Трајна клетва Балкана

Док су српски радници у Бечу добиjали отказе, други аустриjски поданици словенског рода присилно су мобилисани у аустриjску воjску.

Пада у очи да се у извештаjима рушилачка маса назива „разjареном руљом” из „муслиманских и хрватских кругова” („Тилбурхсе курант”, 1. jул 1914) коjа je уништавала све пред собом уз певање аустриjске химне. Сходно извештаjима листа „Ниуве хазет” (6/7. jул 1914), одмах je кренуло и денунцирање. Један хрватски Сараjлиjа одмах je предао аустриjскоj полициjи списак са именима двеста Срба коjи су, наводно, били умешани у заверу против Фрање Фердинанда. Завади пa владаj – пo ко зна коjи пут у историjи Балкана.

Посебно je тежак био положаj Српске православне цркве. Тон у неким фламанским новинама 1914. може се заиста назвати ратнохушкачким и сведочи о дугоj традициjи верске нетрпељивости, jош од великог цепања хришћанске цркве 1054. године. У листу „Ниуве хазет” (9. jул 1914) чак се и буквално упућуjе на шизму од пре хиљаду година:

„У Сараjеву jе полициjа већ задржала у притвору сто тридесет особа: сви се сумњиче за умешаност у убиство надвоjводе Фрање Фердинанда. (…) Међу особама ухапшеним због упознатости са намерама уротника налази се и пет српских попова, односно шизматичних свештеника.”

Нетрпељивост jе вероватно (била) обострана. Тадашњи папа jе буквално пао у несвест кад jе чуо за атентат на симболе католичанства и бранитеље његовог бедема.

„Папу jе толико шокирала вест о атентату у Сараjеву да се jедва одржао на ногама. Иако су му лекари саветовали да хитно прилегне, папа jе jош у осам сати увече отишао у Цркву Светог Петра како би се код апостолског олтара помолио за покоj душа убиjених. Папа jе притом пао у несвест.” („Ханделсблад”, 30. jун 1914)

Засад jош нема убедљивих знакова да су односи између врховних поглавара двеjу цркава у успону. Власти су се 1914. године у сваком случаjу постарале да повежу верску нетолеранциjу са етничком, што jе остала траjна клетва Балкана. У околностима у коjима аустриjска власт ниjе узела у заштиту своjе српске поданике, не треба да чуди што су они полагали наде у суседну Србиjу. „Кад ли ће доћи краљеве воjске?” запитао се Иво Андрић у своjоj песми, успевши ипак некако да умакне последицама оног што су хабзбуршке власти сматрале издаjом. За разлику од Андрића, сараjевски трговац Николић своjе суграђане Србе храбрио je следећим речима: „Не боjте се, прекосутра ће овде бити хиљаде воjника како би осветили пљачкање Срба. Краљ Петар и престолонаследник Александар већ стоjе са српском воjском на граници и прекосутра ће кренути на Сараjево.” („Ханделсблад”, 3. jул 1914) Због оваквог говора Николић je сместа изведен пред преки суд и наjвероватниjе одмах потом погубљен.

Док су српски радници у Бечу добиjали отказе, други аустриjски поданици словенског рода присилно су мобилисани у аустриjску воjску. Због тога су се млади интелектуалци попут Андрића и Црњанског склањали. Андрића су ухапсили у Сплиту због „Прве прољетне пjесме”. Против Црњанског, коjи jе у то време боравио у Бечу, нису имали конкретне доказе, осим можда да jе починио прељубу (и то са женом jедног српског официра). Код фламанског историчара књижевности Херта Биленса можемо прочитати како jе попут многих „мађарски Србин Црњански припреман да се у аустриjскоj воjсци бори против… Срба”.

Дотле, срећом, ниjе дошло jер га jе његова тетка, бечка калуђерица преобраћена у католичанство, спасла даљег воjевања на галициjском ратишту захваљуjући своjим везама, тако да jе у воjсци обављао послове телефонисте. Екуменизам, дакле, ипак има шансе захваљуjући породичним везама!

Терора и вандализма било jе и ван граница царства. Ево шта пише „Ниуве хазет” од 9. jула 1914:

„У ноћи од понедељка на уторак непознати починиоци су у Амстердаму одвалили таблу српског конзулата и на њено место окачили крваву крпу. Српски конзул jе о овоj чињеници сместа обавестио српског посланика у Лондону коjи jе телеграмом уложио званични протест код министра иностраних послова у Хагу.”

Истине ради, ипак треба истаћи да оваj инцидент не пада на душу Амстердамаца: починиоци су наjвероватниjе били међу члановима посаде jедне аустриjске jахте. Српски конзул сместа jе уложио протест код амстердамске полициjе, али питање jе да ли jе осим извињења уследила и опсежниjа истрага. Ваљало би истражити.

Тих првих дана после атентата видљиво jе било пооштравање тона у холандскоj и фламанскоj штампи, што jе вероватно имало везе са преузимањем готових вести из аустриjских и мађарских извора (пре свега видети „Пестер Лоjд”). Метода позната као „копи/пеjст” и данас се радо примењуjе. Дописник са места догађаjа кошта, а ионако све може да се преузме са Си-Ен-Ена.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, уторак 13. октобар 2015., стр. 14

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Фељтон: Последице jедног пуцња (16)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.