српских жртава? Сва ова питања остају отворена. Даља истраживања и поређења два постојећа пописа, уз допуне са терена (и додатна истраживања на тлу Шипова и Доњег Вакуфа), довели би до прецизније процене жртава из Јајачког среза у систему логора Госпић‒Јадовно‒Паг. До тада, остајемо у уверењу да се радило о стотинама убијених, али ближе одређење о њиховом броју тешко можемо да дамо.

---

др Немања Девић (1989)

научни сарадник

Институт за савремену историју Београд

[email protected]

https://orcid.org/0000-0003-0388-684X

ПОГРОМ НАД СРБИМА У ЈАЈЦУ 1941. ГОДИНЕ

Сажетак: Јајачки крај (у периоду између два светска рата срез Јајце) био је вековима место сусрета и живота различитих нација, култура и вероисповести. Од 1941. године, са успостављањем Независне Државе Хрватске (НДХ), Јајце је постало и седиште велике жупе Плива и Рама, а током 1943. и неформална партизанска престоница. Током рата 1941–1944. на овом подручју десили су се бројни усташки злочини над српским народом. Ови злочини у граду Јајцу, као симболу победничке идеологије „братства и јединства“, донедавно нису наишли на адекватну научну валоризацију. На основу постојеће литературе и архивске грађе, пре свега из Хисторијског архива у Сарајеву (Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача), као и Архива Србије (Комесаријат за пресељенике и избеглице), у овом раду реконструисаћемо злочине над српским народом Јајца и околине током 1941. године. У истраживачком фокусу су нам општине Јајце и Језеро.

Кључне речи: Други светски рат, 1941, НДХ, Јајце, усташки геноцид, страдање Срба.

---

[1] Ј. Маркушић, н. д., 33.

[2] Ж. Јандрић, „Усташки затвори за Србе у Јајачком срезу 1941. године“, 209–210. О томе опширније сведочи и прота Петар Ђуровић, који се у избеглиштву настанио крај Бајине Баште. „У очи Петровдана 11. јула 1941. године у 11 ч. ноћи изненада је дошло у моју авлију 8 до зуба наоружаних усташа, пробудили ме и […] саопштили су ми да у року од 30 мин. са целом својом породицом морам напустити стан, дозвољавајући да са собом понесемо најнужнији пртљаг до 50 кг. […] На врат на нос избудимо децу те у трку прикупимо најнужнији пртљаг и изашли на кишу у мрак – на улицу, где су нас чекала кола у која смо поседали, заједно са 5 усташа, не знајући куда ће нас окренути.“ Усташе су их након пљачке одвеле у Соколски дом у Јајцу, одакле су сутрадан одведени у Бањалуку, па у Цапраг. Понижавање и мучење српских свештеника у овом усташком логору трајало је све до августа, када су депортовани у Србију (АС, Г-2, 10/21, изјава Петра Ђуровића из Шипова).

[3] Ј. Маркушић, н. д., 34.

[4] АБиХ, ЗК, к. 114, 3003, изјава Антуна Стефанића из Јајца.

[5] Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату, зборник докумената (Београд: Војноисторијски институт, 1993), 414.

[6] АБиХ, ЗК, к. 114, 3003, изјава Антуна Стефанића из Јајца.

[7] АБиХ, ЗК, к. 115, 302306, изјава Салка Идриза из Јајца.

[8] Јајачко подручје…, 154.

[9] АБиХ, ЗК, к. 114, 56110, изјава Јакуба Рибића из Јајца.

[10] Јајачко подручје…, 212–213.

[11] Ј. Маркушић, н. д., 34.

[12] АБиХ, ЗК, к. 114, 3003, изјава Антуна Стефанића из Јајца.

[13] Ђуро Затезало, Јадовно, комплекс усташких логора 1941. (Београд: Музеј жртава геноцида, 2007), 598–599.

[14] АБиХ, ЗК, к. 115, 55079, заједничка изјава жртава злочина из Бравница.

[15] АБиХ, ЗК, к. 121, 55096, заједничка изјава жртава злочина из Винца.

[16] АБиХ, ЗК, к. 119, 48285, заједничка изјава жртава злочина из Љољића.

[17] АБиХ, ЗК, к. 114, 1, изјава Стојанке Рајак из Јајца.

[18] АБиХ, ЗК, к. 114, 56098, изјава Љубе Лихтнер из Јајца.

[19] АБиХ, ЗК, к. 114, изјава Раде Чубић из Јајца.

[20] АС, Г-2, 10/26, изјава Ђуре Дракулића из Јајца.

[21] Jajačko područje…, 124.

[22] АБиХ, ЗК, к. 114, 35076, заједничка изјава жртава злочина из Јајца.

[23] Ж. Јандрић, „Страдање Срба у сливу ријека Плива и Јањ у Независној Држави Хрватској 1941. године“, 68; Драга Мастиловић, Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. веку (Бања Лука: Српско-руски мост, 2017), 114.

[24] АС, Г-2, 10/32, изјава Пере Рајака, Луке и Гојка Пијетловића из Језера; АБиХ, ЗК, кутија 117, 55077, заједничка изјава жртава из Језера.

[25] Музеј жртава геноцида, Жртве рата 1941–1945, подаци за БиХ, општина Јајце.

---

У организацији Удружења Јадовно 1941. Београд – Бања Лука, 10. маја 2025. године, на јеврејском делу земунског гробља уз гробницу 6.500 Срба постављен је Часни крст. Како је после Другог светског рата установила Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача кроз тај логор прошло је готово 100 хиљада људи, а у њему страдало око 40 хиљада Срба и 7 хиљада Јевреја и Рома. У гробници на јеврејском делу земунског гробља сахрањена су тела 6.500 Срба, али на споменику који је ту подигнут пише само да је реч о жртвама фашистичког терора. Окупљенима се обратио и историчар др Немања Девић.