Utisci jedne Ličanke posle emisije „Kultura Srba u Hrvatskoj“

Odgledah u utorak uveče, u okviru serijala „Kultura Srba u Hrvatskoj“, epizodu posvećenu Lici. U sitne sate, kasnije nego što je najavljivano, krenu konačno deo serijala koji sam s velikim nestrpljenjem iščekivala. 

Piše: Đurđica Dragaš

Pomislih, uz smešak, kako je mnogi zemljaci u godinama verovatno nisu dočekali budni, pa će sutra moliti nekog mlađeg, i tehnici vičnijeg, da im „vrati“ program. Nadam se da će uspeti, jer ovo je vredelo gledati.

Doduše, znajući tu našu stariju „gardu“, možda će im biti previše „crkvene tematike“, al’ neću da sudim unapred. Dakle, odgledah i oduševih se!

I prvo na šta sam pomislila kad je krenula odjavna špica je da nam zaista nedostaje ovakvih priča.

Iako vrlo retko upoznam čoveka za koga se kasnije ispostavi da nema bar neki sićušni lički koren, Like nema na našim televizijama i u našim medijima. Zato ovaj biser Nataše Drakulić sija posebnim sjajem!

Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome koliko je još priča ostalo neispričano. Koliko toga, sasvim opravdano, nije stalo u onih 45 minuta.

Koliko sela, mesta, ljudi, događaja, čeka, pritisnuto teškim pokrovom zaborava, da ih se neko seti i da svetu ispriča veličanstvenu priču o Lici.

A naša je Lika baš to. Jedna velika, sjajna, a opet toliko teška neispričana priča!

Dok su se smenjivali kadrovi dobro poznatih pejzaža i imena sela za koja znam od kad sam se rodila, otkrivala sam i mnogo toga o čemu nisam gotovo ništa znala.

Bogat duhovni i crkveni život koji je postojao pre našeg krvavog dvadesetog veka, ljude koji su menjali istoriju, umetnost, nauku, ali i one koji, daleko od očiju javnosti, i danas čuvaju naše korene na ličkom tlu.

I nisam mogla da izbegnem poređenja, razmišljajući o delu serijala posvećenog Dalmaciji koji je emitovan ranije.

Da li slučajno ili namerno, čak je i godišnje doba u kojem se snimalo, slalo poruku o razlici između dva kraja, dva podneblja, dve strane planine koje se dodiruju i istovremeno odbijaju jedna o drugu.

Dalmacija je snimana leti, a Lika zimi! I takav je i utisak!

Dok je Dalmacija iskričava, bučna, iscrtana mirisima smilja, lavande i smokava, zagluvela od pesme zrikavaca, Lika se tromo valja širokim poljima, zapljuskujući padine Velebita i Plješevice.

Prošarana snegom, tiha, potpuno nesvesna svoje savršenosti. Kao da spava, s rukama sklopljenim ispod glave, baš poput one devojke iz najpoznatije ličke pesme „Pjevaj mi, pjevaj sokole“.

Lika je poput stidne neveste koja, spuštenog pogleda, mirno čeka da neko otkrije njenu lepotu. A mladoženje nema…

Nema nas koji najbolje znamo kakva je raskoš ispod tog vela koji  predugo stoji na njenom licu.

Hvala Nataši Drakulić i svim njenim sagovornicima i kolegama što su veo ipak malo pomerili. Što su odškrinuli vrata  i pustili svetlost u naše domove… gde god oni danas bili! Lika je bar to jedno veče tihovala u svakom od njih!

Izvor: RTS

---

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš