Nemanja Dević: Transport smrti ka logoru Jadovno

Dobrotom i saglasnošću istoričara dr Nemanje Devića, prenosimo dio njegovog naučnog rada „POGROM NAD SRBIMA U JAJCU 1941. GODINE“ objavljenog u „Tematskom zborniku“ 10.9.2025.

Vlasti NDH u Jajcu su i tokom jula 1941. delovale neometano, u punom kapacitetu. Ambicije su im bile visoke, i dalje su išle u susret „rešavanju“ srpskog pitanja. Prema citiranim dnevničkim zapisima fra Joze Markušića, tih dana „na konferenciji u općini govori se o dobrovoljcima na Rusiju, kao i da će se oduzeti bivša kmetovska zemlja, rekoše samo Srbima, te povratiti vlasnicima, a nešto dati i siromašnim“. Na srpski praznik Petrovdan, 12. jula, u dnevniku franjevca upisano je da su „dva kamiona puna pravoslavnih paroka sa porodicama otjerani za Banjaluku, vele za Srbiju“.[1] Pokazalo se da su u samostanu bili dobro obavešteni, budući da je tog dana zaista srpsko pravoslavno sveštenstvo iz Jajačkog sreza deportovano za Banjaluku, pa preko logora u Capragu narednog meseca proterano za Srbiju. Među ovima su se nalazili jajački prota Milan Ilić i šipovski prota Petar Đurović sa porodicama. Istoričar Ž. Jandrić nastupila hapšenja i proterivanja tumači kao „svojevrsno obezglavljivanje“ srpskog naroda na ovom području.[2]

Ranije smo napomenuli da su zločini u Jajcu započeli kasnije nego u drugim delovima NDH. Razlog za to nalazio se očigledno u dugim i temeljnim pripremama ustaša da unište većinsku zajednicu u srezu; trebalo je „neutralisati“ kompaktne srpske teritorije koje je nastanjivalo preko 25.000 ljudi. Taj posao se nije mogao završiti preko noći i akcija je sprovođena postupno. Od 15. jula u Jajcu je data uzbuna i pojačane su ustaške posade, tobož u strahu od napada Srba iz okolnih mesta. Nervoza je posebno uočena posle 27. jula i vesti da je u Oštrelju i Drvaru započeo „ustanak“.[3] Posle pojedinačnog terora nastupila su i masovna hapšenja mirnih građana, kako u gradu tako i u obližnjim selima. Na meti se pored Srba našla i malobrojna jevrejska zajednica. Prema jednom kasnijem iskazu tadašnjeg kotarskog predstojnika Stefanića, do ovoga je došlo pošto je u ustaški logor u Jajcu stigao telegram „iz Zagreba“ u kojem se zahtevalo da se eliminišu „svi Jevreji i svi simpatizeri odmetničkog pokreta (četnika i partizana)“.[4] Ovakva tvrdnja u skladu je sa poznatim direktivama NDH o logorisanju lica u Jadovnu.[5] Kao rukovodeći je, uz lokalne ustaše, bio imenovan logornik Zvonko Korenički, čije je ime ostalo u rđavoj uspomeni porodica ubijenih jajačkih Srba.[6] Ostalo je otvoreno i ko je i kako odredio kvotu za hapšenje, kao i odabir lica koja će uskoro biti logorisana. „Simpatizer ustanika“ je svakako bila široka kategorija koja je ostavljala prostora za manipulacije i lične osvete. I za iznude novaca i usluga, čega će, pokazaće se, biti u izobilju. „Ko je spiskove sastavljao i imena Srba meni nije poznato, a držim da je te spiskove sastavljala opština“, kazaće kasnije Salko Idriz iz Jajca, osumnjičen da je bio saučesnik u zlodelima u svom rodnom mestu.[7] Dakle, svaka lokalna samouprava bila je dužna da odredi „svoje“ – poznate susede i zemljake koje bi trebalo eliminisati. 

Odmicali su poslednji dani jula 1941. kada su se ustaše razmilele po srpskim selima širom inače razuđenog sreza. U Jajcu su u danu izdvojeni i hapšeni radnici „Elektrobosne“, a brzo je izvršeno hapšenje i ostalih lica. Po selima su seljaci presretani, hvatani na njivama, otimani na putu. Kako je racija sprovođena vidi se iz nekoliko iskaza preživelih srpskih logoraša i članova njihovih porodica. Uhapšeni u Šipovu i obližnjim mestima ukrcani su u teretne vagone, pa pošto su prebačeni u Jajce zatvoreni su u sreskom načelstvu i osnovnoj školi koja je promenila namenu i postala jedan od logora. „Prije nego što su nas zatvorili u jednu učionicu osnovne škole, naredili su da skinemo odjeću, pa smo ostali samo u košuljama i donjem rublju. Potom su nas postrojili uza zid i stalno tukli, a istovremeno jednog po jednog odvodili u drugu učionicu da bi nam uzeli neke podatke. Mučenje, glad, maltretiranje i ponižavanje dovodili su pojedine zatvorenike do ivice ludila. Postupci ustaša prema nama bili su zaista zvjerski. Čini mi se da to najbolje potvrđuje način mučenja i ubistva Todora Keleča iz Pljeve. Najednom je u zatvoreničku prostoriju ušao neki krupni ustaša i zatražio da se javi najjači među nama. Naslućujući da je to neka provokacija, svi smo ćutali. Međutim, kad je […] ponovio pitanje – javio se Todor Keleč. Ustaša mu je naredio da legne na pod, a potom odmah, kao zvijer, skočio na njega. Gazio ga je i nemilosrdno udarao čizmama sve dok mu nije smrvio grudni koš i nanio mnoge druge smrtonosne povrede. Todor je ubrzo umro u mukama, naočigled velikog broja ljudi koje je očekivala ista ili slična sudbina.“[8]

I Jakub Ribić iz Jajca bio je jedan od svedoka hapšenja i mučenja Šipovljana. Njemu je posebno ostao u sećanju Pero Krndija iz Jezera, kog je uočio raščerečenog preko nekog stabla; danima je molio prolaznike da ga ubiju i skrate mu muke. No onda su mu se „smilovali“ i oterali ga u logor. „Ja sam u večer kad je voz došao bio pred svojom gostionom i vidio sam da ustaše gone oko 100 Srba težaka iz Šipova, među kojima sam vidio i Peru Krndiju. Ovi ljudi su odmah spremljeni na stanicu potrpani u voz i odpremljeni za logor od kuda se više nisu povratili“, svedočio je Ribić posle rata.[9]

Jedan od očevidaca, koji je bio među retkima koji su uspeli da se bekstvom spasu iz ovog konvoja smrti, opisao je sudbinu odvedenih iz okoline Jezera. „Ti zločinci su nas petoricu ugurali u vagon iz kojeg se širio nesnošljiv smrad. Jer unutra je, bez ikakvog pretjerivanja, bio čovjek na čovjeku. Uz vagonska vrata sjedio je Nikola Ružičić, starac sedamdesetih godina. Na relaciji od Plivskog mosta do Jezera vlak se zaustavio između Ljoljića i Čerkazovića. Ustaše su i tu preduzele hajku na nedužne ljude koji su radili na svojim imanjima ili se odmarali oko kuća. Među zlikovcima su se nalazili i dobri poznavaoci stanovnika tog kraja. Njihova riječ bila je, u stvari, najvažnija kad je trebalo odlučiti koga izdvojiti za upućivanje u logore smrti. Zato smo pored vagona čuli povike: ’Ovoga ubaci!’, ’Ovoga pusti, naš je čovjek’’“[10]

Hroničar Jajca Markušić kroz kratke komentare navodi da su već 28. jula u gradu „skoro svi muški Srbi zatvoreni“, a da je nekoliko desetina njih doterano vozom iz okolnih sela. Identičnu informaciju o dovođenju Srba iz sela daje i sutradan. Po njemu je 29. jula noću zabeležena „nekakva pucnjava oko tvornice“, a pod datumom 31. jul ostavio je uznemirujuću belešku: „Muški Srbi i Židovi deportiraju se nekud prema Brodu. Za sve vrijeme otišla su tri muška transporta.“[11]

I drugi svedoci su bili upućeni da transporti – kompozicije ispunjene Srbima i Jevrejima, odlaze nekud, ali kuda, to se još uvek nije znalo. Trebalo je da prođe vremena pa da se u čaršiji pronese glas da oni nisu u Brodu, već u Gospiću. Navodno: u radnom logoru. Međutim, iz tog logora se više niko nije vraćao kući. Kotarski predstojnik Stefanić je na posleratnom saslušanju razjasnio šta se sa ovim nesrećnim ljudima desilo: „Ustaše su uz pomoć oružnika iz cijelog područja sreza pokupili oko 500 do 700 lica – najvećim dijelom pravoslavaca i otpremili ih za konc. logor u Gospić. Otpremili su ih u grupama pod pratnjom ustaša. Putem su ih na razne načine mučili. Nekoji zapračenici prilikom prelaza preko mosta na Savi poskakali [su] u Savu i utopili se.“[12] Ovi šturi podaci tek donekle ilustruju tragediju jajačkih Srba. Ono što su pak preživeli u Gospiću, odnosno u logorskom sistemu Gospić‒Jadovno‒Pag u leto 1941. do svoje končine, ostalo je zauvek nepoznanica. Po Đuri Zatezalu, veći broj njih bačen je u jamu Bliznica već 17. avgusta 1941. godine.[13]

Slično je bilo i u ostalim jajačkim selima. „Odmah po stvaranju NDH u našem području formirali su se Ustaški odredi od naših suseljana u glavnom od muslimana i katolika koji su bili naoružani od ustaša iz Jajca. Njihov vođa bio je Inko Ivan Malić. […] Ove navedene ustaše odmah u početku pljačkali su stanovništvo po selima a pokupili su iz kuća sa pruge i iz Jajačke fabrike oko 15 stanovnika naših sela te su ih odveli u Jajce a odavle sa transportom su otpremljeni za logor Gospić pa se ni jedan od njih više nije vratio“, svedočili su preživeli iz Bravnica neposredno po završetku rata 1945. godine.[14] Identična sudbina zadesila je i uhapšene na teritoriji opštine Vinac: „Koncem jula iz raznih sela našeg mjesnog odbora odvedeno je 18 ljudi za Jajce od kojih se nijedan nije više vratio. Ovi ljudi odvedeni su tako da je nadzornik pruge Stanko Felšar koji se sada nalazi u zatvoru okružnog suda u Travniku telefonski iz Jajca obavjestio stanicu Vinac i Doganovci da se željeznički radnici sakupe na stanicama […] i da će im dati platu, pa kad su se oni zaista i sakupili stigao je voz sa ustašama i Felšarom koji su odmah po pozivu pohapsili sve te ljude, potrpali u vagone i odvezli za Jajce. Istom kompozicijom odvedeno je još mnoštvo ljudi iz drugih mjesnih odbora koji su svi navodno odvedeni u logor u Liku, ali se ni jedan nije živ vratio.“[15] Odvođeni su i mirni seljaci iz Ćusina, Kamenica, Jezera… Samo iz sela Ljoljići odvedeno je 58 Srba: najpre u Jezero, pa u Jajce i potom u Gospić gde im se izgubio trag.[16] Veliki broj je bio oteran i iz opštine Donji Vakuf, navodno čak 200 lica. I njima je put ka Gospiću bio karta u jednom pravcu – u smrt.

Sačuvano je i više svedočenja kako je zločinačka racija sprovedena i u samom Jajcu. „Nakon uspostave NDH uhapšen je moj otac Stevo Rajak po Mihi Metzu, kulturbundovcu, Pranjko Anti, ustaša, i nekom činovniku iz poreske uprave čije ime neznam. To je bilo onda kada je 700 Srba odvedeno iz Jajca. On se također više nikada nije javio i nije mi poznata njegova sudbina“, dala je iskaz 1945. istražnim organima Stojanka Rajak, kojoj je otac ubijen 1941. u Jadovnu, a majka 1942. u Jasenovcu.[17] Supruga jednog od ubijenih Jevreja, Emanuela Lihtnera, iznela je sećanje da se o odvedenima zadugo ništa nije čulo i da su porodicama o njima stizale protivrečne informacije. Ustaša Petar Peršić, inače jedan od organizatora njihovog sprovoda, kazao joj je „da je on već bio u Gospiću i da ga je preporučio kao dobrog radnika, da se ja ne bojim ništa“. I ona je u ratu ostala bez muža i maloletnog sina.[18] Tragičnih priča je i previše.

Pored poimence navedenih učesnika u hapšenju i sprovođenju Srba u logor, koje potvrđuju i drugi svedoci, porodice žrtava prepoznavale su još neka lica koja su poznavala pre rata, što jasno govori da je akciju izveo ustaški logor Jajce. Kao glavnog odgovornog više svedoka navodilo je pak ime pridošlice, logornika Koreničkog. Sve ovo je u posleratnoj istrazi potvrdio i bivši kotarski predstojnik Antun Stefanić, apostrofirajući i direktivu „odozgo“. Ako je do pred kraj jula 1941. broj srpskih žrtava u jajačkom kraju bio dvocifren, već u narednom mesecu moglo bi se zaključiti da je s krvavom žetvom u Jadovnu (Gospiću) on iznosio više stotina mrtvih. Ustaše su smatrale da su time kaznile srpske rodoljube („simpatizere ustanika“), ali i značajno suzile okvire za moguće regrutovanje u ustaničke jedinice, budući da su ubijeni bili muškarci i to mahom oni sposobni za rad i vojsku. Međutim, činjenica da su svi ovi ljudi ubijeni daleko od Jajca, čak izvan Bosne i Hercegovine, doprinela je da se u prvoj fazi o njihovoj smrti ne govori, čak da se i činjenica da su svi oni pobijeni relativizuje. Porodice ne samo da se nisu pokretale na otpor i osvetu već su i dugo nakon odvođenja svojih očeva, muževa i braće očekivale da se oni vrate kućama.

Razmere tragedije nisu u potpunosti proučene. Neke procene smo već naveli: fra Josipa Markušića koji govori o „tri transporta“ koji su otišli iz Jajca za Gospić – bez određivanja o brojci; kotarskog predstojnika Antuna Stefanića koji broj odvedenih i pogubljenih u Gospiću procenjuje na 500 do 700; svedoka Stojanku Rajak, koja je iznela podatak o 700 ubijenih; svedoke koji su govorili o 100 Šipovljana i 200 Vakufljana…

Rada Čubić, čiji je suprug Milan Čubić iz Jajca takođe odveden u Gospić/Jadovno i tamo pogubljen, iznela je sećanje da je u julu 1941. na put u nepovrat „odvedeno punih 8 vagona Srba i Jevreja iz Jajca i okolice“.[19] Učitelj Đuro Drakulić iz Jajca naveo je 1942. svoja saznanja: „Znam pouzdano, da su prošlog ljeta u mesecima junu i julu odpremljeni iz Jajca u Gospić tri transporta Srba. U svakom transportu bilo je najmanje 150 do 200 Srba. Svima ovim Srbima, koji su odpremljeni u Gospić, zameo se je svaki daljni trag.“[20] Po Hazimu Eminefendiću takođe se radilo o tri transporta koji su objedinili „velike grupe“. „U Jajcu nije ostao nijedan muškarac jevrejske narodnosti, a slično je bilo i sa Srbima“, zaključuje ovaj svedok.[21] Vođena svim ovim procenama, sreska ispostava Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača zaključila je neposredno nakon Drugog svetskog rata sledeće: „29. jula te godine [1941] ustaše su zašle po kućama u gradu te su odvodili Srbe i Jevreje muškarce i pozatvarali po raznim zgradama, a 31. jula sve ove pohapšene ljude odpremili su u tri transporta za logor Gospić, od kojih se niko nije živ vratio. Dne 31. jula i 1. i 2. avgusta kupljeni su opet Srbi i Jevreji te su i ti transporti odpremljeni za logor Gospić. U tim transportima bili su građani iz Jajca i seljaci iz okoline Jajca. Odvedeno je oko 7 do 800 ljudi od kojih se nije niko živ vratio.“[22] Ove cifre prihvaćene su konačno i u savremenoj srpskoj istoriografiji, odnosno među istoričarima koji su proučavali pitanje žrtava NDH u Jajcu.[23]

Međutim, identiteti žrtava nikada nisu utvrđeni. Iako su svedoci uglavnom saglasni da je iz Jajca put Gospića otišlo tri transporta logoraša, može se samo licitirati koliko je svaki od njih imao vagona, a onda i žrtava. U prvim posleratnim evidencijama ratnih zločina i popisima žrtava, svega petnaestak prijava iz grada Jajca ticalo se ubijenih u Gospiću/Jadovnu. Svedoci iz Jezera navodili su 1942. da je samo iz njihove opštine u Gospiću usmrćeno oko 200 Srba, od čega su njih 39 naveli po imenu i prezimenu. Druga grupa svedoka iz ovog mesta, pred drugom komisijom 1945, cenila je broj žrtava iz opštine Jezero na oko stotinu.[24] Ali najsveobuhvatniji državni popis žrtava Drugog svetskog rata iz 1964. dao je sasvim drugačije rezultate. Na teritoriji opštine Jajce evidentirano je svega 20 Srba ubijenih u Gospiću/Jadovnu! Njima bi trebalo pridodati još petoricu evidentiranih sa teritorije (novonastale) opštine Šipovo i još 20 evidentiranih na teritoriji opštine Donji Vakuf. Sveukupno – 45 žrtava iz nekadašnjeg Jajačkog sreza.[25] Posebnu zabunu unosi to što u ovaj popis nisu uneta mnoga imena onih koji su evidentirani u nalazima Zemaljske komisije 1945‒1946. godine. Na primer, u selu Ljoljići, gde je Zemaljska komisija popisala 58 lica ubijenih u Gospiću, vidi se da u novom popisu iz 1960-ih nije uračunata nijedna žrtva na ovoj lokaciji. Upisivane su pak u nešto većem broju, u ovom i drugim selima, žrtve Jasenovca, koje Zemaljska komisija nije evidentirala.

Da li je u novom popisu 1964. došlo do nekakve zabune, ili je nepreciznošću anketara i istraživača deo jadovničkih žrtava greškom prikazan kao jasenovački? Da li je za deo lica umesto Jadovna za mesto smrti upisano Jajce – svakako mesto gde se sa sigurnošću može tvrditi da su poslednji put viđeni živi? Mnoge porodice pokojnika bez groba posle rata su o svojim bližnjima govorile upravo to: „Odveden u Jajce i više se za njega ne zna“. Ili pak popis koji se smatra najsveobuhvatnijim ima tolike nedostatke i nepreciznosti da samo u jednoj opštini-srezu nije prikazao stotine srpskih žrtava? Sva ova pitanja ostaju otvorena. Dalja istraživanja i poređenja dva postojeća popisa, uz dopune sa terena (i dodatna istraživanja na tlu Šipova i Donjeg Vakufa), doveli bi do preciznije procene žrtava iz Jajačkog sreza u sistemu logora Gospić‒Jadovno‒Pag. Do tada, ostajemo u uverenju da se radilo o stotinama ubijenih, ali bliže određenje o njihovom broju teško možemo da damo.

---

dr Nemanja Dević (1989)

naučni saradnik

Institut za savremenu istoriju Beograd

[email protected]

https://orcid.org/0000-0003-0388-684X

POGROM NAD SRBIMA U JAJCU 1941. GODINE

Sažetak: Jajački kraj (u periodu između dva svetska rata srez Jajce) bio je vekovima mesto susreta i života različitih nacija, kultura i veroispovesti. Od 1941. godine, sa uspostavljanjem Nezavisne Države Hrvatske (NDH), Jajce je postalo i sedište velike župe Pliva i Rama, a tokom 1943. i neformalna partizanska prestonica. Tokom rata 1941–1944. na ovom području desili su se brojni ustaški zločini nad srpskim narodom. Ovi zločini u gradu Jajcu, kao simbolu pobedničke ideologije „bratstva i jedinstva“, donedavno nisu naišli na adekvatnu naučnu valorizaciju. Na osnovu postojeće literature i arhivske građe, pre svega iz Historijskog arhiva u Sarajevu (Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača), kao i Arhiva Srbije (Komesarijat za preseljenike i izbeglice), u ovom radu rekonstruisaćemo zločine nad srpskim narodom Jajca i okoline tokom 1941. godine. U istraživačkom fokusu su nam opštine Jajce i Jezero.

Ključne reči: Drugi svetski rat, 1941, NDH, Jajce, ustaški genocid, stradanje Srba.

---

[1] J. Markušić, n. d., 33.

[2] Ž. Jandrić, „Ustaški zatvori za Srbe u Jajačkom srezu 1941. godine“, 209–210. O tome opširnije svedoči i prota Petar Đurović, koji se u izbeglištvu nastanio kraj Bajine Bašte. „U oči Petrovdana 11. jula 1941. godine u 11 č. noći iznenada je došlo u moju avliju 8 do zuba naoružanih ustaša, probudili me i […] saopštili su mi da u roku od 30 min. sa celom svojom porodicom moram napustiti stan, dozvoljavajući da sa sobom ponesemo najnužniji prtljag do 50 kg. […] Na vrat na nos izbudimo decu te u trku prikupimo najnužniji prtljag i izašli na kišu u mrak – na ulicu, gde su nas čekala kola u koja smo posedali, zajedno sa 5 ustaša, ne znajući kuda će nas okrenuti.“ Ustaše su ih nakon pljačke odvele u Sokolski dom u Jajcu, odakle su sutradan odvedeni u Banjaluku, pa u Caprag. Ponižavanje i mučenje srpskih sveštenika u ovom ustaškom logoru trajalo je sve do avgusta, kada su deportovani u Srbiju (AS, G-2, 10/21, izjava Petra Đurovića iz Šipova).

[3] J. Markušić, n. d., 34.

[4] ABiH, ZK, k. 114, 3003, izjava Antuna Stefanića iz Jajca.

[5] Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, zbornik dokumenata (Beograd: Vojnoistorijski institut, 1993), 414.

[6] ABiH, ZK, k. 114, 3003, izjava Antuna Stefanića iz Jajca.

[7] ABiH, ZK, k. 115, 302306, izjava Salka Idriza iz Jajca.

[8] Jajačko područje…, 154.

[9] ABiH, ZK, k. 114, 56110, izjava Jakuba Ribića iz Jajca.

[10] Jajačko područje…, 212–213.

[11] J. Markušić, n. d., 34.

[12] ABiH, ZK, k. 114, 3003, izjava Antuna Stefanića iz Jajca.

[13] Đuro Zatezalo, Jadovno, kompleks ustaških logora 1941. (Beograd: Muzej žrtava genocida, 2007), 598–599.

[14] ABiH, ZK, k. 115, 55079, zajednička izjava žrtava zločina iz Bravnica.

[15] ABiH, ZK, k. 121, 55096, zajednička izjava žrtava zločina iz Vinca.

[16] ABiH, ZK, k. 119, 48285, zajednička izjava žrtava zločina iz Ljoljića.

[17] ABiH, ZK, k. 114, 1, izjava Stojanke Rajak iz Jajca.

[18] ABiH, ZK, k. 114, 56098, izjava Ljube Lihtner iz Jajca.

[19] ABiH, ZK, k. 114, izjava Rade Čubić iz Jajca.

[20] AS, G-2, 10/26, izjava Đure Drakulića iz Jajca.

[21] Jajačko područje…, 124.

[22] ABiH, ZK, k. 114, 35076, zajednička izjava žrtava zločina iz Jajca.

[23] Ž. Jandrić, „Stradanje Srba u slivu rijeka Pliva i Janj u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941. godine“, 68; Draga Mastilović, Zatiranje Srba u Bosni i Hercegovini u 20. veku (Banja Luka: Srpsko-ruski most, 2017), 114.

[24] AS, G-2, 10/32, izjava Pere Rajaka, Luke i Gojka Pijetlovića iz Jezera; ABiH, ZK, kutija 117, 55077, zajednička izjava žrtava iz Jezera.

[25] Muzej žrtava genocida, Žrtve rata 1941–1945, podaci za BiH, opština Jajce.

---

U organizaciji Udruženja Jadovno 1941. Beograd – Banja Luka, 10. maja 2025. godine, na jevrejskom delu zemunskog groblja uz grobnicu 6.500 Srba postavljen je Časni krst. Kako je posle Drugog svetskog rata ustanovila Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača kroz taj logor prošlo je gotovo 100 hiljada ljudi, a u njemu stradalo oko 40 hiljada Srba i 7 hiljada Jevreja i Roma. U grobnici na jevrejskom delu zemunskog groblja sahranjena su tela 6.500 Srba, ali na spomeniku koji je tu podignut piše samo da je reč o žrtvama fašističkog terora. Okupljenima se obratio i istoričar dr Nemanja Dević.